Cigla

0
619

brick_by_miles_johnstonPosle pet i po godina rada, sa samo petnaestak dana odmora, precenio sam svoju kopaoničku snagu i došao u situaciju da se – posle više od hiljadu četiristo urađenih emisija i četiri i po hiljade sati programa uživo – izvučem iz dnevne politike i da se ograničim na, manje-više, čitanje naslova dnevne štampe.

Za desetak dana ignorisanja medijskog prostora i društvenih mreža, počela je ponovo da mi se formira „velika slika“ koju sam počeo da gubim pod teretom posla, koji je podrazumevao bavljenje dnevnim događajima. To nikako ne pripisujem nekim svojim posebnim sposobnostima; probajte sami – isključite se sa društvenih mreža nedelju dana, ignorišite medije, privatne i kafanske razgovore, a onda se vratite svemu tome i uočite koliko će vam smešni i banalni biti komentari za koje ste, samo nekoliko dana pre toga, mislili da su ozbiljni i sadržajni i u kojima ste sami učestvovali. Zablude lako otpadaju od čoveka onoga trenutka kad odluči, ili kad život odluči tako, da u njima ne učestvuje.

Mi, Srbi, smo narod egalitarista, srednjaka, narod u kome svako misli da može o bilo čemu da donese kvalifikovane odluke, i to čisto intuitivno da dve ganglije ne uključi. Da se kuće u Srbiji zidaju na način na koji Srbi razmišljaju o politici, Srbija bi izgledala kao da ju je cunami razvalio.

Zato, ovo što pišem i govorim, neku vrednost ima – i to, naravno, u okviru onih ličnih vrednosti koje ja imam – samo za one među nama koji nisu skloni olakom zaključivanju na osnovu dvominutne televizijske reportaže, ili na osnovu neke prethodno postavljene doktrinarne pretpostavke kojom se gola emocija prosto racionalizuje. U uobičajenoj srpskoj šemi to izgleda otprilike ovako: moj deda je bio monarhista – ja volim svoga dedu – monarhija je najbolji oblik državnog uređenja u Srbiji. To, da u svetu ima i bogatih i siromašnih monarhija, i devastiranih i bogatih demokratija, te da se u politici, kada ona to zaista jeste, nikada ne radi o dogmama i doktrinama, nego uvek samo o praktičnim pitanjima, kroz mozak doktrinara nikada prošlo nije, niti prolazi.

Lakše nam je da mozak koristimo za dovijanje i donošenje brzih i netačnih sudova, nego da mislimo. Uverenja smatramo samom srži ljudskog bića, ali samo onda kada su netačna i kada ih treba braniti od činjenica. Svi naši argumenti zapravo jesu argumenti protiv činjenica, iako nijedan argument nije oborio činjenice. U Srbiji je uvek bilo nadmoćnih duhova, ljudi sa izrazitim poštovanjem za činjenice i za stvarnost, ali smo im mi uvek kao narod pretpostavljali doktrinare, sanjalice, ideologe, a obično svima njima – prevarante. Vazda smo više voleli lepu laž, nego činjenicu, jer se sa činjenicama treba boriti i izboriti. Idiotska postavka da se prvo treba stvoriti ideologija, odnosno šema delovanja, pa da tek onda treba videti kako da se život uklopi u tu šemu, vek i po razara srpski narod. Život sam po sebi nema šemu i nema sistem. Kada ideologija i život dođu u sukob, a uvek dođu, svi srpski doktrinari, od liberala iz XIX veka, preko komunista do današnjih patriota i evropejaca, rupu između života i sistema krpe lažima, pa su još pritom besramno uvereni da je njima laž dozvoljena samo zato što se ona odvija u nekom višem interesu koji samo oni vide.

Da Vas podsetimo:  Sav besmisao Vučićeve kampanje "Budućnost Srbije" u jednoj slici

Poslednja praktična pitanja u srpskoj politici je rešavao Miloš Obrenović. Od ta vremena na ovamo rešavaju se ideološka i doktrinarna pitanja, bez ikakvog cilja i smisla za istoriju. Ono što je relativno stalno vazda se mešalo sa onim što je privremeno i efemerno. Nacija, kao relativno stalna kategorija, proterivana je i unižavana od građana koji će doći i proći, a šta će ostati od nacije kad građanski vandalizam prođe, gledaće naši unuci. Monarhija je, između dva svetska rata, proganjala komuniste, kao da su oni hiljadugodišnje pitanje za srpski narod, a ne minorni politički pokret. Pošto su došli na vlast, komunisti su, kako ih je Bog pametne dao, i sami poverovali da su zajašili istoriju, pa su krenuli da proganjaju svoje neprijatelje, a da nisu ni primetili da su ih istrebili već 45-te. Srpske vladike, u najboljoj tradiciji žalosnog shvatanja politike, su, tokom 80-ih, umesto da čuvaju Dečane, Gračanicu i Pećku Patrijaršiju, vijale komuniste po Beogradu, ni ne uviđajući da su problemi Srba i Šiptara potpuno nezavisni od oblika političkog sistema u kome se odvijaju.

Početkom 90-ih je stvorena ideja da je srpsko pitanje zapravo demokratsko pitanje. Rđavi katedarski moljci, sparušni institutski naučnici i Fulbrajtovi stipendisti su čitavu jednu naciju još jednom vezali za politički sistem, ni ne uviđajući da je našim neprijateljima sasvim svejedno da li su Srbi komunisti, demokrate, ili Marsovci. Ne postoji taj oblik političkog sistema kod Srba koji može da pasivizuje naše neprijatelje; generalu Kasteru je bio dobar samo mrtav Indijanac, a da li je on bio Apač, Sijuks, ili Čiroki, njemu je bilo svejedno. To je ono što Srbi ne razumeju.

Ovih dana je, koliko vidim i pratim, glavna tema u srpskim medijima ono što se, u beogradskom žargonu, zove „prodaja cigle“. To je, inače, beogradski izraz za podvalu. Naša rusofilija je konačno dobila i svoj izraz u evrima. Ne pamtim kad sam video tako složno oduševljenje evropejaca i rusofila u Srbiji i to oko pola eskadrile starog gvožđa. Opet smo pobrkali Rusiju sa ruskom politikom i platićemo ceh za to. Pročitao sam mnogo komentara od kojih je većina, do u sitna crevca, opisivala tehničke karakteristike poluuvenulih aviona, zatim burne poklike Rusiji što se vraća na Balkan sa tolikom silom, kojom nije uspevala da osvoji ni manja predgrađa grada Groznog tokom rata u Čečeniji. Postali smo, kažu rusofili, vojna sila u regionu, dok im evropejci terciraju i gledaju koje će provizije da uzmu remontovanjem babe u devojku.

Da Vas podsetimo:  Mišković ostaje Vučićev adut

Bezmozgovićima je potpuno promaklo da na Balkanu ne postoje regionalne sile, jer Balkan nikada nije ni odlučivao o svojoj sudbini. Mi vodimo tuđe ratove i tu nekoliko rđavih migova ništa ne može da promeni. Opasnost koja se krije iza ove, na oko privlačne transakcije, potencijalno je veoma velika. Vučić postaje vodeći patriota u zemlji. Patriotske grupe kojima je ovladao sada mogu otvoreno da mu pruže podršku, uz izglede da ovlada još većim medijskim prostorom u Srbiji. Rusofili su trenutno zaslepljeni i žele da veruju da je uz nekoliko rđavih aviona konačno dosegnut argument da se stvari u svetu menjaju i da vetar konačno počinje da duva u srpska jedra. I uvek imaju opravdanje za Ruse: i kad smo mirno gledali ponižavanja njihovog naroda u Litvaniji, Estoniji i Letoniji, i kad smo gledali kako oligarsi i službenici Svetske banke i MMF-a, petnaest godina posle pada Jeljcina, vode monetarnu politiku u Rusiji i svoje devizne rezerve drže u Americi; razumeli smo svaku rusku muku, svaku boljku, svaku sporost, ali kako ćemo razumeti da su, od svih naroda, baš nama prodali ciglu? Kad se bude ispostavilo, a ispostaviće se, da se od te cigle, remontovane za sto evra po komadu, neće napraviti građevinski blok, naši rusofili, u najboljoj tradiciji doktrinarstva i sanjalaštva, umesto da priznaju da je prodaja cigle ono što je oduvek bila – fora, utrojiće svoje pojanje majčici Rusiji, ne da bi odbranili Rusiju, jer to više neće ni moći, već da bi odbranili svoje zablude. Tako ćemo se opet vratiti na onaj negativni ciklus sa početka ove priče.

Srbin, ako hoće da živi, a ne samo da gleda za čije će babe zdravlje poginuti, mora da nauči bar da rođenog brata voli više nego brata od strica. To, istina, i nije neka naročita mudrost, ali nam je nekako ispala iz vidokruga sa pojavom građanskog društva. Jednog dana će čak i zadrti rusofili videti da je cigla ipak samo cigla, pa će onda napraviti drugu vrstu greške i okrenuće se Zapadu, a sa te strane će doći druga cigla sa sličnom cenom remonta u građevinski blok.

Da Vas podsetimo:  Prve slike novog Trga republike izazvale pustoš, čemer, jad

Drugim rečima, mali narodi imaju samo dva izbora, da preživljavaju kao sluge velikih, ili da shvate da su sami na svetu i da se bore sa tom činjenicom. Iako je politika, skupa sa svetskom pozornicom na kojoj se odvija, više nalik noći u kišnoj džungli, nego utopijskoj predstavi o bratimljenim narodima sveta, ni u toj kišnoj džungli ne umiru svi mali i slabiji. Prostora za preživljavanje ima, ali samo onoliko koliko pameti za to ima i koliko ta pamet uspeva da se probije kroz beskrajne taloge našeg bednog politikantstva, kroz presušene doline naših doktrina i kroz našu, sad već i biološku, zapuštenost. Karađorđe i Miloš su nalazili svoje puteve i mi smo, kao narod, sa neminovnim oscilacijama, pola veka rasli i jačali. Dakle, onaj ko rešava praktična politička pitanja, ko zna ko su mu neprijatelji i ko ne brka ko su mu saveznici, ko svoj hleb jede i ko svoju pušku nosi, ima budućnost. Problem sa budućnošću je u tome što ona, u materijalnom ili doktrinarnom smislu, nagrađuje samo pojedince, ali ne i narode kojima ti pojedinci vladaju. Narodi, koliko god ovo u ključu političke korektnosti izgledalo blasfemično, imaju samo jednu šansu, a to je da imaju biološku moć nad drugim narodima, a ta biološka moć sama po sebi rađa odgoj i disciplinu i prirodni nagon za odbranom, nagon kome ne treba nikakvo objašnjenje. Tek takav narod, na temelju bioloških vrednosti, može da stvori Miloša i Karađorđa. Prave vođe ne nastaju iz doktrina i ideologija, iz ispravnosti stanovišta, već zato što su odabrani, pre svega biološki i u stalnoj konkurentnosti sa jednako dobrim biološkim materijalom. To je ta razlika između beta primeraka koji danas vode Srbiju i nekdašnjih alfa primeraka. Za Vučića mislim da bi umro od straha da mora da uđe sa Karađorđem u lift, već negde do trećeg sprata, a Koštunicu ni međusprat ne bi živog video.

Ali, Miloš, Karađorđe, a bogami i Mišić, nisu kupovali ciglu.

Milan Milenković

www.milanmilenkovic.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime