Četiri scene na temu kultura-politika

0
613
Foto: pixabay.com

Prva scena

Daleka prošlost. Turci zaposeli srpske zemlje i čine zulum: odvode u roblje, janičari, nabijanja na kolac, kuluci i narezi, skrnavljenja svetinja, svadbarina…Scena se odigrava u Prizrenu, gde je ozidana velelepna zadužbina Cara Dušana, Sv.Arhangeli. od najlepšeg tesanog kamena, na zidovima (nikad viđene) raskošne freske. Turci ruše hram i od već istesanog kamena zidaju Sinan-pašinu džamiju. Istovremeno, Vizantijsko carstvo je srušeno od turske sile. Sv. Sofija u Carigradu bude pretvorena u džamiju Aja Sofija, koja je kao takva i do danas. Neka nijansiranja u događajima su vidljiva.

Druga scena

Mnogo, mnogo kasnije, kada posle petvekovnog ropstva i mnogih ratova u Srbiji zavlada mir i dođe nova vlast, koja na neki način pokušava da promeni mentalni sklop svojih građana na gore, ne na bolje. U tom smislu, moralo se nešto i praktično i na silu postići. Naređeno je, da se nešto zatre, prekrije, svede na minimum. To je novoj komunističkoj vlasti bio primarni cilj.

Kao konzervator-restaurator, dobio sam zadatak od Gradskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, da sa ekipom preuzmem jedan interesantan posao. Ovo se dešavalo pre pedesetak godina. U zgradi tadašnjeg DIF-a nedaleko od Slavije, u velikoj sali a na balkonu, zadnji zid je krio ispod kreča, neku umetničku sliku. Počeli smo da skidamo skalpelima, deo po deo krečnog premaza. Ukazala se predivna freska, veličine oko 20 kvadratnih metara. Scena je prikazivala Kralja Petra prvog, kako na volovskim kolima, okružen vojnicima i narodom, prelazi preko albanskih gudura. Sneg pada, mećava i hladnoća izbija sa zida, ali greju junačka srca naših boraca, kao srce Kralja Petra uvijenog u ćebe, na koga padaju snežne pahuljice.

Da se vratim na naredbodavca, koji je naredio, da se Kralj Petar prekreči. Hvala mu ipak. Mogao je izdati „osmanlijsku“naredbu—poruši, uništi celu fresku, pretvori je u prah. Ne, nije to učinio, kao da mu je u glavi prostrujala misao: „prekrečiti i sačuvati za neka druga vremena“.

Da Vas podsetimo:  Jednom započeto nasilje nikada neće prestati. Ono samo mijenja oblike i intenzitet

Treća scena

Odigrava se u Crnoj travi, desetak godina kasnije. Moja ekipa sklapa posao, da se u holu novosagrađene Srednje građevinske škole naslika freska sa temom: „Kraljević Marko ubija Musu Kesadžiju i time ukida svadbarinu“. Ideja je potekla od autora odobrenog projekta, a na osnovu skice, koju je nacrtao Feliks Kanic, putopisac iz Austrije tokom 19. veka. On je skicirao malu fresku koja se nalazila u mehani u blizini Crne trave u gradiću Svođe, gde je putopisac zanoćio. Ta skica je sačuvana u knjizi, koju je svojevremeno štampao Kanic.
Zaista, lepa zamisao projektanta novog zdanja. Međutim, nastali su veliki problemi, kada su se meštani Crne trave listom pobunili, tako što su izjavljivali: „Ma kakav Kraljević Marko i Musa Kesadžija? Šta će to nama? Mi ne priznajemo tu istoriju! Naša istorija počinje od 1941. godine! Treba slikati kolonu partizana, kako prolazi kroz šumu ili slično, da nam deca gledaju i nauče nešto pametno“. Jedva smo uspeli, raznim intervencijama u Beogradu da završimo započeti posao.

Crnotravci su dobri, vredni ljudi ali sluđeni. Svoju prelepu crkvu su zakovali daskama, iako pored crkve stoji zvonara, na kojoj je ploča sa natpisom, da je zvonaru svojim prilogom podigao otac Milentija Popovića. Popa nemaju i ne žele da im kroči u Crnu travu. Danas su se stvari poboljšale, kako čujem.

Četvrta scena

Odigrava se u Arilju. Ne mogu bez njega.
Lepo, čisto mesto, obuhvaćeno sa dve reke, Moravom i Rzavom, koje se ulivaju posle Arilja i nastavljaju kao Morava, koja „ode“ prema Požegi u gustu maglu, koja se često tamo prikuplja. Centar Arilja, okupan Suncem, na čijem čelu je predivna Crkva Sv. Ahilija iz 13. veka, sa čistom i strogom arhitekturom. U blizini je Konak Serdara Jovana Mićića sa lepim doksatom. Ali, sada Konaka nema. Bio je u kritičnom stanju, a da se ne bi sam urušio, demontiran je pod stručnim nadzorom, a oko 60-70% sačuvanog građevinskog materijala (drvena građa), je složeno i  obezbeđeno, na neki način. Sačuvan materijal čeka, da bude ugrađen u obnovljeni Konak. E to čekanje traje oko 10 godina. „Nerešivi “ problemi se ređaju jedan za drugim: „Nema para“, pa opet „Nema para ove godine“, pa nema ni sledeće, imovinsko-pravni odnosi nikako da se razreše, (naravno sami od sebe se i ne mogu nikada ni razrešiti), ko je nadležan a ko nije, novi Regulacioni plan trga se ugurao na mala vrata. Sve ovo se zapetljalo i ušlo u fazu beskrajnog čekanja. Nema dobre volje. Sami sebe urušavamo, za razliku od događaja iz prethodne tri scene. Odlažemo probleme, optužujemo jedni druge, ne znamo o čemu se radi, sležemo ramenima, skidamo sa sebe nadležnosti upućujemo ih na druge adrese i time sebi obezbeđujemo lagodnost, unosimo nevažne činjenice, a zapostavljamo glavnu i time razvodnjavamo suštinu i bežimo od cilja…
Dobar je naš narod ariljski, kao što su i Crnotravci, ali ipak dozvolite, da postavim pitanje:
Šta nam to nedostaje?

Da Vas podsetimo:  Republika Srpska u raljama Frankenštajna

Možda će dobronamerni znati odgovor. Moguće da nam je malina zavrtela mozak i da većinu vlasti čine malinari? Prinos i cena maline su glavne teme? Znači, novac. A, možda je kriva ova ili ona vlast?

Moj zaključak je –KULTURA IZNAD SVEGA A POSLE TOGA IDE LEPO SVE PO REDU.

Mišo M. M. Mladenović
akad. slikar i pisac

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime