Buran život našeg Nobelovca

U retkim i škrtim razgovorima za javnost Ivo Andrić je govorio da je kod njega „sve obično, da običnije ne može da bude“, da „nije interesantan za biografiju“, jer ne ide „kao Hemingvej u lov na lavove“ i ne pravi „boemske skandale“.

Ipak, mnogi doživljaji, utisci, prizori iz života našeg nobelovca, koji je stasavao u izuzetno burno vreme velikih istorijskih promena, našli su mesto u njegovim moćnim delima. Polazeći od te činjenice, Žaneta Đukić Perišić je ispisala nesvakidašnje zanimljivu knjigu „Pisac i priča“ (izdavač „Akademska knjiga“), koja se prema mišljenju prof. dr Petra Pijanovića, može svrstati u nov književni žanr – naučni roman.

I tako se pred čitaocima našla istovremeno ozbiljna naučna studija i životopis književnog genija, sa nizom delikatnih, manje znanih ili potpuno nepoznatih činjenica iz njegove biografije.

* Koji su utisci i doživljaji iz Andrićevog detinjstva i rane mladosti našli mesto u njegovim delima?

– Andrićevo detinjstvo u Bosni, u Višegradu i Sarajevu, kao suma utisaka, misli, prizora, događaja, glasova, u velikoj meri ugradilo se u njegovo stvaralaštvo. Da Andrića kao dvogodišnjaka nisu „na rukama“ doneli u Višegrad, njegovo bi delo izgledalo drukčije. Sama ćuprija na Drini pred kojom je, kako veli, „progledao“, priča o nastanku i burnoj istoriji mosta i ljudi čije su sudbine za njega bile vezane, oslonjena je na epsku prošlost, tragove legendi i predanja, svu onu raskošnu folklornu i povesnu građu koju je pisac, odrastao u epskom, deseteračkom miljeu, usvojio još u detinjstvu. Pa i sam naziv romana pisac je preuzeo iz narodne pesme „Zidanje ćuprije ne Drini“: „A ti idi gradu Višegradu/pa sagradi na Drini ćupriju“. Andrić je imao običaj da kaže da se Bosne i Sarajeva ne seća, jer ih nikada i nije zaboravio, nikada nije prestajao u njima i sa njima da živi.Kao već afirmisan pisac i diplomata 1925. godine primljen je u masonsku ložu „Preporod“ iz koje je izbačen samo nakon godinu dana. Razlog je, kažu, jedna ljubavna afera? O Andrićevoj ljubavnij aferi sa Poljakinjom Persidom (Siđuškom) Keršnijević, ženom Gustava Krkleca, inače Andrićevog kuma, u beogradskoj čaršiji se svojevremeno mnogo pričalo. To ga je, čak, koštalo isključenja iz masonske lože. O tome više možete pročitati OVDE.

* Višemesečno tamnovanje u Splitu i Mariboru 1914-1915. ostavilo je dubok trag u duši tada mladog pesnika. To gorko iskustvu provlači se kroz njegove brojne knjige.

– Sam pisac često je govorio da su mu hapšenje i tamnovanje bili najtraumatičniji događaji u životu. Jer, zatvor je tada za njega, kako je napisao, bio kraj života, kraj – svega. Škljocanje s onu stranu brave označilo je novi smer u Andrićevom životu i stvaranju, obeležen gorkim iskustvom sužnja. Prostor između zidova kaznionice biće mesto formiranja novog stvaralačkog glasa koji će se prepoznavati u njegovim potonjim delima: u „Eks Pontu“, vencu pesama u prozi sa eksplicitno tragičkim osećanjem, gde pesnik progovara o sopstvenim dilemama, stanjima i preispitivanjima izazvanim nepravednim padom iza rešetaka, zatim i u nedovršenom romanu o zatvorskoj golgoti Tome Galusa. „Prokleta avlija“, sa pričom odmaknutom u prošlost, jedan od misaonih temelja ima upravo u razmatranju ideje neslobode, pitanja prestupa i stradanja, krivice i (ne)dostižnosti pravde.* Između dva rata Andrić je kao diplomata boravio u raznim evropskim gradovima. U to vreme nastale su i neke od čuvenih pripovedaka.

– To su uglavnom priče sa bosanskom tematikom. Andrić je u svom prtljagu, stranstvujući po evropskim metropolama, nosio Bosnu kao nekakvu prasliku, kao kolektivno pamćenje ili istorijski nanos događaja i rasadnik ideja. I što je duže iz Bosne izbivao, on ju je bolje video i svojim joj se delom više okretao. Iz tog paradoksa fizičke odvojenosti od tla i duhovne pripadnosti i vezanosti za njega, izdiže se moćna građevina Andrićeve umetnosti kojoj pripadaju i njegove pripovetke od kojih neke predstavljaju prava remek-dela. Udaljen od Bosne, Andrić je imao oštriju perceptivnu svežinu, objektivnije je sagledavao njenu istoriju i temeljnije ju je i dublje razumeo.Kada je 29. novembra 1952. papa Pije VII imenovao Stepinca za kardinala, Andrić je dao izjavu, koja do sada nije objavljena, a čuva se u njegovom Ličnom fondu u SANU.

– Taj gest je, prirodno, morao pozlediti mnoge rane. I ranije, a naročito u teškom vremenu između 1941. i 1945. godine, činjeni su u našoj zemlji u ime vere i pod plaštom vere, a u interesu tuđina zavojevača, bratoubilački zločini. Ta činjenica je i suviše dobro poznata i u našoj zemlji i izvan nje. Tim zločinima viša katolička hijerarhija ne samo da se nije oduprla, nego ih je dobrim delom i sama sprovodila ili pomagala. I nema tih sofizama ni takvih zvučnih titula kojima bi se ti zločini mogli sakriti i zataškati. Naši narodi su ih osudili, osuđuje ih ceo napredni svet, a istorija će tu osudu potvrditi – rekao je Andrić.* Ratne godine Andrić je proveo u unutrašnjoj izolaciji i ćutanju, ali i gotovo grozničavom pisanju. Kako je izgledao njegov rad pod okupacijom?

– Kao jugoslovenski poslanik u Nemačkoj koja je objavila rat njegovoj zemlji, Andrić ne prihvata ponudu nemačkih vlasti da ostavi grupu jugoslovenskih diplomata i sam pređe u neutralnu Švajcarsku, pa u junu 1941. godine stiže u okupirani Beograd. Ne želeći da na bilo koji način učestvuje u javnom životu dok traje okupacija, Andrić odbija da prima penziju, rizikujući glavu ne potpisuje ni nedićevski Apel srpskom narodu, odbija saradnju sa Srpskom književnom zadrugom i sav se predaje pisanju, živeći u dve iznajmljene, skromne sobice. Pokriven ćebetom, često bez struje, vode i telefona, Andrić po vasceli dan piše i tokom rata nastaju njegovi najveći romani: „Travnička hronika“ završena je 1942, „Na Drini ćuprija“ 1943, a „Gospođica“ 1944. godine. Posebno je zanimljivo Andrićevo svedočanstvo o savezničkim bombardovanjima 1944. godine i borbama za oslobođenje Beograda oktobra 1944, koje je ostavio u svom „Ratnom dnevniku“.* Sa novom komunističkom vlašću veliki pisac je vrlo brzo uspostavio dobar odnos. Punu deceniju pisao je publicističke propagandne tekstove i držao predavanja o potrebi angažovanja umetnika, ušao je u partiju, veličao Tita. Kako to objašnjavate?

– Pisac je razumeo da je došlo novo doba kojem se treba prilagoditi. Valjalo je trajati i pisati, jer on je imao još mnogo da kaže. Sa svojim velikim književnim ugledom, Andrić je, verujem, bio potrebniji Partiji nego ona njemu. Kao da je sklopio sa novom vlašću neku vrstu pakta o nenapadanju: da bi osvojio prostor i unutarnju autonomiju stvaranja, on se uključio u novi, ideološki kontrolisan sistem kulture, angažujući se spolja na javnim, društveno korisnim poslovima. Ali, čini mi se da njemu, zapravo, i nije bilo teško da prihvati ideju nove Jugoslavije. Koliko god da je bila isključiva i osvetnička, nova vlast je, u izvesnom smislu, artikulisala neke od ideala za koje se Andrić kao mladić borio: ujedinjenje južnih Slovena u jednu državu, nezavisna, slobodna i socijalno odgovorna zemlja, mogla mu se učiniti kao ostvarenje mladalačkih snova.* Jedno poglavlje posvetili ste Andrićevom braku sa Milicom Babić. Tih deset godina od 1958. do 1968. bili su, kako je sam rekao, najlepše doba njegovog života.

– Andrić je do svoje šezdeset šeste godine bio neženja, živeo sam po iznajmljenim stanovima, hotelskim sobama. Bio je to njegov izbor: kao da se bojao da će ga žena, brak i porodica do te mere zaokupiti, da će u tome odnosu izgubiti sebe kao umetnika koji se daje samo svojoj umetnosti. Možda je, oženivši se ženom koju je godinama čekao, konačno razumeo da brak može biti i područje nežne privrženosti, ljubavi i odanosti. Ali, to je došlo kada su za piscem već velika dela, najznačajniji deo njegovog opusa, pa vreme koje ulaže u bračne odnose ne doživljava kao ustupak ili udaljavanje od kreativnog delovanja.

opanak.net/Novosti