Čija deca, Đuriću?

Više puta sam na ovom mestu pokušao da objasnim, makar sebi, ulogu Marka Đurića u našim životima. Nisam uspeo, naravno, jer je on sam po sebi nedovoljan za razumevanje pozicije dežurnog režimskog paničara. Delegiran je zapravo iz nečega što ne postoji kako bi učinio nemoguće: da na četiri strane sveta rastelali jedinu pravu istinu o Kosovu, mada ona ne može opstati kao takva, jer je nigde i nema.

On je onaj nepouzdani nosilac komičnog optimizma i smotane odlučnosti. Dužnosnik kome se nipošto ne može verovati, jer taj i nije tamo gde jeste zbog zvanične pouzdanosti. Spreman je da svoju ličnu pospanost rasprostire kao državnu letargiju, a strah vrhovnika, koji ga je uzdigao do tumača svega što ne postoji, obrazlaže kao brigu za narod.

Bio je sam svoj i gospodarev mučenik, uhapšen kao borac ni za čiju slobodu, ozareni začetnik antologijski blesavih akcija. Ušao je u istoriju gluposti sa vozom pretvorenim u crkvu, prenosio brutalnu režimsku mržnju prema Oliveru Ivanoviću, postao basterkitonovski simbol obožavanja onoga koji ga je poslao u izgubljenu zemlju – pokretač urnebesnog performansa u slavu smešnom vođi putem skajpa: Aco Srbine, Aco Srbine! Đurić je evoluirao u srpskog Borata, koga svi slušaju ali ga slabo čuju i niko ga ne shvata ozbiljno, osim kad iz njega iskoči nešto zaista jezivo.

Državni činovnik bez velikog značaja, sa dometima koji su uglavnom ispod ranga rakijaške logike srpske političke palanke, svakoga dana je u prilici da obrazlaže snagu, odlučnost, mudrost, brigu, kompromis i kataklizmu, mrtvačkim glasom, uvek istom intonacijom sa neprekidnog parastosa, sa epilogom koji je u svakom pojedinačnom slučaju proizveden iz koncepcijskog autizma.

U stvari, Đurić je logičan deo sistema u agoniji i njegovo je samo da tuđe stavove obrazlaže kao deo politike pod prinudom kojoj se ne može odoleti, ali mi moramo odoleti jer nas vodi jedini čovek koji to ume.

U toj protivrečnosti koju nije moguće razrešiti, Marko Đurić je pre neki dan stigao do žustre negacije temelja svog političkog patriotizma, rekavši otprilike da se sa Prištinom moramo dogovoriti i naći nekakvu srednju tačku na nivou kompromisa. Ako ne bude tako, čeka nas rat. „Ne bismo mogli da osiguramo da nam deca neće ginuti“. (ako se ne dogovorimo, prim. Lj.S.) Tako govori Đurić odvratnim korišćenjem brižne patetike, pa olako dopušta mogućnost pogibije dece (bez navodnika) u ratu za oligarhijsko poimanje iskidane otadžbine.

Nije sasvim jasno na koju decu misli Đurić, ako je to uopšte njegova misao? Izgleda da ipak nije. Takva navodna mirotvoračka patetika dolazi iz više sfere plitkog uma, nudeći nam rešenje: Ili me pustite da uradim što moram, a ja ne znam šta je to, ili ćete ginuti. Ginuće vam deca!

Ako sve te sumanute izjave očistimo od literarno-političke simbolike, koju su kao mudrost postavili ovi polupismeni nesrećnici, imamo užasnu projekciju: umesto slutnje svoje simboličke ili realne pogibije, kojoj su u svakom smislu dorasli, oni se u projekciji svoje politike srećne Srbije pozivaju na decu kao buduće topovsko meso. Kroz nepostojeću, ciničnu, tugaljivu brigu za ono najvažnije što imamo, deca postaju konačni zalog uništavajućeg političkog koncepta. Poslednji odredi za odbranu Vučićevog poraza.

Ako naša sudbina, pa i životi dece kako reče Đurić, zavise od dobre ili zle volje bilo koga od njih, onda svi mi živimo od moguće milosti stvorova koji milosti nemaju. Oni odlučuju o nama a ne kako bi valjalo mi o njima, oni su uvereni da raspolažu životima naše dece, a mi se i ne bavimo pitanjem opasnih maničnih sindroma i nezaslužene slobode njihovih nosilaca.

Formula razumevanja mogućeg nacionalnag nestanka, kako nam utuvljuje režim, na prvi pogled sasvim je morbidna i teško bolesna: prihvatite bez pogovora to što mi jesmo i što ćemo učiniti, ne sumnjajte niti postavljajte pitanja, inače će vam ginuti… Mučno mi je da ponavljam ko će ginuti.

To ne može biti briga, jer se ona tako bezdušno niti vodi, niti izriče, to je jeziva pretnja ratom u kome će stradati najmlađi i najbolji. Ona vrsta rečenice koju normalni ljudi ne izgovaraju nikada i ni po koju cenu.

Kako je onda vrhovnik mogao da pomisli da je izvesnost „da će nam ginuti deca“, ako se kliki ne dopusti da tako nedostojna iscrtava mape našeg spasa i stradanja, vedra i puna nade, uz pouzdanu veru da „državno rukovodstvo zna šta radi“?

Ne, ono ne zna šta radi, niti može da nasluti šta će se dogoditi ako uradi sve što ne ume. Ova opasna kriminalna grupa se bori samo za svoj opstanak po svaku cenu, makar i uz sukobe koje će isti Marko Đurić objasniti neminovnošću, uz isključivu krivicu „albanske strane“.

Kad stigne vreme za najgore vesti, Marko Đurić, u raznim neverovatnim poduhvatima istrošeni pretenciozni blesan, biće sklonjen u stranu. Obrazloženje katastrofe kao najvećeg uspeha u istoriji Srbije izneće pred javnost vrhovnik lično, kao najpouzdanija sopstvena dvorska luda.

Ljubodrag Stojadinović

Peščanik.net