Cena Srbije raste ako postane deo ruskog bezbednosnog sistema

0
400

SRBIJA IZMEĐU EU, EVRO(ATLANTSKE) INTEGRACIJE I RUSIJE

  • Sada (2007. godine) je potpuno jasno da od puta ka EU– osim evropske utopije – ništa ostati neće. I, svakako, ostaće gorak i opor utisak, jer će Srbija još mnogo toga bolnog morati da uradi, i uradiće ne bi li stigla do Unije… do te fatamorgane oaze u pustinji. A Unije nigde biti neće.
  • Američki patriotizam – taj svojevrsni nacionalizam – jači je od bilo kakve centrifugalne sile i on se kao takav intenzivno neguje u Americi, a svuda drugde u svetu, u najmanju ruku, osuđuje se i ne podržava ukoliko ga neguju narodi neke druge države.
  • Uvek će tzv. velike države tzv. konsolidovane demokratije braniti svoje privilegije administrativno-birokratskim merama, a biće i nesputano licemerne da istovremeno tvrde kako su sve članice EU ravnopravne.
  • NATO  je, kao kukavičje jaje, ostao podmetnut Evropi posle pada Berlinskog zida iako za njegovu egzistenciju više nema valjanog razloga.
  • Jasno je da je NATO  poluga preko koje Amerika direktno utiče na donošenje odluka koje se tiču samo Evrope, a na koje u drugim slučajevima ne bi imala uticaja.
  • . Srbija se mora bezbednosnim aspektima vezati za Rusiju, i Rusija mora, na neki način, bezbednosno biti prisutna na Balkanu, Sredozemlju i jugoistočnoj Evropi.
  • Amerika je zapravo preventivno razbila srpski etnički prostor, državu, razbija institucije i razgrađuje samo srpsko etničko tkivo, osiguravajući se posredno da Rusija nikada ne postane značajniji faktor na Balkanu i Sredozemlju.

Treba li reći „neredi“ ili „nered“ – pitao me je jedan prijatelj pre izvesnog vremena asociran „idiličnim“ scenama sa košarkaške utakmice Partizan – Zvezda. Ljudi obično govore „neredi“ nedovoljno razmišljajući o onome o čemu govore, rekao sam mu. Imenica „nered“ je sasvim u redu. U jednini je, a odnosi se na sva ta dešavanja i „prijateljsku“ razmenu palica, kokica, stolica… Elem, ovom prilikom govorićemo o onome o čemu ljudi ne razmišljaju previše, a kao nepromenjivo dato koriste u govoru, pisanju, razmišljanju. O onome o čemu se sumnje ne čuju. Proširili bismo problem na sve ono što se u političkoj ideologiji, ali i rečniku, koristi kao konstanta, aksiom, kao nešto što se u „političkom novogovoru“ objašnjava sintagmom „to nema alternative“…

Dakako, reč je o Evropskoj uniji (EU), evrointegracijama, atlantskim integracijama ili, kako je to neko veoma domišljato i duhovito krstio terminom, „evroatlantske integracije“.

„Bog bi nas video“ da smo u EU

Dosad se uglavnom naglašavalo da bismo članstvom u Evropskoj uniji postigli mnogo. Živeli bismo kao bubreg u loju, investicije bi stizale, standard rastao, ogromni finansijski fondovi bili na švedskom stolu, doneli bismo zakon o istopolnim bračnim zajednicama i trebalo bi malo povesti računa o tome da li će nas komšija prijaviti ako malo nervoznije cimnemo povodac svog omiljenog ljubimca, ali takoreći u svemu drugom – Bog bi nas video…

Naravno, od namere do ostvarenja put je dug. Neki upućeni kažu da treba doneti još stotine nekakvih novih zakona, sve to sprovesti u delo, prihvatiti sva ta pravila i tek nakon toga, i valjda još nečega što se sada ne može ni predvideti, ide ono „Bog bi nas video“. Naravno, mnogi od nas koji to čekaju najverovatnije će sami otići njegovom izaslaniku svetom Petru, recimo, pre nego što Srbija suštinski bude deo EU. Suštinski, naravno, znači da će imati ista prava, status i obaveze kao i svaka druga članica te partnerske organizacije.

Do pre nekoliko godina nije bilo potpuno jasno kako će sve to s Unijom izgledati. Međutim, sada je potpuno jasno da od toga – osim evropske utopije – ništa ostati neće. I, svakako, ostaće taj gorak i opor utisak jer će Srbija još mnogo toga bolnog morati da uradi, i uradiće ne bi li stigla do Unije… do te fatamorgane oaze u pustinji. A Unije nigde biti neće.

Naime, iako možda nekima sve to s EU izgleda idilično, Unija je zapravo nastala kao ekonomska zajednica. I to je vrlo važno jer je jedino kapital i ekonomski interes iole mogao da se uhvati u koštac s nacionalizmima, egoizmima, pragmatizmima, i što ne reći šovinizmima, ne bi li se došlo do jedne velike, nazovi države. Ta nazovi država trebalo bi da bude dovoljno velika kako bi predstavljala protivtežu Americi, koja ne samo da ima 300 miliona stanovnika i gospodari svetom, nego zahvata i ogromno geografsko prostranstvo. Nešto slično trebalo je da bude i EU, ali je ona, na samom početku, imala nekoliko konstrukcijskih grešaka. Kasnije će te greške stvarati velike probleme i nikada se u EU neće stvoriti takav intenzitet, uslovno rečeno, federalne kohezije, o kakvom je reč u SAD.

U Americi 300 miliona ljudi govori engleski jezik. To im je osnovno sredstvo komunikacije. Struja, saobraćaj, telefoni, veliki sistemi… sve je to integrisano u jedan veliki federalni sistem pre mnogo decenija. Nekoliko stoleća prošlo je u sinhronizaciji države i američkog sistema uopšte. Iako imaju države u okviru federacije, nadležnosti su striktno podeljene, tako da kao federacija SAD su ne jaka, nego najjača država na svetu. Istovremeno, njihove posebnosti su vrlo razvijene, čak se javljaju i neki animoziteti, ali ne na uštrb državne celovitosti. Naprotiv!

Američki patriotizam – taj svojevrsni nacionalizam – jači je od bilo kakve centrifugalne sile i on se kao takav intenzivno neguje u Americi, a svuda drugde u svetu u najmanju ruku osuđuje i ne podržava ukoliko ga neguju narodi neke druge države. Ta centripetalna sila američkog patriotizma/nacionalizma, uz čvrst politički, ekonomski i militarni, ali i militantni sistem, obezbeđuje joj primat i preimućstvo.

Na drugoj strani, u EU imaju problem sa znanjem jezika, što je ogroman komunikacijski problem. Nema tu zadovoljavajućeg nivoa protoka kapitala, robe, ideja. Nema dovoljno intenzivne masovne komunikacije koja je preduslov za unapređivanja sistema. Svi sistemi, pogotovo u zemljama bivšeg Varšavskog pakta, nisu kompatibilni sa sistemima zapadne Evrope. Od ekonomskih do vrednosnih.

Američka kultura u svojoj biti predstavlja jedino crnu rupu za asimilaciju drugih kultura. Iz svega toga nastaje sve i svašta, ali nikako prepoznatljiv karakterističan obris kulturnog identiteta.

Kultura evropskih naroda nije ni približno toliko kosmopolitska, ona je protkana mnogim objektivnim i subjektivnim balastima ili istinskim vrednostima i posebnostima iz prošlosti. Ona je u poređenju s američkom, zbog insistiranja na posebnostima, sa stanovišta komunikacije čak i hermetična. Ona nailazi na razumevanja, ali ne i poistovećivanja, za pripadnike drugih naroda uvek je egzotična, ma otkud dolazila. Englezi voze levom stranom puta. Francuzi obično preziru sve što je englesko. Nemci neće automobile nenemačkih proizvođača. Španci i Grci su u Evropskoj uniji jer im je geopolitika to omogućila. Naturalizovani Turci, kao i Albanci, bar tako Nemci tvrde, ne integrišu se u nemačko društvo iako u Nemačkoj žive godinama. Slovenske katoličke države daju ogroman otpor tzv. kosmopolitskim vrednostima savremenog društva, odnosno njihov tradicionalizam prepliće se s konzervatizmom i hermetičnošću. Postoji ogroman otpor katoličke crkve htenju i praksi da se globalističke vrednosti etabliraju. Mađari i Austrijanci još bi da dosanjaju svoje snove iz kojih su ih probudili Srbi početkom prošlog veka…

Rumuni i Bugari, Italijani i Belgija, Danska, Skandinavija i Kipar, a sve preko Španije i Italije i ponekom bivšom SFRJ republikom… sve je to „miš-maš“ koji će, kako tvrde nepopravljivi evroutopisti, postati jedna država.

Najjače zemlje brane svoje privilegije, a tvrde da su sve članice EU ravnopravne

Ali već na prvom stepeniku, na pokušaju da se donese evropski ustav, događaji ne izgledaju tako. Ustav, kao najviši pravni akt jedne države, svakako bi i EU doneo još jedan atribut državnosti, ali to je tako samo u ceremonijalnom kontekstu kad je reč o protokolu.

Gledano iz drugog ugla – iz ugla onog koji bi omogućio postavljanje pravila igre – po svojim posledicama ustav je precizan satni mehanizam po čijem se radu šteluju drugi, manji satovi, sistemi, celine u celinama. Ustav je okvir koji ima smisla ako ne guši, nije premalen, ali ne sme da bude ni preširok. Ako je taj okvir prevelik, onda se njegove granice ne vide, a sâm postaje besmislen i nepotreban. Dakle, treba naći meru.

Zemlje EU su na delu dokazale da ne mogu da pronađu meru, jer da bi svi bili donekle zadovoljni, svi treba da budu pomalo nezadovoljni. Međutim, kad su nezadovoljni, mnogi misle da su prevareni. A kad mnogi misle da su prevareni, teško je graditi poverenje na kojem, valjda, treba da počiva mnogo štošta bitnije od samog ustava. Ustav je posledica i garancija. Posledica volje izgrađene na poverenju, i garancija da će tako i ostati a da se ne može kršiti.

Zemlje članice EU nisu mogle da se dogovore o ustavu. Pogotovo se ne mogu dogovoriti kad je, recimo, reč o subvencijama u poljoprivredi ili o ma kojem parcijalnom nacionalnom interesu zemlje članice ukoliko njegovo realizovanje ne donosi benefit i drugima – ili im barem ne šteti. Primera radi, treba reći da je V. Britanija uvela posebne norme i pravila koje treba da ispuni berač voća ako dolazi iz Rumunije ili Bugarske. Britanci verovatno imaju urođeni genetski kod brzog, spretnog, visokoproduktivnog berača voća jer su im hobotnice bile češće na meniju. I tako će uvek biti. Uvek će tzv. velike države tzv. konsolidovane demokratije braniti svoje privilegije administrativno-birokratskim merama, a biće i nesputano licemerne da istovremeno tvrde kako su sve članice EU ravnopravne.

SAD u svemu tome vide svoju šansu jedino ako EU – taj ekonomski gigant – nikada ne zaživi. Razlog je vrlo prost: da li su SAD najjače u ekonomiji, energetici, vojsci, politici, avio-industriji, Mek Donaldsu i još u pet-šest hiljada drugih oblasti? Odgovor je, naravno, potvrdan. Nakon toga sledi pitanje, ali retorsko: zašto bi se nešto u tome, sa stanovišta SAD, uopšte menjalo. Ako postoji potreba za promenom, onda se ona može definisati samo kroz jači uticaj Amerike. I u tome presudnu ulogu igra NATO.

NATO  je kao kukavičje jaje ostao podmetnut Evropi posle pada Berlinskog zida iako za njegovu egzistenciju više nema valjanog razloga. Evroatlantski savez nije nastao zbog ekonomske logike i interesa, već zbog komunizma. Same SAD posle Drugog svetskog rata pa sve do završetka hladnog rata i raspada SSSR nisu mogle vojno da odgovore Varšavskom paktu.

I druge kapitalističke države, plašeći se pre svega virusa komunizma, bile su prinuđene da ulaze u veliki vojni savez ne bi li svojom snagom koliko-toliko povećale ukupnu snagu NATO. Zato su tu mnoge zemlje, od Italije do Francuske, čije su vojne moći takoreći smešne, pogotovo imajući u vidu poslovičnu vojničku hrabrost.

NATO služi da SAD nameću svoju politiku

Danas, kad SSSR ne postoji, nema Varšavskog pakta i kad je najjača vojska na svetu vojska SAD, logično bi bilo da NATO  prestane da postoji jer je on za sve druge članice, osim za SAD, veliki materijalni i finansijski trošak. Međutim, za SAD, NATO  je ogromno tržište i tek se onomad taj vojni savez pretvorio i u investiciju koju finansijski eksploatiše uglavnom SAD. Reč je o vojnoj industriji, trgovini oružjem i vojnim sredstvima. NATO  je sila, a sila Boga ne moli, te ako postoji institucija u kojoj Amerika ima značajnog učešća u kreiranju neke politike na evropskom tlu, onda je to NATO.  U njemu SAD ne mora da moli, kompenzuje, korumpira, diplomatijom pokušava da ostvari svoje naume. Dovoljno je da samo naredi, a kako je vojna struktura prožela gotovo sve sfere država starog kontinenta, jasno je da je NATO poluga preko koje Amerika direktno utiče na donošenje odluka koje se tiču samo Evrope, a na koje u drugim slučajevima ne bi imala uticaja.

NATO  je instrument koji može da utiče i na promenu lokacije regionalnog puta između dva gradića u Holandiji, ali i na izbor premijera ili formiranje vladajuće većine u parlamentu neke države. Spoljna politika Amerike svodi se na pokušaje, i najčešće uspehe, da u drugim zemljama na vlast, novcem, dovede marionetske, poslušničke vlade, ili da pak preko NATO  kontroliše dobar deo tih država.

Otuda je potpuno jasno zbog čega se evropske integracije poistovećuju s atlantskim, a one zajedno nazivaju evroatlantskim. Potpuno se jasno vidi zašto je bitno da što veći broj zemalja bude član NATO,  pa čak i da one ne budu članice EU. Jedino nije sasvim izvesno zašto se u Srbiji tako napravljen rog kupuje kao sveća.

Imajući u vidu da će sve ostale zemlje našeg okruženja biti u fazi priključivanja EU, zbog nekih argumenata koji su ovde naglašeni, to ne treba da bude naš cilj. Mi nemamo interesa da budemo „punopravan član“ te tvorevine. Moramo se usredsrediti na to da održimo ekonomske odnose sa svim susedima, pa i sa drugim zemljama EU, moramo se zalagati za otvorenost granica i otvorenost društva, ali nam EU ne treba kao asocijacija čiji postajemo član, čak i da kojim slučajem EU dočeka dan u kojem bismo mi u njoj mogli da budemo. Uvek možemo biti lepa turistička destinacija za sve stanovnike EU koji bi da se odmore od svojih surovih, nečovečnih pravila.

S druge strane, ekonomski se moramo povezivati sa Rusijom, Kinom, Indijom, trećim svetom… i zbog toga jer se danas na planeti svi ekonomski intenzivnije vezuju za te ekonomske gigante. Mi ne možemo svojim proizvodima da konkurišemo u Sloveniji, jer će Slovenci osuditi na smrt svakog ko kupi srpski proizvod ili pokuša da otvori srpsku fabriku u deželi.

Istovremeno, dok budu ubijali sunarodnike koji kupuju srpske proizvode, organizovaće slobodan odstrel Roma, njihovo proterivanje, pa će – uz patološki cinizam – sve to nazivati „rešavanjem ekološkog problema“. Ali oni neće dobiti etiketu od Ahtisarija, Holbruka, Rena ili neke druge bitange kojoj je data neka moć. Dakle, naš primarni, presudni, pretežni ekonomski interes nalazi se na istoku, a ne na zapadu.

Srbija se mora bezbednosnim aspektima vezati za Rusiju

Takođe, naš bezbednosni interes mora biti vezan za Rusiju. Srbija se mora bezbednosnim aspektima vezati za Rusiju, i Rusija mora, na neki način, bezbednosno biti prisutna na Balkanu, Sredozemlju, jugoistočnoj Evropi.

Ako je “Bondstil“ u poslovičnom duhu NATO  podmetnut Srbiji, ukoliko ga ne rasklope i vrate onamo odakle su ga i doneli, moramo odvojiti bar dvostruko veće parče zemlje za nekakav ruski dom. A ako požele da odu a ostave zgrade, onda tu treba useliti one koji su nam saveznici i koji nas nisu častili ubijanjem, bombama, otimanjem zemlje i rušenjem države.

Bezbednosne veze s Rusijom imaju i jedan pragmatičan aspekt. Ukoliko su sve države u okruženju pronatoovske, pa i mi postanemo deo tog monstruoznog vojno-političkog saveza, kolika je, uslovno rečeno, naša cena? Mi smo onda samo jedan od kamenja u pustinji. Budemo li postali deo ruskog bezbednosnog sistema, naša cena raste. Za Rusiju, to bi značio svojevrstan dijamant među kamenjem.

Naša egzistencijalna perspektiva, i kao države, i kao naroda, u direktnoj je vezi sa strateškim opredeljenjem Srbije – Rusija ili Amerika. I to opredeljenje mora biti posledica ne samo dobrog, valjanog i temeljnog promišljanja, već pre svega krajnje otvorene i fer debate u javnosti. I zbog toga nikada, barem ja, neću prihvatiti frazerstvo, mimikriju, neistinu u tvrđenju da „EU, evrointegracije ili evroatlantske integracije nemaju alternativu“.

Umesto zaključka, ponudićemo odgovor na jednu dilemu koja takoreći lebdi nad Srbima bar dve-tri decenije. Zašto nam se sve ovo dešava, zašto jedino srpskom narodu na Balkanu Amerikanci ne dopuštaju da reši svoje nacionalno pitanje, pa ga čak i silom usitnjavanju, razbijaju, uništavaju… čine sve da do zaokruživanja i rešavanja srpskog nacionalnog pitanja nikada ne dođe?

Sigurno je da nema pansvetske urote protiv Srba, kao što je izvesno da nema „ničeg ličnog“ u odnosu Amerike prema nama (kako bi se to u filmu “Kum ” reklo).

Sigurno je i to da rukovodstvo, vlast u Srbiji, u proteklih deceniju-dve nisu bili na primerenom nivou dostojnom anticipacije i sprovođenja valjane, produktivne i uspešne politike u interesu srpskog naroda. Te su vlasti – Miloševićeva posebno – pravile(o) kobne greške. S druge strane, Rusija pod Jeljcinom, a naročito ranije pod američkim simpatizerom Gorbačovim, bila je slabašna i u ranama od rascepa. O svom se jadu zabavljala.

Međutim, Amerika, posredstvom NATO  pre svega, nikada nije prestala da vodi intenzivni invazionistički rat protiv Rusije primičući se sve bliže njenim granicama. Oslabljena politička i vojna pozicija Rusije nakon pada Berlinskog zida predstavljala je znak da Amerika poput hijene krene na plen. Ali Rusija nije bila leš, iako je možda tada izgledalo da neće preživeti.

Ukoliko bi Srbija na Balkanu ostvarila svoj nacionalni interes po pravu i pravdi, što bi moralo da se desi da se Amerika nije umešala, bila bi to najveća država na Balkanu. Naravno, bilo bi reči i o najmoćnijoj državi – politički, vojno, ekonomski, infrastrukturno. Srbija bi bila moćnija i od same Grčke. S druge strane, Srbija je jedina država na Balkanu od koje se moglo, i može očekivati značajnije i intenzivnije povezivanje s Rusijom – i ekonomsko i političko i vojno. To ne znači da bi se Srbija pre dvadesetak godina zaista s Rusijom tako i povezala, ali bi takva „opasnost“ bila prisutna uvek. Za pet, deset ili dvadeset godina.

Amerika radi na eliminaciji srpskog političkog i vojnog faktora

Zbog te opasnosti NATO, koji se poput malignog tkiva širi, i Amerika, koja to planira i time rukovodi jer je zapravo reč o njoj i njenom drugom „ja“, sve vreme pokušavaju eliminaciju srpskog političkog i vojnog faktora kao presudnog i moćnog na Balkanu. Amerika je zapravo preventivno razbila srpski etnički prostor, državu, razbija institucije i razgrađuje samo srpsko etničko tkivo, osiguravajući se posredno da Rusija nikada ne postane značajniji faktor na Balkanu i Sredozemlju.

Američko-srpski rat jedan je mali regionalni rat Davida i Golijata, koji David gubi, a Golijatu je ta pobeda veoma važna ne zbog Davida, već zbog sibirskog medveda koji je pokidao ropske lance i ustaje na dve noge jer nije spreman da Golijatu jede iz ruke. A sa Davidom taj medved bi bio jači. Za koliko jači, ne treba licitirati, već samo uzeti u obzir intenzitet akcija i energiju koju je Amerika uložila ne bi li tu vezu sprečila.

*Objavljeno na NSPM, 18.  aprila. 2007. godine

Slavko Živanov
Izvor: izmedjusnaijave.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime