Četiri faktora protiv NATO-centričnog „razgraničenja“ Kosova…

1
367

“Ruski špijun – omiljeno srpsko zanimanje“, „Kako je Tito likvidirao generale, ruske špijune“. Pod ovakvim naslovima se na stranicama srpskim vlastima lojalnog tabloida Ekspres pojavio tekst o događajima 1948. godine. Istovremeno se u drugim novinama štampaju propagandni materijali, usmereni na pristupanje Srbije NATO-u. Je li ovo slučajnost ili loše predskazanje? Kako bi se razumela logika borbe, koja se vodi za umove građana Srbije, treba pažljivo proanalizirati događaje druge polovine februara.

Ministar spoljnih poslova i prvi potpredsednik vlade Ivica Dačić je 19. februara izjavio da je „razgraničenje zvanični predlog Srbije za rešenje kosovskog pitanja u dijalogu sa albanskom stranom“(1). Pritom, po rečima Dačića, predsednik Rusije Vladimir Putin se navodno još pre pet godina saglasio sa ovom idejom (1.1.). Izjava Dačića izazvala je žestoku kritiku od strane Ministra Nenada Popovića, koji je rekao da „nikakvu drugu politiku osim postizanja kompromisa u skladu sa Ustavom Srbije i Rezolucijom 1244 vlada nije određivala“ (2). Parlamentarni pokret Dveri na čelu sa Boškom Obradovićem uputilo je zahtev da „tužilaštvo reaguje na izjavu ministra spoljnih poslova Srbije Ivice Dačića o demarkaciji“ budući da predstavlja protivustavno pozivanje na kršenje teritorijalnog integriteta države (3).

Za to vreme građanski opozicioni protesti koji se svake nedelje održavaju širom Srbije zahvatili su praktično čitavu teritoriju zemlje, uključujući i delove Kosova i Metohije pretežno naseljene Srbima. Osim iskazivanja nezadovoljstva unutrašnjom politikom srpskih vlasti, tema Kosova sve jasnije se može čuti od demonstranata.

Osim Srbije, građanski protesti su zahvatili i Crnu Goru i Albaniju i izazvali reakciju zvanične predstavnice Evropske komisije Maje Kocijančič, koja je zabrinuta perspektivama „balkanskog proleća“ i mogućeg uvoda u novu krizu Evropske unije. Stoga je ona pozvala albansku opoziciju da prekine bojkot parlamenta i rešava probleme putem parlamentarnih debata (4).

Međutim sada već nema sumnje da su narodni protesti u Srbiji, Crnoj Gori i Albaniji građanska reakcija na posledice natocentrične politike Zapada na Balkanu. Uz direktno učešće SAD, NATO i EU u nizu država uspostavljeni su marionetski diktatorski režimi, čiji lideri su ogrezli u kriminalu, korupciji i trgovini narkoticima, a u nekim slučajevima vuku i breme ratnih zločina. Zajedno s tim dolazi i do ugrožavanja, a često i otvorenog urušavanja osnova demokratije, parlamentarizma, vladavine zakona, izbornih pravila i slobode govora. Tačnu ocenu ove situacije dao je 20. februara i prvi čovek ruskog Ministarstva spoljnih poslova S.V. Lavrov: „Zapad vodi politiku „uvlačenja“ ovog regiona u NATO, ne obazirući se na volju naroda ovih zemalja, pouke iz istorije, ali i na elementarnu diplomatsku pristojnost“ (5).

Četiri faktora protiv „razgraničenja“

Postoje najmanje četiri faktora koji su u suprotnosti sa pokušajima uticaja nekih zemalja da se po svaku cenu realizuje jednostrano „razgraničenje“ između Beograda i Prištine.

Faktor prvi – opasnost od srpske nacionalne pobune

Napeta situacija unutarpolitičkog sukoba u Srbiji u slučaju potpisivanja bilo kakvih dokumenata od strane srpske vlasti sa kosovskim Albancima predstavlja opasnost od izazivanja nacionalne pobune. Pritom bi vojno-policijske mere usmerene protiv demonstranata samo zaoštrili već dovoljno oštru socijalno-političku situaciju.

Faktor drugi – odsustvo međunarodnog konsenzusa. Moskva i Peking su protiv jednostranih natocentričnih rešenja

Sednica Saveta bezbednosti koja je održana 7. februara ove godine jasno je pokazala nedostatak međunarodnog konsenzusa po kosovskom pitanju i dijametralno suprotne pozicije strana. S ruske strane stalni predstavnik V.A. Nebenzja je istakao neophodnost postizanja održivog, uzajamno prihvatljivog i trajnog rešenja na osnovu Rezolucije SB UN 1244. „Ovakvo rešenje mora da bude pravedno, bude u skladu sa međunarodnim pravom i dobije odobrenje Saveta bezbednosti UN“, rekao je ruski diplomata (6). Drugim rečima, pozicija Moskve je jasna: sve dok se o Kosovu ne donese nova odluka Saveta bezbednosti mora se poštovati status kvo, uspostavljen Rezolucijom 1244.

Faktor treći – klanovska borba na tzv. Kosovu

Na tzv. Kosovu po pitanju „razgraničenja“ se vodi žestoka borba između klanova R. Haradinaja i H. Tačija. Kosovski „premijer“ je kategorički protiv bilo kakvog „razgraničenja“, koje predlaže „predsednik“. Očigledno je da Haradinaj ne želi da rizikuje gubitak svega onoga što je osvojeno 1999. godine tokom agresije NATO-a zarad realizacije velikoalbanskog projekta sa opasnim i nejasnim perspektivama za učesnike u njemu.

Faktor četvrti – pozicija Nemačke

„Razgraničenje“ može da isprovocira niz novih međuetničkih konflikata na čitavom Balkanu. Kako bi se odredile potencijalne tačke sukoba dovoljno je pogledati mapu etničkog sastava regiona i obratiti pažnju na delove u kojima pretežno žive Albanci u Srbiji (Preševo, Bujanovac i Medveđa), Makedoniji, Crnoj Gori i Grčkoj.

Takođe treba uzeti u obzir i nacionalističke tendencije Bošnjaka u Srbiji (Sandžaku) i Bosni. Ako izazivanje međuetničkih sukoba na Balkanu ide na ruku interesima vojnog prisustva SAD i NATO u regionu, za samu Evropsku uniju ovakav scenario može označiti početak njenog kraja. Treba imati na umu i da jee dramatičan raspad SSSR-a počeo međuetničkim sukobima na Kavkazu, Baltiku i u Srednjoj Aziji. Ovakve opasnosti je svesna i Nemačka, zbog čega Berlin zauzima čvrstu poziciji nepromenljivosti granica, u kojima je deo međunarodne zajednice priznao samoproglašeno Kosovo.

Uzimajući ove faktore u obzir, pretnje ili čak oružane provokacije od strane kosovskih Albanaca u odnosu prema Srbiji ne predstavljaju opasnost za njihove interese, budući da se globalna ravnoteža preliva na stranu očuvanja statusa kvo. Zadatak će u narednih nekoliko meseci biti da se ne dozvoli spoljnim igračima da naruše uspostavljenu ravnotežu snaga na Balkanu nepredviđenim zaoštravanjem situacije u regionu i obezbediti regulisanje konflikta u dugoročnoj perspektivi uzimajući u obzir moguće promene nakon majskih izbora za Evropski parlament.

Berlin, Moskva, Peking šalju srpskoj vladi signale da ne dozvoli „razgraničenje“ koje se nameće spolja. To je uslovljeno shvatanjem da politička reakcija i opasnost novih etničkih konflikata na Balkanu, koji bi usledili kao posledica takvog rešenja, mogu dovesti u pitanje ne samo perspektive Evropske unije, već i budući kontinentalni evropski dnevni red.

Viktor Kolbanovski
Izvor: nspm.rs

Linkovi:

(1) https://bit.ly/2UnVzzW

(1.1) https://bit.ly/2EJOnHM

(2),(3) https://bit.ly/2SIAkY9

(4) https://bit.ly/2NKmm75

(5) https://bit.ly/2TzQvLU

(6) https://bit.ly/2MSEivT

1 KOMENTAR

  1. Srbija je sa albancima razgranicena a granica izmedju Srbije i Albanije je medjunarodno priznata, verikifovana u UN gde je Srbija primljena u clanstvo u svojim medjunarodno priznatim granicama, znaci sa pokrajinama AP Vojvodina i AP Kosovo i Metohija.
    Nema promene granica, kazu nemci, ameri, englezi, OK znaci nema ni drzavnosti za autonomnu oblast u Srbiji. Kad svet prizna R.Srpskoj ista prava, istrijanima, slovencima u Austriji, kataloncima, ostalim pokrajinama u evropskim zemljama onda se moze razgovarati dalje.
    Stisli Srbiju sto ne stisnu Nemacku da da Luzickim srbima drzavicu, zasluzili su?

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime