Adelungovo načelo, piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano, danas se može preformulisati kroz Briselski sporazum kao briselsko načelo koje kaže, potpisuj sve što je napisano i tumači sve kako ti odgovara, jer tako smo u mogućnosti. Nakon pet godina od potpisivanja ovog sporazuma, upravo se potvrdilo i to pravilo. Potpisano se realizuje u zavisnosti od političkog trenutka i raspoloženja, a tumači argumentima koji samo potvrđuju da ribari ljudskih duša, savršeno poznaju strategije manipulacije javnim mnenjem. Bravo za tumače, a rekvijem za primače, to jest nas koji gledamo, slušamo i čitamo laž odevenu u sofisticirane krpice koje su estetski pravi ugođaj u svetu u kome je bitna forma a ne suština. Tako, naš maneken, Briselski sporazum, šeta pistom sav namirisan zavodljivim notama koje mame svojom ponudom u modernim rešenjima za međuetničke sukobe i krize. A Beograd i Priština zavedeni tom lepotom, usvajaju te standarde kao prihvatljive, a onda iste oblače u neke svoje krpice.
Srbija i Kosovo po Briselskom sporazumu imaju obaveze da implementiraju dogovorene stvari i tako udovolje diktatu vremena u kome Veliki brat nameće modne trendove i interese. Svakako da interes nije zaštita prava manjina, slobode kretanja, izražavanja nacionalnog, verskog, jezičkog identiteta već implementacija moći na jednom lepom mestu u jedno ne tako lepo vreme. Velesile SAD i Rusija kao glavni akteri na svetskoj modnoj političkoj sceni, kreiraju manekene po Evropi i kako oni sviraju tako Beograd i Priština igraju kakaljinke, rumbe, sambe i naravno ča-ča-ča.. Možda baš ča-ča-ča najbolje objašnjava dinamiku sprovođenja Briselskog sporazuma. Ritam se prati koracima jedan dva, pa nazad dva. Napred je Beograd, a nazad je Priština. Sve što je do sada odigrano, odigrao je Beograd. Sve se dalo i predalo, svi atributi državnosti na izvol`te. Burazerska politika kao dominatni princip sprovođenja dogovorenih sporazuma ide principom dođem ti, ne dođeš mi. Srpska strana se tako, vrlo smerno, ističe svojom spremnošću na dijalog i toleranciju, i takvim stavom uspešno sprovodi iluziju o imidžu moderno orijentisane države, koja u praksi gubi na svakom dignitetu.
Manipuliše se verskim, nacionalnim osećanjima, realnost relativizuje argumentima koji nas tobož spašavaju od krvoprolića neslućenih razmera. Briselski sporazum po definiciji teži normalizaciji svih nas dokonih, koji zaboga sve ne znamo šta ćemo po ceo dan, pa gledamo kako da napravimo sačekuše i napadnemo jedni druge. Kažu da je od kolevke pa do groba najlepše kad živiš i misliš da drugi ne sme da živi jer je druge vere, nacije pa ne zaslužuje da pije vodu i gleda u nebo. Onda zakon leži u topuzi i sav se život živi u neizvesnosti da će neko nekog napasti. To je modus vivendi na Balkanu. Stabilokratija zato opominje i nagoveštava novu eru u kojoj se sve kroji po meri samo da rata ne bude, ludila među ljudima jer opet, šta je život a da nije rat, na Kosovu prvenstveno. Te da rata više ne bude, pobrinuo se Veliki brat koji iz senke oblači sve aktere, a najviše manekena iz Brisela. Dotični dakle dozvoljava jednoj strani, u ovom slučaju Prištini da se mangupira, igra toplo, hladno i uspeva da dobije sve, jer je njoj sve došlo što je tražila.
A Beograd nevera. I dalje daje, neguje kult dobrog samarićanina, malo se opire, drami ali simbolično i sa jasnom porukom, da ovi drugi mogu da traže i da će im se dati sve, i brže i jače i bolje.
I sada, kada Frankeštajn tvorevina Zajednica srpskih opština treba da stupi na scenu, sve strane tumače njenu pojavu drugačije. Za Beograd je spektakularna, ništavna za Prištinu, a nužna za Brisel. Šta je istina, to više ni sam đavo ne zna, nešto će biti, neko će biti i Zajednica će na nešto da liči. Tom delu i liku vreme će dati na značaju. Beznačajan je izgleda samo pokušaj da verujemo da znamo šta je potpisano i šta nas čeka. Srbija se izgleda saginjati hoće i dalje, takva je moda. Priština će, sa druge strane uzdignuto da prodefiluje svim svetskim pistama koje Brisel čvrsto podržava.
Dođemo im, ne dođu nam i tako već pola decenije. O eventualnoj promeni ovog odnosa može se govoriti samo kada na svim stranama dođe do promene. Kako se dolazi do promene znaju svi poznavaoci takozvanih mustri za revolucije, a kada će kucnuti čas da se mustra realizuje znaju neke tamo čike, a dok čike ne odluče ne lipši magarče kraj zelene trave. Briselski sporazum naš maneken, zna zašto je to tako, i zato budimo ono što mislimo da jesmo i ponašajmo se tako i biće neke pravde, bar toliko možemo i bar toliko moramo uprkos svim jadima kojima su nas ojadili svi.
Pravda ovde više ne stanuje, interno je raseljena pa dok se ne vrati ostaje nam samo da čekamo da neki bolji ljudi stvore bolja vremena. Čekajmo i on će sigurno doći, junak a ne maneken, možda baš iz Brisela, možda mu dođemo i on dođe nama i donese mir božji i stabilnost u regionu.
Gandijevica
