Posle 44 godine članstva Velika Britanija izlazi iz Evropske unije. Kredibilnom većinom od 52 odsto, uz rekordnu izlaznost od 72,2 procenta, građani Ujedinjenog Kraljevstva su na referendumu odlučili da njihova zemlja napusti EU. To nije samo rušenje decenijama građenog mita o EU nego i znak narodne pobune protiv ohole i od realnosti otuđene britanske i evropske političke elite, što istinski otvara novu stranicu istorije i Britanije i Evrope.
To se desilo, i tu nema povratka, pa je sada ključno pitanje šta to znači za Veliku Britaniju, a šta za Evropsku uniju. Mogući odgovori na to pitanje su podjednako važni i za sudbinu Kraljevstva i za sudbinu EU.
Za Britaniju je to, naravno, istinski istorijski događaj. I to ne zbog same EU – u Britaniji je oduvek postojao otpor prema evropskoj integraciji – nego pre svega za samo sudbinu Kraljevstva. O tome svedoči i izuzetno velika izlaznost. Na parlamentarnim izborima prosek izlaznosti je 50 procenata, a sada je 72,2 odsto ljudi izašlo na birališta. U tom smislu je izuzetno važna struktura i onih koji su glasali i njihovih glasova na referendumu. U Škotskoj, koja ima pet miliona stanovnika – Ujedinjeno Kraljevstvo ukupno ima 62 miliona ljudi – njih 62 odsto je glasalo za ostanak u EU. U Severnoj Irskoj, koja ima oko dva miliona stanovnika, je 56 odsto glasalo za ostanak u EU. U Velsu, koji ima nešto malo više stanovnika od Severne Irske, 53 odsto je glasalo za izlazak. U Engleskoj, u kojoj živi nešto više od 50 miliona Britanaca, 53 odsto je glasalo za izlazak iz EU, i to je presudilo. Uz Škotsku, ostanak u EU je velikom većinom podržao i London, gde dominira takozvana liberalna elita. Značajna podrška ostanku je bila i u drugim velikim gradovima – Liverpulu, Birmingemu i Mančesteru. Ali izvan tih gradova, sve severno od Londona do škotske granice je bilo za izlazak. To su glasovi one stvarne takozvane radničke Engleske. Referendum je zato ustvari bio pobuna običnog čoveka, onog koji gine u ratovima i bori se za svoju zemlju, a u miru postaje zaboravljen i svodi se na statistiku kojom onda elita maše u hodnicima Brisela. To je istovremeno i pobuna Engleske, kao najveće zemlje u Ujedinjenom Kraljevstvu, protiv otuđene i bahate političke elite koja ostaje gluva na stvarne probleme ljudi i svoju nesposobnost i bahatost krije iza mita Evropske unije. Engleska je pokazala da još uvek ima kapacitet za istoriju i istorijske odluke. Ta pobuna, međutim, neće samo stati na pitanju EU, i tu je još jedan značaj referenduma.
OSLONAC MONARHIJE: OBIČAN ČOVEK, A NE ELITA
U celoj toj sada već istoriji ima još jedan važan detalj kada je reč o glasačima. Američki predsednik Barak Obama je na poziv premijera Kamerona došao u Britaniju i javno podržao ostanak u EU, jer je to, kako je rekao, i američki interes. Ali nešto kasnije se u medijima pojavila vest da britanska kraljica Elizabeta II nije pristalica EU, što je bio znak da podržava izlazak. Bakingmenska palata nije demantovala tu vest. I onda, većina je glasala za izlazak iz EU, i to pre svega ta geografski srednja, ali stvarna radnička Engleska. To još jednom potvrđuje da je baza britanske monarhije radnička, da je običan čovek, a ne londonska elita, oslonac monarhije.
I još nešto. Premijer Dejvid Kameron je podneo ostavku posle poraza, jer on je predvodio kampanju za ostanak u EU. To je treći britanski premijer koji gubi vlast zbog Evrope. Margaret Tačer je generisanom unutrašnjom pobunom u svojoj Konzervativnoj partiji napustila mesto premijera 1990. godine zbog protivljenja dubljoj integraciji tadašnje Evropske zajednice. Džon Mejdžor je 1997. izgubio zbog podela u Konzervativnoj partiji nastalih zbog politike prema Evropi. I sada Kameron. Iako to javno tako ne izgleda, evropska politika je za Britaniju veoma važna, i utisak je da se većina javnosti nije nikada pomirila sa članstvom u evropskoj integraciji.
Šta će onda dalje biti sa Britanijom? Lisabonski sporazum je članom 50. pravno regulisao ako neka zemlja želi da napusti EU. Proces počinje kada zemlja koja želi da aktivira 50. član i onda počinje razdruživanje, za koje je predviđen rok od dve godine. To može da traje i kraće ako konkretna zemlja uspe da sve ugovore koje je imala kao članica EU prebaci na bilateralni nivo. Može trajati i duže ako EU bude kočila taj proces, što je malo verovatno u slučaju Britanije. Još je neizvesno kako će to ići jer mogu se desiti i druga iznenađenja kao što su mogući referendumi u drugim državama, pa bi sve moglo biti drugačije od pravila. Britanija, kako je rekao premijer u ostavci Kameron, neće aktivirati 50. član pre izbora novog premijera i lidera vladajuće Konzervativne partije, a to će, prema njegovim rečima, biti početkom oktobra. Već su se pojavile i nove manipulacije u medijima da „još nije gotovo“, jer odlučuje parlament. Ti „eksperti“ zaboravljaju da je britanski parlament doneo poseban zakon o održavanju referenduma o EU, pa prema tome svoje pravo je preneo na referendum. Drugim rečima, to je gotovo i Britanija je napustila EU.
GUBITNICI I DOBITNICI?
Kameron jeste podneo ostavku, ali ne može odmah da napusti mesto premijera, jer bi trebalo da bude izabran novi lider vladajuće partije. Prema britanskom sistemu, odlazak premijera ne znači i nove izbore, jer mandat na izborima dobijaju partije, a ne ličnosti, i onda je lider pobedničke partije istovremeno i predsednik vlade. Očekuje se da novi lider i premijer bude izabran na redovnoj godišnjoj konferenciji Konzervativaca početkom oktobra.
Struktura glasova je ponovo otvorila i pitanje opstanka Velike Britanije kao jedne države. U Škotskoj su oživeli glasovi da bi zbog neslaganja sa Engleskom oko EU trebalo organizovati novi referendum o nezavisnosti. To razotkriva i sumnju da je EU ustvari ona koja inspiriše separatizme širom Evrope, od Španije do Britanije. Održavanje novog referenduma u Škotskoj je, međutim, malo verovatno, jer referendum je otvorio i razvalinu u EU pa nije jasno kome bi to onda Škotska pripadala jer zagovornici nezavisnosti uporno govore da mogu sami i kao nezavisna zemlja bi bila članica EU i tako preživela.
Gubitnici i dobitnici? Gubitnici su pre svega deo političke elite i u Britaniji i u Evropi koji su doživeli pravi šamar jer referendum je bio i pobuna protiv njihove oholosti i ignorisanja stvarnog života. U toj eliti nisu samo političari nego ogromna armija „eksperata“ i nevladinih organizcija, koju je EU godinama sa novcem poreskih obveznika izgrađivala u Britaniji kao i u drugim zemljama. Kada je referendum završen, onda se, na primer, pojavilo istraživanje agencije YouGov, prema kome su pobedili oni za ostanak u EU. Ispostavilo se da je to laž. Osnivač te agencije i njen direktor je Piter Keler, muž Ketrin Ešton, bivše „šefice diplomatije“ EU, pa je jasno ko njega finansira, i on simbolizuje tu armiju koja živi na jaslama Brisela. Ovoga puta ništa nije pomoglo.
Među gubitnicima je, naravno, i evropska birokratija, jer je mit o EU, od kojeg ona živi decenijama, sada srušen i to ne samo u Britaniji nego i u celoj Evropi. Ništa manje važno je i to što je na neki način među gubitnicima i Amerika, jer je i ona na ovom referendumu poražena. U tom porazu je problem, a ne u broju američkih klijenata u EU. Referendum je tako bio ne samo sukob sa EU nego i sa Amerikom. Zanimljivo je da bi među gubitnicima mogla biti i Francuska, koja je sada bez podrške jake zemlje u njenom komplikovanom odnosu sa Nemačkom.
Dobitnici? Razumljivo, većina Britanaca, koja više nije spremna da robuje hiljadama direktiva i regulativa Brisela, koja je glasačkim listićima povratila suverenitet svoje zemlje i koja je pokazala da laži i obmane imaju svoje limite. Pokazalo se da bivša imperija, umorna i lenja, još uvek ima dovoljno snage za istorijske odluke, ali samo kada o tome odlučuje narod, a ne navodna elita. Ali među dobitnicima je i Nemačka, koja sada dobija priliku da ostvari svoj stari plan formiranja jakog federalnog jezgra unutar evropske integracije sa njenom punom dominacijom. Ne treba zaboraviti da je među dobitnicima i NATO, koji u fazi slabljenja i raspada EU dobija daleko veći značaj kao „čuvar Evrope“.
ZNAČAJ BREGZITA ZA SRBIJU
Šta sve to znači za EU? Prema staroj praksi Brisela i prvim reakcijama, EU će se ponašati kao da se ništa nije desilo. Već stižu zvanična saopštenja da EU ostaje jedinstvena i da će iz ove krize izaći sa „više Evrope“. Realnost je, međutim, potpuno drugačija. EU kakva je do sada bila više ne postoji. Može se lako desiti da uskoro uopšte i ne postoji, jer su neke zemlje već najavile referendume slične britanskom.
Procene su da bi proces raspada i nestanka mogao da traje najviše pet godina. Saopšteno je da su intenzivirani kontakti Pariza i Berlina, a i američki emisari su hitno doputovali u Evropu. Malo je, međutim, verovatno da će biti pronađeno neko rešenje. Ne samo zbog elementarne nesposobnosti EU elite da uvažava realnost i rešava probleme nego i zbog mogućih novih referenduma u drugim zemljama. Nije problem samo Britanije nego i mnoge zemlje sa narastajućim nezadovoljstvom. Jedna od mogućnosti je i da se pribegne oprobanom triku ubrzanog proširenja EU kako bi se prikrila kriza i demonstriralo javnosti da EU ide dalje i da još uvek ima zemalja koje žele da budu članice. Utisak je da će to ovoga puta biti znatno teže zbog nezadovoljstva javnosti, a britanski referendum je pustio „duha iz boce“ i osnažio one koji traže da i njihove zemlje povrate izgubljeni suverenitet.
Generalno gledano, rezultat britanskog referenduma je dobar, i za Britaniju i za EU. Naime, taj rezultat može da bude budilnik, alarm budilnika, da se uzdrma ustajala politička scena Britanije i uspavana Evropa probudi iz svojih zabluda i nerealnih projekcija. Referendum bi trebalo da bude inspiracija za ozbiljne dijaloge kakav to oblik integracije najbolje odgovara Evropi i savremenim kretanjima u svetu. Jasno je da ovakva integracija koja sebe naziva EU ne funkcioniše i da ima destruktivnu ulogu. Jer opšta je saglasnost da je Evropi kao kontinentu neophodna neka vrsta integracije, ali ovakva u kakvu je izrasla EU više ne funkcioniše. Ukoliko se to ne desi, onda će Nemačka pokušati da stvori svoju zonu, „nemačku Evropu“, što bi mogao da bude ozbiljan problem ne samo za Ameriku, koja je podržavala evropske integracije kako bi izbegla „nemačku Evropu“, nego i za druge zemlje Evrope. O mogućem takvom razvoju niko se i ne usuđuje da razmišlja.
I, naravno, šta bi sve to moglo da znači za Srbiju kao zemlju koja je krenula putem članstva u EU. U ovom haotičnom času to je teško reći mada su verovatna dva scenarija. Jedan je da se celi proces evropskih integracija Srbije znatno uspori jer Brisel ima „preča posla“, a drugi je da se desi ubrzano proširenje EU kako bi se prikrila kriza. Na prvi scenario Srbija ne može da utiče, ali bi od drugog mogla imati nekog prostora za inicijativu. Naime, u svakom ubrzanom proširenju postoji prostor za nekonvencionalna rešenja, pa bi i Srbija, ako jasno definiše šta želi i šta može, mogla da dobije mnogo više pogodnosti ako to bude bilo šta značilo u novim okolnostima i neizvesnostima kakva bi mogla biti nova evropska integracija. Sve to bi se, međutim, moglo pokazati i kao gubljenje vremena, pa bi Srbija trebalo da sa mnogo više pažnje i razuma prati ono šta se stvarno dešava, a ne da se informiše preko lobista i medija koje finansiraju razni centri moći.
Siniša Ljepojević
Novi standard
