Cenzori „odozgo“ i njihove mezimice

0
419

Cenzorski um je čudo – on vidi „antisrpske tendencije“ čak i tamo gde nema nacije kao takve. Šta nam govori zabrana snimanja filma „Mezimica“ sedam dana pre snimanja? Autorski tekst sociologa Darija Hajrića za DW.

Retkost je da neki film zavredi svoje parče kontraverze pre nego što počne snimanje. Još je ređe da zbog toga snimanje filma bude otkazano. Ipak, upravo to se dogodilo „Mezimici“ reditelja Nemanje Ćipranića, a po scenariju Dimitrija Vojnova. Sedam dana pre prve klape, kada je čitava ekipa bila spremni za početak, producent Svetozar Cvetković je sporazumno raskinuo ugovor s Filmskim centrom Srbije. Raskid ugovora inicirao je novi Upravni odbor FCS na čelu s Jelenom Trivan na osnovu odluke donete na sednici 20. septembra.

Neobičan i nagao preokret, s obzirom da je ta institucija odobrila projekat za „Mezimicu“ u maju prošle godine, najavljujući ga kao ostvarenje koje bi našoj zemlji moglo da donese nagrade na evropskim filmskim festivalima.

Anesteziranoj, skandalima zasićenoj javnosti je bez sumnje primamljivo da čitav slučaj otpiše kao puku svađu filmadžijskih kružoka oko novca. Posredi je, ipak, nešto potpuno drugo. „Večernje novosti“ prenele su da je iz FCS poručeno da je „novi Upravni odbor, nakon zabrinutosti javnosti vezano za snimanje filma ‘Teret’, koji je odobrio bivši Upravni odbor, odlučio da razmotri projekte koji su dobili podršku države, kako novac Srbije ne bi odlazio na projekte koji ruže njen ugled u svetu“.

Film u nastanku je, ukratko, proglašen za antisrpski. Neobično, s obzirom da je scenario pisao Dimitrije Vojnov, a da je jednu od glavnih uloga trebalo da glumi Miloš Biković. Ni jednog ni drugog baš ne biste mogli da stavite na spisak drugosrbijanaca. Kakav je to onda film? Piša li se po državnoj zastavi? Priznaje li se Kosovo? Čerupa li neko dvoglavog orla? Pa, ne baš.

Reč je o krimiću koji se vrti oko trgovine ljudima i organima: kriminalci otimaju žene iz istočne Evrope, siluju ih, drogiraju i lome im volju, a onda ih drugi krimosi preprodaju kao poslušno belo roblje ili njihove organe prodaju ilegalnim klinikama za bogataše na Zapadu. Takvih filmova ima bezbroj, od onih visoke produkcije poput „96 sati“ („Taken“) s Lijamom Nisonom (znate ono kad otmičarima u slušalicu kaže da će ih pobiti, pa se svi naježimo jer je tako šarmantno ljut), pa do niza manje ili više uspešnih istočnoevropskih ostvarenja.

Gde je onda zapelo? Zašto Rumuni mogu da snime film u kojem domaći kriminalci kidnapuju i prodaju žene u seksualno ropstvo ili trguju njihovim organima, a srpskim upravljačima filmskim fondom je takav poduhvat preosetljiva tema?

Najpre, uznemirenje javnosti je pomalo neobična konstrukcija ako se ima u vidu da o sadržaju filma „Mezimica“ nije imalo odakle da se sazna, pa se o njemu nije javno ni govorilo. Jedina reakcija bio je protest nekolicine članica Udruženja porodica kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji, koje su se u petak (dan nakon sednice UO FCS, na kojoj je odlučeno da se javnost ne uznemirava ovim filmom) okupile ispred prostorija Filmskog centra Srbije.

Snežana Marković Zdravković, zastupnica udruženja, izjavila je tada za „Večernje novosti“ da je „iz nekih medija saznala da je to priča u kojoj je istina potpuno falsifikovana“, i da je reč o filmu u kojem „Srbi u Žutoj kući Albancima vade organe i preprodaju ih“. Medijima iz kojih se informisala zastupnica udruženja teško ući u trag, ali scenariju za film nije: scenarista Dimitrije Vojnov ga je sada u celosti objavio na Tviteru, i dostupan je svakome ko želi da ga pročita.

Evo malo spojlera: u tekstu Žuta kuća ne postoji. Postoji hladnjača, ali ne kao sredstvo za prikrivanje ratnog zločina nad albanskim civilima ’99 nego kao skladište silovanih žena prisiljenih na seksualno ropstvo. Sadržaj je upravo onakav kakvim su ga, svako svojim rečima za različite medije, opisali ljudi koji su bili uključeni u stvaranje filma: Vojnov i nesuđeni glavni glumac Nikola Kojo.

Bivši debeovac koji je postao svodnik od svog prijatelja iz državnih struktura bezbednosti kupuje devojku s namerom da je koristi za prostituciju. Devojka je, kao i mnoge druge, završila u lancu trgovine ljudima, silovana je, ubijena u pojam i potpuno poslušna. Makro pokušava da je „deprogramira“ da bi bila primamljivija mušterijama, ali usput se zaljubljuje u nju.

Avaj, taman kad mu to počinje polaziti za rukom, ljudi od kojih ju je kupio otimaju devojku zato što se osim trgovinom robljem bave i trgovinom organima, a neko je kaparisao njeno srce. Sledi brusvilisovska osveta i mnogo pucanja.

Greh „Mezimice“ nije prišivanje uloge negativaca Srbima zato što u filmu nema Srba kao Srba. Ima dobrih i loših momaka, kao u svakom krimiću. Prestup koji je „Mezimica“ načinila i zbog kojeg će izgleda na kraju završiti na groblju nesnimljenih filmova daleko je suptilniji.

Iako je lišen ambicija da uputi nekakve duboke političke poruke, film stavlja likove u poziciju trgovaca organima – a zna se da je u političkom folkloru Srbije taj zločin ekskluzivno vezan za Šiptare™. Uprkos tome što se kompletna radnja filma dešava u Srbiji, pa je (osim devojke kojom se trguje) savršeno bespotrebno da negativci budu pripadnici druge nacije, cenzorski um je nekako uspeo da učita da tu neko nešto radi naciji o glavi i tražio da se scenario izmeni tako da trgovci organima budu Albanci.

Nakon što su unete izmene, Vojnov je tražio da bude potpisan pseudonimom. Filmu je svejedno uskraćeno finansiranje, što je lep način da se kaže da je zabranjen.

Srpstvo je, kao i bezbroj puta pre, politički alat kojim novi, politički podobniji Upravni odbor jedne institucije struže zaostale antisrpske poslove svojih prethodnika. Naprednjačka menažerija koristi nacionalističku pravovernost kao svaki dobar kapitalista: prodaje javnosti ono na šta je, naročito pred rešavanje pitanja Kosova, najprijemčivija. Napali su vas oni prethodni, ali mi iz Upravnog odbora smo vas odbranili!

Kao i u svakom dobrom cenzorskom poduhvatu, nepoznato je čija je konkretno ruka koja preseca filmsku traku. Ministar kulture se pravi mrtav nakon sukoba s ministrom za „Pink“, Filmski centar Srbije pokazuje ka svom Upravnom odboru, Upravni odbor prema producentu Svetozaru Cvetkoviću, a Cvetković – prema rečima Nikole Koja – nezvanično veli da je u pitanju „odluka odozgo“. Ko u Srbiji donosi odluke „odozgo“ pitanje je koje prosečno informisanom čitaocu ne mora da se postavi dvaput.

Dario Hajrić
cenzolovka.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime