Nakon jučerašnjeg bilansa u Generalnoj skupštini OUN, s obzirom da je već odmakao novembar mesec, možemo polako početi izvlačiti određene zaključke nakon ove, u finišu smo kalendarske 2015. godine. U ovoj kalendarskog godini, Srbija je nastavila onim trasiranim putem ne samo od nekoliko prethodnih godina, kada je i ustanovljena naprednjačka vlast, već zapravo po svojoj suštini sa celokupnim kontinuitetom Postoktobarskim. Svaka od ovih petnaest postoktobarskih kalendarskh godina, zapravo manje više lični jedna na drugu: u medijima i javnosti učestvujemo u velikim reformama, velikom i višestrukom napretku praktično u svim oblastima društva, istina sa određenim tu i tamo „kamičcima u cipeli“, ali prosperitet i svetla budućnost su tu sa nama u svakodnevnici, a to tek nije ništa u odnosu na onu svetlost i dobitke koji nam slede, s obzirom da nas najveći deo benefita čeka u dolazećem vremenu. Važno je da smo posvećeni (neoliberalnim) reformama, užicima demokratskog pluralnog života, tržišnoj utakmici na svim poljima, okajavanju svojih greha do duboko unazad u istoriju, a o novijim događajima da ne govorimo, i uspesi i benefiti će doći, oni su tu već prisutni, samo ih mi ne primećujemo dovoljno iz svoje percepcije. I jednako je život u informativnim kanalima i medijima koje smo gledali, analitičarima koje smo slušali, vremenom postajao gotovo isti, blistav i lep, samo je naša svakodnevnica ostala sve tamnija i sve drugačija od tog nestvarnog sveta „drugih“, koji su tu oko nas, ili makar tako kažu mediji, analitičari, političari, strani komesari i visoki predstavnici.
Vremenom su najveći deo nas počeo da veruje da mu ta sreća, vera u reforme, pozitivni benefiti, i oni koji vremenom dolaze, izmiču, da smo specifično, i iz ko zna kojeg razloga neuspešni, daleko od tog sveta, koji iz svojih nedokučivih visina, tako lepo sagledavaju i vide, političari, analitičari, raznovrsni eksperti, a iznad svega i bolje od svih uređivači informativnih programa televizija sa nacionalnom frekvencijom i tiražnih novina. Vremenom smo postiđeni u svom svetu prosečnosti, i čak neuspeha, saznavali, da najveći deo, a po nekim pokazateljima, gotovo svi, naši rođaci, poznanici, kolege na poslu, takođe žive u jednom sivom, svetu punom odricanja i skromnosti, negde i prave nemaštine, i što je najžalosnije, svetu koji dalje tone, i gde svetlost uspeha i rasta ostaje rezervisana, naročito tokom večernjih časova, za blistavost studija vodećih televizija, voditeljki i voditelja, političara (redom uspešnih), analitičara, eksperata i stranih predstavnika različitog, uvek naredbodavnog i uzvišenog nivoa. Tu našu neuspešnost, prosečnost, i čak očigledno nazadovanje, skrivali smo u početku, zapravo godinama, od naših rođaka, suseda i kolega, sve dok nismo saznali da zajedno svi pripadamo, ali po medijima, verovatno usamljenim i izdvojenim grupicama mohikanaca, koji se „ne snalaze u tranziciji“, koji „nemaju preduzimačku veštinu“, ali smo i dalje ćutali, ili o tome govorili samo u zatvorenom našem krugu, da nas skepticizam i naša neuspešnost ne bi „ugrozila reforme i reformski kurs“, pomutila zadovoljstvo i sjaj, ogromne većine koja je dobitnik ovih poduhvata. Samo ogromne većine koju mi ne poznajemo, a možda je nikada i nećemo upoznati, koja živi u nekom lepom svetu, punom napretka i živosti, sa kojim održavamo kontakte i komunikaciju, samo preko masovnih medija, najviše drugog večernjeg dnevnika, i obraćanja visokih državnika, ministara, uspešnih privrednika i iznad svega reformatora, koji su nekako upravo uveče najviše imali vremena za obraćanje nama, običnim smrtnicima, valjda što preko čitavog dana, naporno rade da bi mi uživali u takvim blagodetima i uzletu, o kojem smo saznavali u njihovim obraćanjima i u javnim medijima.
Iz tog Postoktobarskog elitnog sveta, saznali smo, da su nam SAD, Britanija pa i Nemačka, naši najveći saveznici, koji brinu o nama i prosperitetu naše države, i u isto vreme te nama drage sile, koriste i brinu vrlo malo, ili beznačajno, o našim visokim političarima, društvenoj i kulturnoj eliti, koja se eto, kao pastorče, žrtvuje i odriče svega, pa i takvog konfora da bude po volji, ili ne daj Bože benefitu ovih velikih i sjajnih sila, samo da bi široke mase, i mi sami, mogli da napredujemo i osetimo sve blagodeti. A tek država, pa za nju se oni i bore, ona raste, razvija se, otklanja dugove, otvara nova radna mesta, pogone i auto puteve, brze pruge i nestvarne aerodrome, razvija industriju, a tek brodogradnju i jača svoju suverenost o kojoj brinu snage bezbednosti, u koje se pored muškaraca, sve više uključuju i žene, koje tako šarmantno deluju na vojnim paradama, u svečanim uniformama i sa oružjem najnovije proizvodnje. Ako smo mi tradicionalno bili ratnički narod, gde su uglavnom samo ratovali naši muškarci, kakva je tek sada naša vojska, gde su u nju uključene i žene, kako se pre Šutanovca, Tadića i Vučića kao ministara odbrane, to ranije niko nije setio od vojskovođa, političara, velikih reformatora, imali bismo daleko više uspeha, kakvu budućnost tek očekuje naša armija. Zašto se muškarci ne bi brinuli o deci, koje je ionako sve manje (postoktobarske vlasti su oslobodile žene trudnice mnogih „nepotrebnih“ privilegija, jer se zvaničnici zalažu za ravnopravnost polova i na ova način. Zbog smanjenja populacije za oko 30000 godišnje zbog negativnog priraštaja i još toliko zbog iseljavanja u druge zemlje, rešavamo problem nezaposlenosti koji će nam za četvrt veka omogućiti da, paralelno sa uspešnim odvijanjem reformi u svim oblastima, smanjimo stanovništvo Srbije i za trećinu. To ne bi trebalo da nas brine jer naši evroatlantski prijatelji upravo Srbiju vide kao svetionik slobode, i sabirni centar za milion – dva Arapa, Avganistanaca i drugih nam prijateljskih tradicionalno naroda koji će ovde biti skoncentrisani da bi pomogli ostalim zemljama EU oko ovog pitanja, što će naravno biti važan poen na našem evropskom putu ka članstvu u Uniji. Što se tiče armije, stoga sada imamo profesionalnu, malu armiju, koja je prepusila granice policiji i prijateljskim silama, poput Amerike, i gde vojna muzika i žene oficiri čine njen bolji deo, kao što i ministar odbrane tradicionalno zauzima vrlo važno mesto u upravljačkoj eliti.
Zato smo mogli velikodušno da tenkove i artiljerijske sisteme pretopimo u železari, koju smo ionako prepustili našim najvećim saveznicima, kako to tvrde svi analitičari, političari i eksperti na svim medijima koji su dostupni, sem par njih, onih provincijskih, koji ionako uveče imaju smetnje na vezama i prijemu i gde obično gostuju neki „antireformski stručnjaci“, koji su kamenčić u cipeli sveopštih reformi.
Mlađan Dinkić nas je preko noći oslobodio bankarskog sektora, industrije i proizvodnje, skoncentrisani smo uglavnom na uvoz, od prodatih banaka i fabrika kupujemo robu i zadužujemo se, mediji kažu da je to izumeo veliki reformator kakvog nismo imali, a koga svesrdno preporučuju priateljske sile, Mlađa dobija pohvala i nagrade od naših najvećih saveznika i dušebrižnika Amerike, Engleske pa i Nemačke, a o onim globalnim da i ne govorimo. Svi potonji ministri ekonomije i finansija, i posebno premijeri su odani nastavku sprovođenja neoliberalnih Mlađinih postulata, iako je neoliberalizam kao koncepcija i teoretski i praktično propao još pre sedam godina, ali tako traže velike sile naši evroatlantski saveznici, a realizuje postoktobarska elita.
Iz sveg ovog gotovo stradijevsko-satiričnog sna o kome je nešto već pisao i Domanović, polako se budimo i spoznajemo stvarnost. Ako su kako kaže postoktobarska elita na vlasti nama Srbima najveći saveznici Amerika i Britanija, pa zašto nam upravo ove zemlje otimaju Kosovo, podržavaju diktaturu Đukanovića koji se ne menja na vlasti već četvrt veka, ali zato pokušava da menja milenijumski identitet Crne Gore čak ka antisrpstvu (jedna od brojnih bolnih, a neophodnih „reformi“ koju od nas traže naši najveći saveznici u Londonu i Vašingtonu), rade na rasparčavanju i dezintegraciji Srbije, a u isto vreme podržavaju centralizaciju Bosne i Hercegovine čak kontra Dejtonu…Danas je zahvaljujući ničim ometanim neoliberalnim reformama u postoktobarskoj Srbiji naša industrijska proizvodnja ispod 40 % one od pre četvrt veka, zaduženost zemlje je samo nakon tri i po godine naprednjačke vlasti (tačnije naprednjačko-spesovske) porastao za preko 50 % onog duga koji smo sticali više decenija, a prodajom tako nepotrebnih strateških preduzeća (srećom ostalo ih je još beznačajan broj u našim rukama) poput Telekoma moći ćemo da izgradimo i nacionalni stadion, pošto u prethodne dve cecenije nismo imali zapaženog učinka i u toj oblasti.
Iako je u ovoj strogo kontrolisanoj javnosti još uvek više od polovine građana protiv novog zakona o radu, predaje i severa Kosova Prištini koji je uz sva etnička čišćenja i strane medijacije i dalje ostao srpski (zato će najzad valjda Briselski sporazum da tu stvar promeni kako očekuju nalogodavci), jer uz sva ubeđivanja ne veruje po tom pitanju nešto u 5 : 0 kako govori vlast, daljeg nastavka neoliberalnih reformi, – a u aktuelnom Parlamentu Srbije takve stavovove ne zastupa ni jedan jedini poslanik, što je vrhunac demokratije i predstavničkog pluralizma, koji ni Domanović danas ne bi mogao adekvatno da opiše, jer u svoje vreme nije znao za CESID, objektivne analitičare, kompradorsku elitu i strane nalogodavce i prefinjene službe, nvo, i profesionalne novinare i slobodne medije čiji je ovo sve zajedno, nesumnjiv rezultat i veliki učinak.
Građani polako razmišljaju, ako je samo u ovoj 2015. kalendarskog godini, Velika Britanija uz Ameriku bila inicijator rezolucije u OUN o genocidu, dakle gde bi srpski narod koji je pretrpeo milionske žrtve tokom HH veka u genocidima, a o tome nema razloga ni da se govori, pa ni da se snimaju filmovi ili režiraju drame, dakle upravo srpski narod da se imenuje kao genocidan, plus ove sile su pokrenule i podržavale pokušaj učlanjenja tzv. Kosova u UNESKO. Obadva puta su se na tom putu isprečile Rusija i sile BRIKS, sile koje uporno postoktobarska politička i onaj deo (kompradorski) društvene elite u Srbiji smatraju retrogradnim i ne mnogo naklonjenim našim egzistencijalnim interesima (uostalom o tome govore i istorijski udžbenici koji pišu soroševi stipendisti koji ionako uspešno rukovode institucijama naše nauke i prosvete).
Nije ni čudo da su nakon neizglasavanja Kosova u OUN, u vodećim medijima nakon uobičajene i široke hvale vlasti u Srbiji za ovaj nenadani i verovatno za neke od njih neželjeni ishod, na RTS odmah od svih opozicionih političara da komentriše ovakav događaj pozvali prvo Borisa Tadića čiji je doprinos odbrani KiM u Srbiji možda tek nešto manji od aktuelne vladajuće garniture. Boris je naravno našao veliki i lak prostor da kaže i dokaže da je njegovo zalaganje za KiM u Srbiji bilo daleko veće nego aktuelne vlasti na čelu sa Vučićem, odnosno o tome smo saznali dosta u depešama Vikiliks, koje još nikada po tom pitanju nisu spomenute u reformskim medijima na teritoriji Srbije, a takvim tričarijama se samo bave marginalni i izopšteni intelektualci, koji ionako poput autora ovog teksta, predstavljaju kamičak u cipeli sveopštih reformi i puta u blagostanje postojeće političke i društvene elite u postoktobarskoj epohi.
Za aktuelnu vlast i strane, nama „naklonjene“ sile koje bdiju nad postoktobarskom Srbijom, nije sporan njihov daljnji put i potezi, oni su odavno zadati i samo se u taktičkim varijantama mogu modifikovati, ali se njihov ukupan cilj (slamanje Srbije i srpskog faktora) ne sme menjati. Glavni problem je sprečavanje postojanja organizovane, jasno definisane i međusobno povezane opozicije, koja naravno sada ne može biti u Parlamentu jer su tamo samo „crveni“ i „plavi“. Zato se tolika pažnja usmerava na konstatacije da je patriotska opozicija, a Patriotski blok pre svega (a tu se najviše zazire od DSS i njegovog novog rukovodstva i koncepta koji se suštinski suprotstavlja postojećem stanju i daje alternativa) – dakle zato se toliko energije ulaže da bi se dodatno pojasnilo građanstvu da je to rasturena grupacija, međusobno posvađana i bez perspektive. Ali da je „car go“ pokazuje i zapitanost jedne godinama stare osobe iz moje najuže porodice, koja svakodnevno u svojim penzionerskim danima najveći deo vremena provodi ispred tv, stalno menjajući kanale („želim da svestrano budem obaveštena i zato gledam različite televizije“), i koja je simpatizer vladajuće stranke: „Kako je moguće da gđa. Rašković-Ivić na nekim kratkim snimcima koje sam upravo videla je i dalje na čelu DSS i u toj stranci, a SVI mediji su nedavno izvestili da je izbačena iz te stranke, a nismo čuli demant u vezi toga nigde…?“.
Milioni naših običnih i slično „dobro obaveštenih građana“ koji revnosno prate „raznovrsne kanale i programe domaćih televizija“ se recimo sada pitaju i kako je moguće da su Britanija i SAD inicijatori i pokrovitelji svih reformi i postoktobarske Srbije, „naši najveći a i premijerovi saveznici“, a da su samo u 2015. godini pokrenuli rezoluciju o navodnom srpskom genocidu preko OUN i potom pokušale da učlane tzv. Kosovo u UNESKO, i oba puta se tome isprečila Rusija, sile BRIKS i zemlje sa kojima postoktobarska elitea jedva da i sarađuje, i pretpostavlja ih u isto vreme prijateljskim silama i ambasadama engleskog govornog područja. Nemačka informativna agencija DPA javlja u vezi sukoba sa listom Kurir koji inicira režim, a pre svega Informer i Pink tv (oba glasila inače u Crnoj Gori podržavaju antisrpski diktatorski Đukanovićev režim primedba DP), da „…Mediji su postali deo vlasti, pa su, morali da učestvuju u kampanji premijera Aleksandra Vučića, 80 odsto medija po nalogu krije svaku kritiku vlasti te iznose da je ekonomski i socijalni život tokom krize zdrav…»
Dakle javile su se ozbiljne pukotine u spoznaji stvarnosti (uprkos monolitnosti medija i vladajućih kompradora) u postoktobarskoj Srbiji, ozbiljne i suštinske sumnje tište milione građana, koji su u najvećem bili u jednom programiranom polusnu domanovićevskog tipa stradije. Da li će patriotska opozicija uspeti da bude na nivou istorijskog zadatka i zajedno sa nekompradorskim, potisnutim delom društvene elite pokuša da stvori alternativu koja će odvesti zemlju ka luci spasa. Patriotska opozicija ima mnogo svojih slabosti i do sada imala prilično epizodnu ulogu u suprotstavljanju postoktobarske koncepcije. Da je tako pokazuje i aktuelni saziv parlamenta, gde gotovo da i nema ni jednog pravog opozicionog poslanika, koji bi predstavljao milione sve nezadovoljnijih građana.
Bitka je počela, šansa postoji, ona je znatno veća nego početkom ove kalendarske godine. Ali samo danak koji smo platili u ovoj kalendarskoj godini je predaja i policije i sudstva Prištini kao mali deo onih 5:0 po naprednjačkom dijalektu postoktobarskog zvaničnog žargona, potom zemlja je dodatno zadužena za nekoliko milijardi evra, ugašene su i oslabljene mnoge uspešne firme, a dodatnih preko 30 000 ljudi je više umrlo nego što se rodilo, i još toliko se iselilo iz zemlje, dok sada imamo i novokomponovani izbeglički problem sa nesagledivim scenariom. Može li Srbija da još koju godinu daje ovako težak danak ukoliko ne promeni radikalno kurs. A tek dolazi pravo strancima da kupuju nesmetano zemlju u Srbiji, glavni izbeglički bliskoistočni talasi, ispunjavanje daljih uslova na evropskom putu, nemogućnost otplate sve većih dospelih kredita na dugove strancima, rasprodaja Telekoma, Elektroprivrede, dalji i ekstrmniji pad demografski povezan sa multiplikatorima kontinuiranog negativnog priraštaja u posldnje dve decenije….
Veliki ispit patriotske opozicije je u imperativu da sa jedne strane mora da bude toliko snažna da uspe da zameni i to po mogućnosti što pre postojeću koncepciju (ili makar da osvoji za početak toliko mandata da predstavlja snažan korektivni faktor vlastima, ali ovo drugo samo privremeno, kao međustepenica potpunog preokreta), a sa druge strane da bude konstruktivna i da ponudi uspešnu alternativu postojećem stanju ka prosperitetu i oporavku.
U tom pravcu otkucavaju poslednji trenuci da dođe ili do radikalne promene postoktobarske koncepcije ili da šansa za sveopšti progres – preokret bude kao ozbiljna i sveukupna, u neophodnom obimu, nepovratno propuštena…A to je cilj za koji se vredi angažovati i na svoj način boriti, i to svako od nas..
Dr Dragan Petrović
