Četiri razloga protiv podele Kosmeta

0
149
Foto: intermagazin,rs

Uprkos medijskim najavama i svojevrsnom pripremanju javnosti za takav rasplet, podela Kosova je u ovom trenutku malo verovatna.

Tokom „unutrašnjeg dijaloga“ o kosovskom pitanju, nekoliko vrlo uglednih i uticajnih istraživača je razmatralo ovu temu. Iznete analize su odisale zabrinutošću. I to iz četiri razloga. Prvo, teritorijalne prekompozicije su najteži procesi, kako u međunarodnoj, tako i u unutrašnjoj politici. Na to je ponajviše upozoravao Milomir Stepić. Po pravilu, one međudržavne se ne mogu realizovati bez vojnog sukobljavanja, a unutrašnje prati politička destabilizacija. Čak i bezazlenija menjanja granica, među kantonima ili regionima, uzrokovala su prave političke drame u nekolikim evropskim državama.

Drugo, Momčilo Pavlović je ostao najuporniji u ponavljanju da se moramo dosledno „držati Badintera“. Sa jedne strane, prihvatanjem podele završio bi se ciklus raspada komunističke Jugoslavije, započet 1992. godine, iz kojeg bi Srbi izašli kao teški gubitnici. Zahvaljujući Badinterovim principima, a koji su postali temelj postupanja SAD i EU na jugoslovenskom prostoru, tražena su originalna rešenja za BiH i (Severnu) Makedoniju, Srbima u Hrvatskoj je osporavano pravo na samoopredeljenje, a Crnoj Gori i Sloveniji je priznata mogućnost referendumskog izjašnjavanja. Ako je taj akt važio za preostalih pet jugoslovenskih republika, zašto ne može da važi i za Srbiju? Sa druge strane, ako sami odustanemo od tog principa, prizivamo nesreću oličenu u mogućnosti daljih secesija.

Treće, posle neke eventualne podele Srbija bi morala da prizna „Republiku Kosovo“, omogući toj novoj državi učlanjenje u UN, i uopšte, da sa tim entitetom uspostavi pravne i političke odnose kao sa svakom drugom državom. To je pretnja nacionalnoj bezbednosti, a ne relaksiranje odnosa i trajno rešenje. I četvrto, time bi i formalno i suštinski prestala da važi Rezolucija 1244 SB UN, što bi predstavljalo krupan problem u našoj bilateralnoj komunikaciji sa Rusijom i Kinom. Ove dve stalne članice SB i dve velike sile u svetskoj politici žestoko su podržavale Srbiju tokom prethodne dve decenije, a takav stav su temeljile upravo na odbrani Rezolucije 1244. Faktičkim odstupanjem sa te pozicije postali bi nesolidan partner, pa bi teško mogli da očekujemo podršku i u nekim drugim prilikama (na primer, ako se na dnevnom redu ponovo pojavi predlog sličan britanskom o „genocidu u Srebrenici“).

Takođe, u međuvremenu se pokazalo i da je takva ideja teško sprovodljiva, kako zbog međunarodne zajednice, ma šta pod njom podrazumevali, tako i zbog Albanaca. Britanska diplomatija ne samo da ne podržava bilo kakvu podelu, već bi sa sednica SB da potpuno skine temu Kosova, a kasnije verovatno i da zahteva ukidanje UNMIK-a. Uz objašnjenje: na Kosovu je sve O.K! Demokratija cveta, institucije funkcionišu, manjine su zaštićene, a to je ionako rešena stvar.

Slično razmišljaju i u ostalim evropskim zemljama, Sebastijan Kurc nas je na to podsetio, ali i unutar američkog institucionalnog aparata. Uopšte se ne nazire opipljiva većina koja bi to podržala ni u Kongresu, niti u Senatu. Čak i ako u okruženju američkog predsednika ima pojedinaca koji su spomenuli kako će o tome razmisliti, to je daleko od bilo kakve garancije da će podela postati prihvatljiva za zvanični Vašington. A i kada bi se sve odvijalo u tom smeru, neophodno je vreme koje se meri godinama, a ne mesecima. Spoljnopolitički kurs vodećih država u međunarodnim odnosima menja se sporo i postepeno, u tom procesu učestvuje ogroman broj pojedinaca i institucija.

Sa Albancima su stvari jednako komplikovane. Hašim Tači je, uz još nekoliko političara i analitičara (Ljutvi Haziri bejaše prvi među njima), davao dvosmislene izjave, ali je vrlo brzo „promenio ploču“. Više ne govori o podeli, već o „korekciji granice“. Albanska politička scena nije homogena, najmanje tri interesne grupe usmeravaju političke procese na Kosovu, pa je u takvim uslovima nemoguće bilo kom pojedincu da tu ideju u javnosti progura. Otuda i Tačijevo reteriranje i priča o „Preševskoj dolini“.

Na kraju, treba podsetiti da je pitanje podele prvi put „pušteno u cirkulaciju“ u drugoj polovini 2006. godine. I to, zanimljivo je, iz pojedinih američkih krugova (istina nezvaničnih, ali ipak dovoljno bliskih Stejt departmentu). Međutim, nikada nije ponuđena bilo kakva razrada, niti principi po kojima bi se podela odigrala. Zato što je to bio ne strateški, već taktički potez. Ahtisarijev proces je bio na izdisaju, a Beograd je čvrsto insistirao na Rezoluciji 1244. Pokušano je tada da se preko ubacivanja teme podele Srbija „odvuče“ od 1244, a jednom kada bi od te argumentacije odustali, teško bi se na nju bilo kada u budućnosti vratili.

Klasična false flag operacija, koja je na vreme prepoznata. Sasvim je moguće da se i sada radi o istoj taktici. Jer, ako rukovodstvo Srbije počne preterano da govori o podeli, sve ostalo pada u zaborav: i ZSO, i Sud za zločine tzv. OVK, i UNMIK, i povlačenje EULEKS-a… A albanska strana još to sve koristi i da internacionalizuje pitanje Bujanovca i Preševa (i još plus Medveđe, gde Albanci čine oko petine populacije!?) i ovu temu uvede u dijalog između Beograda i Prištine. Pregovarački okvir se menja, na našu štetu, sa nesagledivim posledicama i uz prerastanje pojedinih bezbednosnih izazova u izražene pretnje.

Da li ćemo moći da govorimo o „korekcijama granica“ na jugoslovenskom prostoru za deceniju ili dve, te da li će to uopšte biti u našem interesu, u ovom trenutku ne možemo znati. Takve stvari je nemoguće prognozirati. Previše je varijabli, veliki uticaj eksternih faktora, a da sve bude kompleksnije, odnos između promenljivih je dinamičan, stalno se menja. Ali zato je moguće detaljno predstaviti šta bi takav proces za Srbiju značio danas. Tokom unutrašnjeg dijaloga to je i učinjeno: podela danas nije rešenje, nije ni moguća, a o nekakvoj „korekciji granica“ da i ne govorimo.

Dušan Proroković

intermagazin.rs/Sputnik

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime