Ne znam da li ste primetili, ali, zahvaljujući nesebičnom zalaganju Velikog Vođe, po prvi put u novijoj istoriji Srbije februar ima – 29 dana. Eto… Što ti je bolji život na delu… Ej! Dan više uživanja u boljem životu! Pa to mi više znači od vaučera za letovanje u Srbiji s popustom!
Al’ džaba što ja ovoliko uživam kad u Beogradu protestuju ovi što su uzeli kredite u švajcarcima. Prosto mi pokvariše ugođaj, jer sam se setio da sam i ja u istim go…ma kao i oni. Nezahvalan narod. Umesto da budu zadovoljni što je Veliki Vođa posle samo dva meseca natezanja smenio Batu Keramičara, oni traže da im se reše krediti. Mislim, stvarno… Što kukaju Vučiću, kad imaju Jorgobanku Tabaković? Ona odlučuje o tim stvarima. Zamislite, nezahvalni oni, pisali Velikom Vođi i dali mu rok od osam dana da im odgovori. Stvarno, nezahvalni ljudi.
Što lepo ne ćute, kao seljaci?
Oni, bre, ćute i rade. Stoku gaje samo za sebe, jer je Veliki Vođa rešio da Srbiji stočni fond ne treba, kao i da će prasićima bolje upravljati – Nemac. Gledaju naši seljaci kako zemlju dobijaju tajkuni i ćute i rade. Oni gledaju kako šapu na zemlju postavljaju „investitori“ iz raznih zemalja i ćute i rade. Oni, bre, trpe što u Srbiji ne možeš traktor da kupiš bez dizanja kredita. Oni ćute i kad im Veliki Vođa smanji subvencije sa 12.000 na 4.000 dinara. I? I ništa. Oni ćute. I čekaju izbore, na kom će da opet daju svoje poverenje Srbiji u koju veruju. To vam je Srbija u kojoj traje bolji život. U kojoj se posao dobija ako ste drug član. Pardon, gospodin član. To vam je zemlja u kojoj se zemlja daje strancima, a ne Srbima. Jer, kao što znamo, Srbi ne umeju i neće da rade. Oni vole samo da kukaju. To vam je država u kojoj je gorivo „najjeftinije u regionu“. Iako u tamo nekoj Bosni naplaćuju naftne derivate za 40 odsto manje novca, Srbiju to ne interesuje. Ne može jeftinije, šta se može.
Ta Srbija u koju oni veruju je Srbija u kojoj „nema žutih“. Kojih inače nema već četiri godine. Jer, žuti su – kao što znamo – izdali Srbiju. Naročito onaj Đilas.
Smešno, je li?
Ne razmišljaju seljaci o sitnicama kao što su subvencije, ili uništavanje stočnog fonda. Šta ih briga: oni će za sebe uvek imati dovoljno. I dočekivaće Velikog Vođu s osmehom. Zašto? Zato što je tako lakše.
Pa zamislite samo: jedno jutro u vaše selo dođe 15 autobusa spontano okupljenih aktivista stranke. Lokalni aktivisti organizuju da lokalno kulturno-umetničko društvo odigra neko kolce. Njemu u čast. A onda neko dete u narodnoj nošnji, našminkano kao lutka iz izloga ponudi so, hleb i rakiju (iako se zna da On ne pije, osim ponekad vino) i prozbori „Dobro došli, predsedniče vlade“. A on pred kamerama miluje mladež, rukuje se sa seljanima, a onda objasni kako moramo da radimo više. Kako nema više toga da se novac troši neodgovorno. Kako u Srbiji stranci pišaju investicije na svim stranama, a sad će i u tom selu.
I niko ne stigne da pita zašto Železara Smederevo nije poslovala s profitom. Ni zašto nije rešen FAP. Ni kako to još nismo izvezli srpski Fijat u bratsku Rusiju. Niti stigne da pita zašto je Aerodrom Nikola Tesla oprostio 22 miliona dolara Er Srbiji. Niti ko pomisli da pita što smo oprostili 30 miliona dolara Gaspromu za propalo društvo Južni tok. Pa gde ćeš, bre, da tražiš pare od braće i prijatelja? Sramota! Srbija može da izdrži i bez toga.
Uostalom, ko da pita Velikog Vođu? On je već otišao u sledeće selo. I sa njim su otišli reporteri. I autobusi aktivista. Ovih spontano okupljenih.
Da se razumemo: Nije u pitanju samo seljak: isti takav je i prosečan čovek u ovoj zemlji.
Prosečan čovek u Srbiji voli lažove na vlasti. Ovog lažova naročito voli, jer, u velikom broju slučajeva, prosečan čovek misli da se Veliki Vođa samo pretvara i da je njegova želja o Velikoj Srbiji još uvek tu, iza ćoška. I zato što prosečan čovek u ovoj zemlji voli da ga nateraš da stegne zube, stegne kaiš. Običan čovek to voli zato što onda – može da psuje vlast.
A zemlja u kojoj možeš da psuješ vlast je zemlja u kojoj se živi bolji život.
Mislite o tome.
Stranke su najavile da će u ovoj kampanji „sići u narod“. Budite sigurni da će to da bude jedino obećanje koje će ispuniti. Ako im opet date poverenje, budite sigurni da će sve drugo – slagati. Pa da možete da ih psujete – do mile volje.
Aleksandar Bećić
ILUSTRACIJA: Predrag Koraksić Corax
Kolumnista
