Broj jasenovačkih žrtava nikada i niko nije verodostojno utvrdio

0
359
Jasenovac / Foto: printscreen (izmedjusnaijave.rs)

Odgovor Veljka Đurića Mišine na hajku protiv Muzeja žrtava genocida i njega

  • Pojam smanjivanje (broja žrtava) nema nikakve osnove jer broj jasenovačkih žrtava nikada i niko nije verodostojno utvrdio, a ni popisao imena i prezimena stradalnika pa je nemoguće umanjiti ili uvećati njihov broj!
  • Glavnu reč u harangi imaju stomatolog i meserka, toliko o kompetenciji i stručnosti kritizera
  • Akademik V. Krestić ocenjuje (negativno) kvalitet knjige Dušana Nikodijevića „Između broja i žrtve“ pre nego što je i štampana i pre nego je i pročitao!?!
  • U kampanju protiv Muzeja su se vrlo aktivno uključili i neki sajtovi i novinari
  • Đurić posebno dodaje: „Izmišljenu, lažnu vest o mojoj smeni nijedan od sajtova koji je objavio, nije nikada demantovao i pokazali su koliko su neobjektivni”
  • Glavno nastojanje je Zalaganje Muzeja žrtava genocida za primenu naučnih metoda u istraživanju ratnih žrtava i rezultata do kojih se dolazi, a što se kosi sa amaterskim mitomansko-romantičarskim shvatanjem stradanja srpskog naroda, naročito u sistemu koncentracionih logora Jasenovac u vremenu Nezavisne Države Hrvatske 1941–1945. godine
  • Muzej žrtava genocida je pokrenuo višegodišnji projekat ’Enciklopedija genocida u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj 1941–1945. godine, i okuplja brojne stručnjake (istoričare, pravnike, ekonomiste, istoričare umetnosti, teologe, demografe) sa prostora bivše Jugoslavije i Engleske, Nemačke i Rusije

Već nekoliko godina na internetu traje haranga protiv Muzeja žrtava genocida to jest protiv mene kao direktora i episkopa pakračko-slavonskog Jovana Ćulibrka kao predsednika Upravnog odbora i Odbora za Jasenovac Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve. Teško je navesti koji su sve razlozi za harangu. Može se samo naslutiti da je to zalaganje Muzeja žrtava genocida za primenu naučnih metoda u istraživanju ratnih žrtava i rezultata do kojih se dolazi, a što se kosi sa amaterskim mitomansko-romantičarskim shvatanjem stradanja srpskog naroda, naročito u sistemu koncentracionih logora Jasenovac u vremenu Nezavisne Države Hrvatske 1941–1945. godine.

Tekstovi na internetu koji obiluju napadima najpre bivaju postavljeni na sajtove „Borba za veru“ i „Jadovno“, a potom ih prenosi još nekoliko drugih.

Da bi se razumela tvrdnja da je reč o harangi, trebalo bi se podsetiti se sledećih činjenica koje je lako proveriti.

Početak skorašnje harange nagovešten je 9. septembra u tekstu „Kako će biti umanjen broj srpskih žrtava u Jasenovcu – scenario“ koji je objavljen na sajtu „Borba za veru“. Naime, u tekstu je najavljen nekakav naučni skup koji organizuje Muzej žrtava genocida 21–23. oktobra u Narodnoj biblioteci Srbije, potom je pomenuta izjava dr Efraima Zurofa, direktora Centra „Simon Vizental“, o broju jasenovačkih žrtava i konstatovano da će Srpska pravoslavna crkva „leći na rudu“ i blagosloviti odricanje od dotadašnje tvrdnje o 700.000 stradalnika u Jasenovcu!

Amaterski i neargumentovani napadi

Taj tekst je bio znak za nastavljanje harange jer je već 15. septembra na istom sajtu objavljen tekst „Ep. slavonski Jovan Ćulibrk stalno umanjuje broj žrtava genocida u Jasenovcu“ koji je potpisao dr Srboljub Živanović iz Londona. Imajući u vidu njegove godine (87), moja sumnja da tekstove piše, doduše po sistemu „copy-paste“, neko drugi – to jest rođaka Dragana Mijatović Tomašević, ima osnova, a što ću dokazati u nastavku teksta.

Ističem da su svi tekstovi sa optužbama protiv mene, episkopa Jovana i Muzeja žrtava genocida postavljani na sajtu „Jadovno“ Dušana Bastašića, diplomiranog stomatologa, vlasnika NVO „Jadovno 1941“. Pored prenošenja tuđih tekstova on je protekla dva meseca, na raznim internet portalima, pod svojim imenom i prezimenom ili pseudonimima, kao komentator neargumentovano i amaterski, kritizerski napadao i delio lekcije o tome šta je tačno i šta je istina o, na primer, broju stradalih u Jadovnu i Jasenovcu. Ne sporim njegovu stručnost u stomatologiji ali tvrdim da je potpuno nekompetentan za raspravu o toj temi, i što je glavno, on nema osnovna znanja o istorijskoj nauci (a ima i previše ličnih problema).

Haranga je kulminirala 18. oktobra 2019. godine kada je grupica napadača zadobila podršku akademika Vasilija Đ. Krestića koji je svojim autoritetom stao iza „Apela Srpskoj pravoslavnoj crkvi za odbranu svetih jasenovačkih novomučenika“. Treba pomenuti da su među potpisnicima bili i Dušan Bastašić, Vladimir Dimitrijević, Aleksandar Lazić, Srboljub Živanović, Nataša Jovanović, Zoran Čvorović i drugi.

Sudeći po mestima boravka potpisnika lako je posumnjati da su potpisi sakupljani „na reč“, bez šireg objašnjavanja. Među njima ima barem desetoro koje sam na neki način zadužio i koji dobro znaju šta radim u Muzeju žrtava genocida pa zbog toga, pretpostavljam, nikako ne bi pristali da se njihovo ime zloupotrebljava.

Apelaši su iskazali svoju „brigu“ zbog, kako kažu. „dramatičnog smanjivanja broja jasenovačkih novomučenika“. Pomislio sam da im je akademik morao da razjasni da pojam smanjivanje nema nikakve osnove jer broj jasenovačkih žrtava nikada i niko nije verodostojno utvrdio, a ni popisao imena i prezimena stradalnika pa je nemoguće umanjiti ili uvećati broj! Ubrzo sam shvatio da sam mnogo očekivao, jer pomenuti akademik slabo poznaje metodologiju istraživanja, a naročito kad je reč o žrtvama u ratovima!

Da Vas podsetimo:  Atentat na pismenost: Primjer izrugivanja nauci o jeziku od strane tzv. crnogorskih lingvista

Sutradan, 19. oktobra, trojica (od 51) potpisnika (Vladimir Dimitrijević, Zoran Čvorović i Aleksandar Lazić) su osećali potrebu da dodatno (najpre sebi) razjasne svoje razloge potpisivanja pa su to i publikovani na sajtu „Stanje stvari“. A Lazić se, valjda da bi bio ubedljiviji, javio na istom (svom) sajtu 27. oktobra.

Novinar frankfurtskih „Vesti“ Đorđe Barović shvatio je problem broja žrtava u Jasenovcu kao ozbiljan razdor u srpskoj javnosti i o tome nekoliko dana kasnije, 23. oktobra, objavio tekst „Srbe deli i Jasenovac“.

Da se nisam uplašio (bledog i ispraznog a iznad svega nepotrebnog) apela pokazao sam svojim odgovorom naslovljenim sa „Akademiku Krestiću i inim 51 potpisniku Apela za odbranu novomučenika jasenovačkih“. Taj moj komentar postavio je jedan sajt – „Stanje stvari“, 25. oktobra!

Krestić neargumentovano traži smenu episkopa i mene

Onda se 29. oktobra oglasio akademik Vasilije Đ. Krestić tekstom „Zašto sam potpisao Apel za odbranu svetih srpskih novomučenika jasenovačkih“, u kome je neuspelo pokušavao da pokaže da on nije tvorac i inicijator harange protiv Muzeja žrtava genocida. Poznato je da ovaj istoričar hrvatsko-ugarske istorije 19. veka ne voli da polemiše, jer mu više godi da sa nekakvih „akademskih“ visina deli lekcije. To je pokazao i u pomenutom, inače kratkom tekstu, iako je moje ime pomenuo sedam (7) puta direktno i jednom indirektno uz tiradu reči koje ne dolikuju jednoj osobi njegovih godina i zvanja. Krestić je, naime, optuživši mene i episkopa Jovana za „nestručan i višestruko štetan“ rad zatražio da se to zaustavi naglasivši: „Ako se to ne dogodi posledice neće izostati, a odgovorni će biti oni koji su pozvani da stanu na put zlu koje je iz dana u dan sve očiglednije“. Te reči su bile poziv na dalju hajku protiv nas pa je produžena naša satanizacija u javnosti.

U međuvremenu, haranga je uveliko trajala s tim što je sada pronađen još jedan povod. Reč je o novoj knjizi pod znakom Muzeja žrtava genocida: Dušan Nikodijević, Između broja i žrtve – Prilog proučavanju broja žrtava u sistemu koncentracionog logora Ja senovac, o kojoj su u Narodnoj biblioteci Srbije 21. oktobra govorili dr Predrag J. Marković, direktor Instituta za savremenu istoriju, i dr Srđa Trifkovića, profesor banjalučkog Fakulteta političkih nauka. Na ovom mestu moram da naglasim da je i pre pojave knjige iz štamparije akademik Krestić njen sadržaj okvalifikovao negativnim rečima!?!

U harangu se 8. novembra uključio i nedeljnik „Pečat“ sa tekstom „Istoričar na zadatku“, koji je potpisala novinarka Nataša Jovanović, u kome je iskazan prizeman nivo rečnika kojim raspolaže autorka uz navođenje nekoliko krupnih neistina i imperativnu pretnju da žrtve ne treba popisivati, jer je odavno utvrđen njihov broj!

I maserka – direktorka NVO traži moju smenu

Haranga je zadobila poseban zamah kada je ranije pomenuta Dragana Mijatović Tomašević, školovana maserka, koja se predstavlja kao direktorka NVO „Jasenovac and Holocaust Memorial foundation“, registrovane u Londonu, 7. novembra uputila meni elektronsku poruku u kojoj su prve reči bile „Dragi Veljko“. Na ovom mestu bih da pomenuti pridev razjasnim: nikada nisam upoznao pomenutu osobu, samo sam juna 2015. s njom dva puta razgovarao telefonom i tih dana poslao elektronskom poštom pismo o mogućnostima pripreme izložbe o stradanju srpske dece u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i njeno prikazivanje u Londonu, ali nikada nisam dobio odgovor.

To pismo je verovatno njoj poslužilo kao osnova za srdačno obraćanje u pomenutoj poruci. Naglasila je svoj kritički odnos prema Dušanu Bastašiću, potom je krenula da komentariše moj tekst o tom stomatologu pa je, posle zaključka da je nju moje pisanje veoma užasnulo, ni manje ni više, zatražila od mene da podnesem ostavku na mesto direktora Muzeja?!? Potom je dodala da ne želi da se oglašava u javnosti rečima protiv mene. Svoju poruku je završila rečima: „Pozdrav Dragana“!

To upozorenje da bi se mogla oglasiti ostvarila je, doduše, elektronskim pismom upućenog 7. novembra Vladanu Vukosavljeviću, ministru kulture i informisanja. Indikativno je da je to pismo upućeno sa elektronske adrese dr Srboljuba Živanovića, što ukazuje koji su glavni „igrači u timu“ za harangu!

Pismo je, po prirodi stvari, sutradan prosleđeno meni što sam protumačio kao dobru priliku da veoma detaljno objasnim harangu. Bio bih nemoralan i neprofesionalan kao bi citirao delove tog, ponavljam privatnog, pisma, stoga ću napomenuti samo da mi pomenuta gospođa iz Londona zamera što se oglašavam o dr Gideonu Grajfu, a navela je nekakve zasluge dr Srboljuba

Živanovića u iskopavanju stratišta i grobišta u Jasenovcu i Gradini 1964. godine prigovorivši meni da ja to ne priznajem i uvažavam, i na kraju od ministra Vukosavljevića zahtevala moju smenu, zapretila pripremom materijala za tužbu, i zaključila: „Izbice skandal ponovo koji ce trajno narusiti ugled kako Muzeja tako i svih nas“.

Da Vas podsetimo:  Bojkot 2

Dok sam pripremao odgovor Ministarstvu kulture i informisanja, „pretnja“ gospođe Tomašević je počela da se ostvaruje: NVO „Jadovno 1941“ je 13. novembra na svom portalu objavilo brutalnu laž – vest da sam smenjen. Radi razumevanja da je reč o grupi istomišljenika na ovom mestu ističem da su svi tekstovi koji sadrže optužbe protiv mene, episkopa Jovana i Muzeja žrtava genocida postavljani na sajtu „Jadovno“ stomatologa Dušana Bastašića.

Lažne vesti o mojoj smeni mediji nisu demantovali

Vest koju je on postavio na svom sajtu glasi: „Udruženje Jadovno 1941. saznaje iz neformalnih izvora, da je na inicijativu Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije, u toku procedura za smenu Veljka Đurića Mišine sa mesta direktora Muzeja žrtava genocida. Po istom izvoru, razlog smene je „umanjivanje broja žrtava u sistemu koncentracionih logora Jasenovac“, koje u poslednje vreme propagira grupa istoričara iz tog muzeja i predsednik Upravnog odbora Muzeja žrtava genocida vladika Jovan Ćulibrk, ujedno i predsednik Odbora za Jasenovac SAS SPC“.

Ta izmišljena, spinovana vest je, po već razrađenoj šemi, istoga dana ili sutradan preneta i na drugim sajtovima, doduše nešto drugačijim rečima. Tako je portal „Standard“ vest naslovio sa „Da li je u toku smena direktora Muzeja žrtava genocida?“, na sajtu „Tamo daleko“ je pisalo: „Smenjen direktor Muzeja žrtava genocida?“, dok je „Srbininfo“ bio direktan, kao da se događaj dogodio: „Smenjen direktor Muzeja žrtava genocida“!

Svoj odgovor Ministarstvu kulture i informisanja poslao sam 12. novembra i to na elektronsku adresu sa koje sam dobio pismo iz Londona.

Uobičajeno je da rukovodstva ustanova koje finansira Ministarstvo kulture i informisanja razgovaraju sa predstavnicima istog ministarstva o planovima i programima rada za narednu godinu. U tom kontekstu i ja sam dobio poziv da 18. novembra obrazložim finansijski plan Muzeja za 2020. godinu. S obzirom na obostranu potrebu da se ta prilika iskoristi i za razgovor o harangi protiv Muzeja, to se i desilo pri kraju razgovora. S obzirom na to da sadržaj sastanka interne prirode ne želim da iznosim detalje osim da naglasim da su moji sagovornici ocenili da je finansijsku plan za 2020. godinu realan (ali su istakli da će realizacija zavisiti od ukupnih sredstava koja će biti odobrena tom ministarstvu).

Drugi deo razgovora odnosio se na komentare pisma pomenute gospođe iz Londona pa sam iskoristio priliku da navedem brojne činjenice o harangi i učesnicima sa posebnim osvrtom na značaj određenih ličnosti u istorijskoj nauci i kulturi sećanja.

Već osmu deceniju traju rasprave i polemike o broju srpskih žrtava u Jasenovcu / Foto: printscreen
Muzej se stručno,odgovorno i uspešno bavi svojim poslom 

Kompleksnost problema i snaga harange, daju mi za pravo da navedem nekoliko delova svog odgovora, jer bi oni kod normalnog sveta trebali da pojasne određene nedoumice pa to činim u nastavku:„Muzej žrtava genocida je osnovan 1991. a registrovan 1995. godine sa sedištem u Kragujevcu.

Do danas nisu rešeni problemi adekvatnog kancelarijskog smeštaja, potrebnog broja radnika, muzejske postavke…

Prvi direktor bio je pravnik dr Milan Bulajić, penzionisani radnik Saveznog sekretarijata za inostrane poslove, potom je 2002. godine postavljen Nenad Đorđević u statusu vršioca dužnosti. Odlukom Vlade Republike Srbije od 2013. postavljen sam u statusu vršioca dužnosti direktora, a posle uobičajene procedure konkursa i odluke Upravnog odbora, koju je potvrdilo Ministarstvo kulture i informisanja, Vlada je pre dve godine, 2017. donela rešenje o mom imenovanju za direktora.

U vreme Milana Bulajića (1991–2002) nije objavljen ni jedan naslov pod znakom Muzeja žrtava genocida. Poznato je da je Bulajić formirao NVO Fond za istraživanje genocida u kome je Muzej bio jedan od osnivača, ali nikada nije razjašnjeno zašto je to učinio. Posle njegovog smenjivanja on je pokrenuo sudski spor i izgubio ga. Bez obzira na presudu, on nije vratio ono što je pripadalo Muzeju, u prvom redu arhivsku i muzejsku građu.

Vreme uprave istoričara Nenada Đorđevića (2002–2013), kustosa Spomen-parka ’21. oktobar‘ u Kragujevcu, dalo je početne rezultate kroz organizovanje tematskih izložbi, proširenju broja zaposlenih, začetak izdavaštva sa radovima iz osnovne delatnosti Muzeja (nešto više od desetak naslova)…

Od mog imenovanja 2013. godine započeo je period nove politike zasnovane na osnovu ličnog 16-godišnjeg rada u Istorijskom muzeju Srbije, 10-godišnjeg rada na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Prištini, poznavanju arhivske i bibliotečke struke, i koju sam detaljno izložio i obrazložio u vreme imenovanja. Od početka sam pokušavao da razrešim problem adrese, stalno zaposlenog računovođe, muzejskog depoa, proširenje broja kancelarija…

Kao direktor imao sam do danas veoma jasnu podršku Upravnog odbora, svi finansijski izveštaji su bili prihvaćeni, godišnji planovi su dobijali podršku Ministarstva kulture i informisanja i nikada nije bilo nikakvih problema.

Osnovna delatnost iz Zakona o osnivanju Muzeja žrtava genocida proširena je na ceo 20. vek, to jest od balkanskih ratova 1912–1913. do agresije NATO pakta na SR Jugoslaviju 1999. godine.

Da Vas podsetimo:  Mapa na kojoj su samo Srbija i Bosna obojene u crveno

Muzej je ustalio obeležavanje dva velika stradanja: 22. april i 21. oktobar kada biva predstavljen stručni časopis Godišnja k za ist ra živa nje genocida, nova izdanja i otvaranje prigodne tematske izložbe.

Započeta je saradnja sa Udruženjem likovnih umetnika Srbije, uspostavljeni su kontakti sa gotovo svim srodnim institucijama u Srpskoj, a koja se vidi prvenstveno kroz organizovanje izložbi, saizdavaštvo, razmenu znanja i literature.

U proteklih pet-šest godina objavljeno je više od trideset naslova u formi samostalnih izdanja ili u saradnji sa raznim institucijama (institutima, arhivima, lokalnim samoupravama i pojedincima).

Posebno mesto u fondovima Muzeja čine pokloni desetak osoba koji su svoje lične arhive, biblioteke i razni muzejski materijal predali. Tako su obogaćeni fondovi i zbirke koji su otvoreni za javnost i mogu se koristiti po uobičajenoj proceduri. To je nastavljeno i u toku poslednjih godina. Revizija zbirki i fondova odvija se po uobičajenom postupku i do sada nije registrovan nestanak ni jednog muzejskog predmeta.

Muzej žrtava genocida je pokrenuo produkciju dugometražnih dokumentarnih filmova („Pakao Nezavisne Države Hrvatske“, „Koncentracioni logor Zemun“, pri kraju je i izrada filma „Jasenovac“), koji su, pored ostalog, prikazivani na državnim televizijama u Srbiji i Srpskoj. Osim toga, Muzej je dao doprinos u nekoliko zapaženih televizijskih emisija Radio televiziji Srbije i Radio televiziji Republike Srpske.

Muzej je otvoren za saradnju sa svim onim koji imaju dobre namere zarad istraživanja određenih događaja iz prošlosti, a to se ostvaruje u raznim formama. Najnoviji primer doprinosa je pomoć koja je pružena ekipi koja je uradila film ’Dnevnik Diane Budisavljević‘. Ne postoji osoba, grupa, NVO ili nešto slično kome Muzej nije pomogao prema mogućnostima. Nema pojedinca koji se požalio na doček ili ispraćaj iz kancelarija.

Posebni odnosi uspostavljeni su sa Udruženjem dece logoraša ’Jasenovac‘, sa Odborom za Jasenovac Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, Memorijalnim centrom Jad Vašem u Jerusalimu itd.

Muzej neprekidno istražuje genocid NDH nad Srbima

Muzej žrtava genocida je pokrenuo višegodišnji projekat ’Enciklopedija genocida u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj 1941–1945. godine‘, i okuplja brojne stručnjake (istoričare, pravnike, ekonomiste, istoričare umetnosti, teologe, demografe) sa prostora bivše Jugoslavije i Engleske, Nemačke i Rusije. U tom kontekstu kao i zbog drugih naučnoistraživačkih projekata,

Muzej je angažovao četvoro mladih istoričara, studenata na doktorskim studijama. Muzej je uspostavio dobre i obostrano korisne odnose sa Savezom jevrejskih opština Srbije i organizacijama Roma i to je vidljivo kroz zajedničke projekte iz osnovne delatnosti, to jest istraživanje stradanja, izradu bibliografija i pripremu projekata.

Muzej žrtava genocida ima svoje ugledno mesto među srodnim ustanovama.

Muzej je na više načina zainteresovan za učešće u memorijalizaciji Sajmišta na Novom Beogradu i u tom programu započeo proces dobijanja zgrade takozvani Čehoslova čki pa viljon, što će stvoriti znatno bolje uslove rada. U tom kontekstu, očekujemo da će Muzej dobiti matičnost i nadležnost u kulturi sećanja pa sve to ukazuje na status i poverenje koje ima od društva i države.

U želji da bude prisutan na takozvanim društvenim mrežama na internetu Muzej ima svoj zvanični sajt i odgovarajuću prezentaciju čija je koncepcija napravljena po uzoru nekoliko poznatih memorijala u svetu (Aušvic, Jad Vašem) i ima priličan broj posetilaca.

Aktivnosti Muzeja vidljive su i u medijima (radio i televizijskim programima u Srbiji, Srpskoj i Crnoj Gori, novinama, na brojnim internet sajtovima).

To je opštepoznata slika Muzeja žrtava genocida. Postoji još nešto, a koje je znatno manje vidljivo, osim na raznoraznim internet portalima.“

Nema nikakvih razloga za bilo kakav postupak protiv mene i data mi je podrška za dalji rad

Dodatna pojašnjenja vezana za harangu i sadržaj mog odgovora dovela su du zaključka da nema nikakvih razloga za bilo kakav postupak protiv mene pa mi je istovremeno data podrška za dalji rad.

Ne znam šta će Ministarstvo kulture i informisanja raditi po pitanju ličnih poruka, a ja znam da se neću više baviti pomenutim apelašima i harangerima., Ali, ako se oglase neću im prećutati nijednu paušalnu optužbu bez pokrića i da ću im uvek odgovoriti kako već zaslužuju, jer je jedna od mojih obaveza da branim Muzej žrtava genocida i sebe.

I sad je vreme da se vratim na početak: Muzej žrtava genocida kao naučnoistraživačka ustanova od posebnog značaja neće se baviti prebrojavanjem žrtava već će, koristeći poznate i nove principe u metodologiji, inicirati projekte u kojima će se, koliko to kompleksnost posla dozvoljava, popisivati žrtve ratova i, s vremena na vreme, obznanjivati rezultate i pri tom neprestano napominjati da je reč o donjim granicama procena broja i tvrditi da je iz sijaset razloga (prvenstveno političkih) nemoguće utvrditi tačne podatke!

Link: http://www.muzejgenocida.rs/images/odgovor-na-harangu.pdf

Veljko Đurić,
direktor Muzeja žrtava genocida
Izvor: izmedjusnaijave.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime