Čehovanje

0
986

srpska-zastava-kruna-pecat_800-700x466Došlo je vreme, da se svaki može zvati kako mu je volja. I sebe i jezik svoj.

Čitava kompozicija i zvuk ovih rečenica jasno kazuju da su izrečene i zapisane u nekom prošlom dobu. Ali, kako je onda njihov smisao toliko svež, toliko savremen? To su reči Jaše Tomića štampane 1909. u knjizi još uvek vrlo aktuelnog naslova: „Kako se zovemo“.

Da je Jaša živ, verovatno bi bio zgranut koliko je protok vremena učinio da bude još više u pravu, nego onda. Kad bih hteo da se šalim, rekao bih – zato se i kaže istorija jer je sve isto. Ali, vratimo se Jašinoj knjizi. Ona je zapravo laserski precizan prikaz položaja Srba u Austrougarskoj prve decenije dvadesetog veka. Izvanredni, toliko „savremeni“ pasaži se nižu jedan za drugim, ovaj je recimo interesantan, cinici bi kazali, i sa stanovišta razvoja fotomontaže. Danas takozvanog foto-šopa.

„Još je 1902. godine poskidala je rulja ćirilske natpise sa srpskih škola, sa srpske banke, sa srpske štamparije. I nema te ruke, koja je smela pokušati da te ćirilske natpise povrati. Bratimljenja je bilo dosta, ali onaj plod što ga je izvojevala rulja nad Srbima u Zagrebu, mora da ostane.

U kalendaru „Srbobranu“ od ove, 1909. godine, ima na strani 65. slika koja pokazuje „Privrednikov dom u Zagrebu“. Na toj slici u kalendaru ima nad kapijom tabla, na kojoj piše ćirilicom: Privrednikov dom. A to je, vidite, samo da obmanu svet. Da Srbi braća misle, kako u Zagrebu cveta srpsko pismo. Nema na privrednikovom domu toga natpisa. Ko je god bio u Zagrebu, zna da ga nema. I ne treba ići u Zagreb, pa da se čovek uveri o tome. Ta već po onoj slici u kalendaru „Srbobranu“ vidi se, da je onaj natpis ćirilicom dometnut na fotografiji, jer kuća stoji u sasvim drugom pravcu, koso, a slova su upisana – upravo.“

Knjiga „Kako se zovemo“ bavi se zapravo kao središnjom temom suđenjem pedeset trojici Srba na takozvanom veleizdajničkom procesu u Zagrebu. Taj događaj su savremenici nazivali veleizdajničkom parnicom. Iste godine u Beču je vođen tzv. Fridjungov proces. To su dva spregnuta suđenja, procesi blizanci. Veleizdajnički je vođen na prvom mestu protiv srpskog naroda, a bečki protiv srpske države – Kraljevine Srbije. Neka pažljivi čitalac ne pomisli da se ovde radi o pleonazmu, jer u to doba, dobro je podsetiti se, postojale su dve srpske države! Srbija i Crna Gora.

Lako je danas reći da su oba procesa bili lakrdija i fijasko čitavog pravosuđa Austrougarske. To je i neosporno i potpuno tačno. To je vreme kada crno-žuta monarhija mora da opravda i na brzu ruku „legalizuje“ pripajanje Bosne i Hercegovine. A Srbe, vidimo, sve i svuda, pokušava da zastraši ne birajući sredstva.

Čovek bi pomislio da se radi o nekakvoj franšizi „Jazavca pred sudom“ . Petra Kočića. Jer, Jaša Tomić koristi stenogramske spise sa suđenja i potpuno autentično prenosi tragikomičnu, na momente diletantsku atmosferu iz sudnice, gde umesto učenih sudija i optužbe, verbalno i logički briljiraju zatočeni Srbi, bez obzira da li se radi o običnim seljacima – težacima, ili obrazovanim posednicima.

Srbima je od početka sve jasno: „Jer ovoj parnici nije glavno da osudi pojedine ljude. Njoj je glavno da osudi narod srpski“. I dalje Tomić piše: „Ta parnica treba da pokaže, kako danas ‚z a k o n‘ smatra, da je velikoizdaja čak i ono, što je Srbima i zakonom ujemčeno. To znači: U istini i praksi nerpriznavanje Srba. Uzeti Srbima mogučnost da postoje i da se razvijaju kao Srbi“

Može se slobodno ovo razmišljanje pomeriti sto godina u budućnost – u hašku sudnicu, i reći: Tribunalu, nije cilj da osudi pojedine ljude, njima je glavno da osude srpski narod! Koja je to po redu franšiza?

Vratimo se veleizdajničkoj parnici. „Jer šta vidimo? U sudnici se ozbiljno ispituje: Kod koga je neko kupio gusle? Kako je smela njegova kći vesti srpski grb na košulji? Je li bila u selu svetosavska beseda? Zašto šire ćirilicu? Zašto srpsku zastavu? Zašto nazivaju ćirilicu srpskim pismom? Otkud se nazivaju Srbi? Otkud pevaju srpske pesme? Zašto su osnivali: srpske zemljoradničke zadruge? Zašto srpske čitaonice? Srpske sokole? Zašto srpska pevačka društva? Zašto nazivaju svoju veroispovest: ‚Srpska pravoslavna‘. Svoju crkvu: Srpska crkva?“

Teško je odrediti koji primer je „lepši“ od koga, ali ovaj mi se baš dopao. Jetko, gotovo crnohumorno, nastavlja nizanje primera iz parnice:

„Optuženog Peru Bekića ispitivao je državni odvetnik o sokolima. Zašto, našto i krošto ‚Srpski Sokoli?‘ i t. d. Pa onda reče:

‚Državni odvetnik Milan Akurti: Vi ste rekli da imade 485 ‚Srpskih Sokola‘ a u Češkoj čini mi se 60.000 pa da Česi za to nisu smatrani pogibelnim monarhiji. Ali vidite, Česi ne gravitiraju kakovoj češkoj državi van monarhije, oni nemaju češkog Beograda, niti češkog Petra Karađorđevića‘. (Vidi stenografski zapisnik strana 668.)

Dakle, da nema Srbije ni srpskog kralja, a sigurno ni Crne Gore, mogli bismo i mi srbovati kao što Česi čehuju. Ovako smo opasni. Siroti optuženici!“

Teško je naravno danas znati šta su zatočeni Srbi tačno podrazumevali pod srbovanjem. U tom smislu pojam čehovanje iako geografski dalji, čini mi se više jasan – Česi, čehujući potvrđuju da su Česi.

Srbovanje pak, u svojoj suštini, ostaje za mene do kraja nerastumačen pojam.

Radovan Damjanović

FSK

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime