U neokolonijalnom ostatku zemlje Srbije izborni cirkus i postizborno doterivanje narodne volje još uvek nije završeno, a kada će to ćemo tek videti. U svakom slučaju široke narodne mase – građanstvo i brojni seljani, lepo se zabavljaju. Takmičarski duh je ponovo zaživeo. Nema spavanja dok se ne ustanovi jesu li patriotske snage u promilima prešle cenzus ili nisu, koja zapadna sila je naložila da reciklirane dosmanlije zaposednu skupštinske klupe, koliko će se „desetina hiljada besnih četnika“[i] podići da brani narodnu volju, i tako dalje i tome slično.
Čitamo ovih dana i slušamo, bez prestanka, stručne analize i osvrte, saznajemo kako se kralo i kraduckalo, odnosno kako nikada poštenije bilo nije. Pobednici likuju, a drsko lažu i sebe i svekoliko Srpstvo, dok se oni drugi dadoše u kuknjavu i isterivanje pravde po principu naknadne pameti i one narodne – evo, uhvatismo lopova.
Ali nikoga ni na puškomet da kaže ili napiše – ima li smisla bilo šta više zanovetati nakon prevarantske igre koja je po ko zna koji put odigrana, tako što je prethodno od svih aminovana, bez pravih pokušaja da se pravila te igre dovedu u kakav takav red i izborni sudar bude iole pošten. Igre koja je unapred svima bila poznata i koja je, upravo od onih koji se sada bore za (sebe lično a ne za) narod, kao takva prihvaćena. Jer, kako drugačije nazvati ono što smo gledali?
Napisah pre mesec dana u tekstu „Izborna bitka patriotskih snaga“,[ii] bez namere da glumim nekakvog vizionara, između ostalog i ovo:
„Izlaskom na izbore, hteli to ili ne, daće se potpuni legitimitet onima kojima je pobeda, jasno je svima, unapred zagarantovana. I biće tako, što na osnovu svega napred navedenog, što na bazi izborne krađe – softverske i one najklasičnije, što preko podmićivanja predstavnika stranaka na izbornim mestima, zatim kupovinom glasača, i na kraju, obaveznim „propuštanjem kroz šake“ tamo gde bude bilo potrebe. Čak i da u ovoj tragikomičnoj priči zanemarimo namerno nesređene biračke spiskove i posebno izborni proces za Srbe na Kosmetu i one raseljene sa tih prostora. Istovetno onako kako glasaju naši sunarodnici u Čikagu. Dakle, pored legaliteta imaće po zakonu, izbornim pravilima i CESID-ovim „preliminarnim“ i ostalim procenama, ono što je najvažnije – legitimitet.“
Da li sam negde omanuo? E, sada, treba pitati patriotske snage, kako one koje su odmah prešle cenzus sa par i nešto procenata, tako i ove koje se grčevito bore da sa plus 0,01… (ako se to u konačnom dogodi) naprave politički „bum“ u budućem sazivu skupštine – čemu lelek kada su prihvatili da igraju Vučićevu i igru zapadnih vladara Srbije, upravo prema pravilima i u ambijentu koji je tako postavljen da je nemoguće bilo pobediti ih? Zbog čega su onda nudili onom osvešćenom delu naroda lažnu i ničim utemeljenu nadu?
Jer, bez apsolutne pobede i to tako što bi se svi prethodno iskreno ujedinili, sve drugo je potpuna propast. Ne zaboravimo, nisu ovo izborne igrarije u politički dosadnoj Švajcarskoj, već najverovatnije presudni izbori u zemlji Srbiji, koja je pred raspadom i potpunim ekonomskim kolapsom. U Srbiji u kojoj bar polovina naroda pojma nema šta mu se sprema, a uz njih i onoj drugoj polovini koja je prema pravilima demokratije dužna da trpi „teror većine“, kako to lepo definiše akademik Kosta Čavoški.
Šta su dobili izlaskom na unapred izrežirane izbore, osim što će moći da finansiraju iz budžeta uži stranački aparat, da primaju skupštinske plate i dnevnice i da sebe lično promovišu? Koju korist od svega toga ima narod koji je za njih glasao? To što će ih gledati u skupštinskim prenosima i zabavljati se nije nikakva uteha. Još manje je konkretna vajda. Uostalom, gledali smo taj film od petog oktobra sve do 2014. godine, kada ne samo da su takozvane rodoljubive, antievropske snage prelazile cenzus, već su u pojedinim periodima značajno prebacivale osamdeset, pa i preko sto poslaničkih mesta.
I, šta se za to vreme događalo sa nama? Pucanje po svim šavovima i potpuni krah. Od sveopšte pljačke i potčinjavanja Zapadu, do razaranja države. Prvo jedne – zvala se SRJ, pa zatim druge – zvali smo je SCG, pa onda i treće – još uvek je zovemo Srbija iako joj nedostaje južna pokrajina.
Ili smo zaboravili kada je i kako potpisivan Briselski sporazum i zidane carinske kućice ka Kosmetu nakon što su pogažene sve moguće skupštinske rezolucije o zaštiti tog dela srpske zemlje? Šta je u tome vremenu mogla (i trebala) da radi patriotska opozicija kako u skupštinskom zdanju, tako i (pre svega) van njega, na trgovima i ulicama u skladu sa najvažnijim postulatima slobode i demokratije?
U gore navedenom tekstu tumačeći kako su rodoljubi rešili da zbace Vučića sa vlasti i spasu Srbiju, potencirajući da to čine „u ambijentu sveopšte mentalne i svake druge torture i uz neskrivenu organizacionu, logističku, propagandnu i svaku drugu podršku zapadnih sila“, napisah u nastavku i sledeće:
„Jer, ako imamo svakodnevnu sliku da se premijer i njegovi ministri ne skidaju sa malih TV ekrana više sati pod izgovorom raznoraznih državničkih obaveza – godišnjice, jubileji, otvaranje pogona, mostova, deonica puteva, zatim su tu vanredne (i dramatične) sednice Vlade u tehničkom mandatu povodom haških presuda i slična (a lažna) busanja u grudi – pa kada tome dodamo stranačke promocije koje se uživo i u odloženim snimcima prenose na privatnim televizijama sa nacionalnom ili regionalnim frekvencijama, kako drugačije nazvati pokušaj patriota i rodoljuba za koje je rezervisano desetak sekundi ili minut-dva, nego uzaludan, amaterski i iznad svega posao u sitnosopstveničkom i stranačkom interesu.“
Naravno, oni koji čitaju ovo pisanije pitaće – pa dobro, šta je trebalo raditi? I to sam u citiranom tekstu predvideo i pojasnio:
„Poodavno je moralo da se krene sa ozbiljnim, jedinstvenim i istrajnim protestima, a povoda je bilo sijaset, kako bi se vlast prinudila ako ne da podnese ostavke i beži glavom bez obzira, onda bar da se ozbiljnije odškrinu prozori elektronskih i štampanih medija i omogući kakva takva sloboda, kako bi surova istina o pogubnoj stvarnosti doprla do građana na pravi način. I ne samo to, već da bi se čula rešenja problema i odmerilo ko zaista može spasavati ono što se još uvek spasiti može. Za početak, malo li je“.
Da, ali odakle novac, logistika, podrška – zapitaće se skeptici, a takvi preovladavaju. Evo im odgovora – pa gde i kod koga nađoše pare da u kampanji špartaju uzduž i popreko zemljom Srbijom iz dana u dana, da kače bilborde, da štampaju postere i letke, da snimaju spotove…
I upravo zbog svega napred navedenog ne mogu se do kraja složiti sa gospodinom Brankom Pavlovićem, koji je u sjajnom tekstu „Zašto nije moguće smanjiti broj onih koji glasaju za Vučića“,[iii] hirurškom preciznišću i suvom matematikom pokazao šta jeste i posebno šta nije moguće uraditi u odnosu na aktuelne vlastodrššce.
Tvrdim da je i te kako moguće, ali je prethodno potrebno osloboditi makar RTS, što Pavlović apriori odbacuje čak i kao ideju, iznoseći pored ostalog i sledeće „ (…) na tih 45% njegovih birača nije moguće uticati, jer opozicija nema realan pristup na RTS i Pink (…)“
Zašto opozicija ali (i pre svega) oni drugi, pametni i sposobni Srbi, a takvih je sijaset ne bi imali ravnopravan i realan pristup RTS-u ili bar upola od onoga što je privilegija vlasti? Po kojim to aršinima funkcioniše Javni medijski servis? Od kada je zabranjeno čuti drugu stranu i protumačiti šta se dešava i kako dalje, od strane onih koji su petnaest godina ignorisani ili potpuno skrajnuti? Zbog čega se za „naše pravo da znamo sve“ ne bismo izborili?
Ukoliko se budemo i dalje mirili sa petooktobarskim pravilima i principima nametnute zapadne „demokratije“, ukoliko budemo negovali najškolskiji oblik defetizma, ukoliko budemo i dalje prihvatali ovakve farsične izbore prema okupacionim merilima, a potom ih i priznavali – a bojim se da je sve to već urađeno i zacementirano – imaćemo upravo stanje koje sam opisao u spomenutom tekstu ovako:
„I ko će sutra, kada bude nastavljena briselska kapitulacija i predaja Kosmeta kroz „Sporazum o normalizaciji odnosa“ i kroz otvorena takozvana poglavlja, zatim, kada se nastavi dalja natoizacija ostatka Srbije, rasprodaja onoga što je preostalo a što nije moglo u minulom periodu, dalje ekonomsko razaranje preko MMF pravila, znači, ko će od njih pozvati narod na proteste, ko će zaustaviti odnarođenu vlast, ko će ih i kako blokirati da dovrše posao? I sa kojim pravom, kada će novi-stari aktuelni režim crpeti legitimitet iz narodne volje iskazane na „slobodnim“ izborima? I u skladu sa tim preduzimati sve moguće, posebno one represivne mere.“
No, ja napisah ono u šta iskreno verujem i u najboljoj nameri, a da li sam „spasio dušu“, videće se uskoro.
Upravo sam tom rečenicom završio navedeno obraćanje prvog aprila leta Gospodnjeg.
Goran Jevtović
FSK
__________________________
[i] http://www.informer.rs/vesti/izbori/68471/SESELJ-EKSKLUZIVNO-INFORMER-Izvescu-cetnike-ulicu-lazne-patriote-udju-Skupstinu
[ii] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/izborna-bitka-patriotskih-snaga/
[iii] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/zasto-nije-moguce-smanjiti-broj-onih-koji-glasaju-za-vucica/
E moj Jevtovicu, sto vise ljudi izadje i glasa protiv njih, to im je teze da ukradu izbore. Nije li to ocigledno? Nije li vredno pokusaja? Posto su odgovori jednostavni i ocigledni, ja mogu samo jos jednom da stavim pod upitnik tvoje motive.