Čeda u Vladi?

Prenosimo članak sa portala „Novi standard“ u kome se iskazuje strepnja da bi mandatar Vučić mogao da u novu vladu „umeša“ i Čedomira Jovanovića i njegov LDP. Navodno, postoje pritisci sa Zapada da vođa „liberalnih demokrata“ bude obavezan „inventar“ srpske vlade.

Autor donjeg teksta strahuje da bi prihvatanjem ultimatuma da Čeda Jovanović uđe u Vladu Srbije izazvalo ogroman odijum masa, pa čak bi se pred takvim činom „zgrozili“ i članovi SNS-a. Interesantno, pomenuti pisac kao da je zaboravio ko se sve motao u dosadašnjoj srpskoj vladi ili oko vlade, pa to nije izazvalo nikakvu ozbiljniju reakciju, ne samo među članovima naprednjaka, nego ni među građanima Srbije.

Seća li se iko, na primer, Jerga Heskensa? To je čovek kojeg je Merkelova „poklonila“ Aleksandru Vučiću, da mu ovaj bude savetnik za ekonomska pitanja i privatizaciju. I taj Nemac godinama sedi u Vladi Srbije i odlučuje o sudbini srpskih preduzeća. Njegov poslednji najveći uspeh je temeljno uništenje srpskog giganta iz Priboja – zahvaljujući Heskensu, FAP i mnoge druge srpske fabrike puštene su niz vodu.

Znamo li koliko tačno stranih savetnika ima srpski premijer? Da zanemarimo Guzenbauera, Fratinija, Štros Kana i slične zapadne parazite koji žive na račun građana Srbije. I, konačno, koji je razlog da neko smatra da bi ulazak Čedomira Jovanovića u Vladu izazvao negodovanje u SNS-u, ako se to nije desilo onog časa kada je ratni zločinac Toni Bler postao politički i duhovni guru predsednika srpske vlade i glavni „trener“ srpske političke „elite“?

A da li će Čedomir Jovanović zaista ući u novu vladu? To jeste, da li će Vučić progutati i tu žabu?  Ako Zapad (Bler) tako odluči, onda sigurno – da!

D.G. / Koreni

________________________

Čeda u Vladi? Srećom ne!

Zato što bi se njegovim povratkom na scenu vratilo sve ono što Srbija mora da pobedi da bi uopšte preživela

To što je Aleksandar Vučić u ranijem periodu pravio paktove primirja sa grupacijama koje dele vrednosti sa Čedomirom Jovanovićem i LDP bio je vid izbegavanja direktnog sukoba sa tom snažnom hidrom dokle god je moguće. Možda se taj Vučićev pragmatizam najuspešnije ovaplotio u spoljnoj politici prethodne vlade, koja je deklarativno bila proevropska, ali je u prelomnim trenucima pokazala da vodi računa i o nacionalnim interesima na način na koji to sigurno ne bi uradili njeni prethodnici na vlasti.

Kad je bilo stani-pani oko Republike Srpske, hrvatskih provokacija, Kosova u UNESKO, pritisaka da se odreknemo partnertstva sa Ruskom Federacijom i Kinom – zasad se tu vlada dobro ponela. Pokazala je zube i na unutrašnjem planu – npr., u borbi za medije i još uvek stidljivom ali evidentnom suprotstavljanju medijsko-političkim svetim kravama, koje stoje na onom što bi Milo Lompar nazvao hrvatskim stanovištem. Stoga, da je Vučić primio u vladu Čedomira Jovanovića 2012. ili 2014, to bi možda i imalo neku logiku, ali u ovim izmenjenim okolnostima bi to bilo potpuno besmisleno.

OŽENI ME, VUČIĆU!

Čeda se nedeljama nudio, mnogi mediji ga već vide u vladi, preporučuju ga. Nauči čovek vremenom da se na medijske spekulacije tog tipa ne osvrće ozbiljno osim ukoliko se to ne shvata kao nečija preporuke. Pretpostavimo da zbog nekog razloga određeni akteri, posebno strani, žele da vide Čedomira Jovanovića u vladi i da postoje pritisci za to. Verovatno da postoje i mnogi i domaći i strani faktori koji ne bi voleli LDP u vlasti, npr., Rusi. Uvlačenju LDP u vladu samo bi se zapadne zemlje mogle obradovati, a malo ko iz Srbije, dok bi odbijanje takvog scenarija, s obzirom na izrazito pronato i antirusku politiku LDP, Rusi svakako pozdravili. Ipak, onaj ko bi najviše izgubio takvim scenarijom bila bi Srbija, jer je Čedina politika najpre antisrpska. Ne bi to bilo pogrešno samo zato što se daje mesto u vladi nekom ko zastupa tvrdokorni autošovinizam već bi bilo pogubno na mnogo više nivoa. To bi samo bila još jedna u nizu karika vremeplova, koji kao da se pokušava uspostaviti – da živimo i dalje zarobljeni u 90-tim i Petom oktobru, „Sablji“ i da se večito vrtimo u tom krugu.

Ako je Vučića stranci pritiskaju da ubaci Čedu u igru, ne bi trebalo da u svrhu zadovoljenja i tog pola srpske politike pravi pakt sa đavolom. Vučić već ima pakt sa delovima tog pola, jer i sama stranka mu je catch all, više u vrhu nego u članstvu. Zatim, napravio je veoma šaroliku predizbornu koaliciju, gde je na listi imao i Rasima Ljajića, ali i beznačajan iako simbolički važan SPO. Dakle, Vučić je već poručio da nema nameru da potpuno zbriše takve, što je u skladu s njegovom parolom o ujedinjenju svih i da bi, koliko je moguće, trebalo izbegavati oštru polarizaciju i podele na prvu i drugu Srbiju.

Pitanje je, međutim, koliko će to balansiranje moći da funkcioniše – i ono na međunarodnoj sceni i ono unutrašnje, koje odražava dualnost srpskog društva. To ne zavisi samo od nas već i od namera drugih. Za plašiti se da se temelj balansa kruni, i da unutrašnja polarizacija jača kao u 90-tim. Možda bi Čeda u vladi doprineo smirivanju polarizacije, ali pre da bi to bio dinamit pod temeljom buduće vlade nego faktor stabilizacije.

Vučića, dakle, već podržava određeni deo proevropskih struktura. Ali ne radi se tu o dogovoru dve Srbije, jer, osim što se deo druge Srbije već dogovorio sa Vučićem, još veći deo se sprema za bitku sa njim, i ona će uslediti nezavisno od toga da li će on uzeti Čedu ili ne. Čak bi sa Čedom uz sebe u toj neizbežnoj bici bio samo slabiji, nikako jači. Ne bi kupio mir sa onima koji ga napadaju sa tog spektra, ali bi takav potez rezultirao gubitkom poverenja mnogih koji bi ga od tih napada u drugačijim okolnostima žestoko branili.

OTVARANjE PANDORINE KUTIJE

Konačno, skoro je izvesno da ime Čedomira Jovanovića u ogromnoj većini glasača SNS izaziva prezir i gađenje. Tako da bi pakt sa njim bio dosad najveći prst u oko glasačima SNS, koji nisu dali podršku Vučiću da bi pravio dil sa Čedom, već nadajući se da će konačno da uradi nešto za Srbiju, svakako suprotno od onog što bi uradio Čeda. Za verovati je da i Vučić to dobro razume.

Afera Savamala jednim svojim kosim krilom otvorila je Pandorinu kutiju, iz koje su ponovo na svetlo javnosti izašle fantomke i kriminalna otmica Miloševića, nikad rešeno ubistvo Momira Gavrilovića itd. Na premijerov pomen toga odgovorio Čeda Jovanović, tvrdeći da, što se toga tiče, Vučić ako nastavi tim putem, ide slepom ulicom i kad-tad će udariti glavom o zid. Nastavilo se, međutim, Legijinim intervjuom iz zatvora, u kome se govori o kontroverzama o ubistvu Đinđića i spornoj ulozi Čede tih godina. O tom periodu mnogo ozbiljnije štivo od Legijinih intervjua svakako je knjiga Treći metak Milana Veruovića i Nikole Vrzića. Suviše su ozbiljne indicije da ono što je premijer sa pravom napadao – fantomke od pre petnaest godina i sl. – jeste upravo ono što simbolički predstavlja žestoki momak Chadda, koji žarko želi da sa Vučićem napravi dil i „poboljša Srbiju“.

Sve su to razlozi zbog kojih Čedi ne bi trebalo dati priliku da politički oživi, jer bi to bio ogroman korak nazad za Srbiju. Njemu je parlament krajnji domet sa koga koji ne bi naneo nepopravljivu štetu, dok postoje mnogo pošteniji i neukaljani zagovornici te politike sa kojima se može razgovarati o budućem pravcu Srbije. Ukoliko na njegovom uguravanju u vlast insistiraju grupe koje personifikuje Čeda – to je velika opasnost za Srbiju i kočnica bilo kakve šanse za napredak.

Zato sam spreman na opkladu da Čeda, na sreću Srbije, neće biti deo nove vlade. Kao što mogu da se kladim da će Dačić, umesto najboljeg opozicionara, ostati ono što je najveći deo života bio – deo vlasti.

Uroš Nikolić

Novi standard