Car je go: Hoće li se jadna devojka udati za svoje silovatelje

0
720

Uvek je najteže izreći najjednostavnije i najočiglednije istine. Živimo u svetu nametnutih vrednosti i nametnutih „istina“, politička korektnost je zamenila ne samo klasičan bonton i dobre manire već i običan, zdrav razum.
Kao u bajci o carevom novom odelu. Svi vide da je car go, ali ne smeju to da kažu da ne bi ispali glupi i da ih car ne bi odbacio sa dvora. I tako, car šeta go, narod šapuće između sebe, potajno se smeje ali to ne dopire do cara jer se plemići utrkuju u izjavama divljenja i hvale novom odelu.

Sto puta ponovljena laž postaje istina i na kraju i narod počinje da veruje u takvu laž.

Muslimanima u Bosni i u Sandžaku (iliti Raškoj) je najbolnija istina ta da su im, ogromnoj većini, preci Srbi, mnogi od njih bi lako napravili porodično stablo i videli da im je već praded bio pravoslavne vere. Možda to i znaju ali to je kao neka mračna porodična tajna koja se krije od javnosti, kao neka bolest koja se može nasleđivati i koja kvari ugled. Kad se neki Srbin drzne da to kaže, proglašavaju ga nacionalistom, šovinistom ili nekim sličnim nazivom iz arsenala pogrda i etiketa i inače rezervisanim za Srbe, ako to kaže neko ko je musliman, kao Emir Kusturica na primer, proglašavaju ga izdajnikom. Pri tome, niko nikome ne osporava pravo da se oseća kako hoće i bude šta hoće, ali izgleda da to nije dovoljno, oni se agresivno odriču predaka jer im to verovatno kvari čistotu muslimanstva. Ali taj tamni vilajet samo psiholozi mogu da objasne.

NATO je akciju bombardovanja nazvao „milosrdni anđeo“ i većina stanovništva na zapadu je prihvatila objašnjenje da je tim bombardovanjem sprečena veća katastrofa, da su tako zaštićeni Albanci na Kosovu kojima je pretilo istrebljenje. Danas nijedan političar koji računa na podšku zapada neće otvoreno da izgovori da je bombardovanje bilo ratni zločin. Toni Bler je u Beogradu dočekan kao prijatelj, a Vučić je svim ministrima naredio da prisustvuju predavanju koje je Bler održao u prostorijama Vlade Srbije. Predstavnici raznih nevladinih organizacija se upljuvaše da dokažu kako su Srbi u stvari zaslužili da budu bombardovani i da treba da budu zahvalni NATO-u jer su eto, oni zaslužni za obaranje Miloševića sa vlasti. Celu tu situaciju je najbolje objasnila Mirjana Bobić Mojsilović izjavivši da je to kao kad bi devojku koja je silovana terali da se uda za silovatelja i da onda, naravno, poštuje i voli svog muža. Malo bolesno, zar ne?

Vučić se danima hvali kako se „četiri puta rukovao sa Trampom“, kako se Angela Merkel „tog jutra sastala samo sa njim i sekretarom Ujedinjenih Nacija, Guterešom“, kako je sastanak sa Putinom „umesto planiranih 45 minuta trajao čitavih 2 sata“ … kao da su te i slične ceremonijalne kerefeke suština političkog života. A kada ga Francuzi stave u neki budžak na proslavi 100 godina pobede u I svetskom ratu, a Tačija odmah iza Angele Merkel i Putina, onda izjavljuje da to nije važno i da se tome pridaje preveliki značaj. I brže bolje izjavi da će Makron imati veličanstven doček u Beogradu. Izgleda da će jadna, silovana devojka morati da se uda i za sve svoje druge silovatelje, da se neki od njih ne bi uvredio.

I mogu političari iz stranke na vlasti da se dive svom vođi i ubeđuju narod da se takav čovek rađa jednom u 100 godina (je li ga ministar Lončar uvredio kad je rekao „jednom u 30 godina?“), da je najpametniji i da mu je odelo najlepše na svetu, car je ipak go i to se ne može sakriti.

Goca Savković

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime