Čija je odgovornost početak školske godine?

0
552
Foto: printscreen

Za razliku od prethodnih godina, kada su i roditelji i prosvetni radnici u avgustu imali svoje tradicionalne teme za raspravu, sada je najaktuelnija jedna – kako će izgledati početak školske godine.

U prvoj nedelji avgusta još uvek je na stotine novozaraženih dnevno, još uvek oboleli od korone umiru, još uvek je mnogo ljudi na respiratorima. Ima i obolele dece, ima dece na bolničkom lečenju, ima i sa tako teškom slikom da su na respiratoru. Do početka septembra se sve to može promeniti, ovako ili onako. U tom smislu je razumljivo da 6. avgusta još uvek nismo potpuno sigurni kako će izgledati 1. septembar. Ono što znamo jeste da postoje različiti modeli, da smo za sada najbliže tome da mlađi razredi osnovne škole pretežno idu u školu, da se srednje škole mogu pretežno orjentisati na onlajn nastavu, dok planovi za starije razrede osnovne škole nisu baš najjasniji. Obično je teško pronaći opravdanje za odluke i planove Ministarstva prosvete, ali evo, ovde ih donekle razumem.

Međutim, postoji jedno izuzetno sporno pitanje.
Za početak, škole nisu dobile nikakva zvanična uputstva. Ono što znamo, znamo preko medija. A u medijima se pojavila informacija da će školama biti prepušteno da se sa roditeljima dogovore oko toga kako će nastava izgledati, odnosno, da li će se odvijati onlajn ili u pravoj učionici. Na prvi pogled, lepa ideja. Škole napokon dobijaju malo autonomije, osnažuje se saradnja sa roditeljima, svi se uključuju u odlučivanje.

A da li je baš tako?

Ja sam, recimo, profesor engleskog. Koliko sam ja odgovarajuća osoba za donošenje odluke o tome da li je bolje da od septembra držim časove onlajn ili u učionici? Realno, nimalo. Imam neko svoje mišljenje, ali s obzirom na to da je nestručno, ne želim da ono bude osnov za donošenje odluke o nastavi. Moja direktorka je profesor srpskog jezika. Da li je ona stručna za procenu rizika u vreme pandemije? Naravno da nije. Moje kolege su matematičari, geografi, istoričari, ekonomisti… Da li su oni kompetentni za odlučivanje po ovom pitanju? Ne, nisu. Roditelji naših đaka su najrazličitijih zanimanja i stepena obrazovanja – od poljoprivrednika, do diplomiranih ekonomista. Nisam sigurna koliko imamo zdravstvenih radnika među njima, ali i ako ih ima, u debeloj su manjini. Da li su svi ti roditelji stručni za procenu epidemiološke situacije i donošenje odluke o vrsti nastave od septembra? Ne, nisu. Ponavljam, NISU, ni oni, ni mi.

Da Vas podsetimo:  Nekontrolisana moć

Trenutno, praksa pokazuje jednu veoma opasnu pojavu, a to je da se mešaju pojmovi i zamenjuju teze po ovom pitanju. Roditelj smatra da, ako je njegovo dete u pitanju, on ima pravo da odlučuje. Samo roditeljstvo ga čini stručnim, kompetentnim, adekvatnim. Misli da on zna najbolje šta je dobro za njegovo dete. Često zna, ali ne uvek. Kada bi roditelj uvek najbolje znao šta je dobro za njegovo dete, nikada ga ne bi odveo kod pedijatra, na primer. Sam bi znao šta treba da radi kada mu je dete bolesno. Pa, ipak, tada ga vodi kod lekara, a sada ne bi da posluša lekare. Sada mame pišu peticiju. Sada mame znaju da nije opasno da im deca idu u školu. Sada mame znaju da je višečasovno sedenje u učionici, sa epidemiološke strane isto što i igra sa nekoliko vršnjaka na ulici. Sada mame znaju da je sve ovo jedna velika prevara, da korona nije ništa naročito, da je sve to jedan veliki marketing, da se umiralo i ranije, da je korona opasna koliko i grip, da zle sile u stvari samo žele da vakcinišu svu našu decu.

Istina, bude tu i razumnih argumenata, poput potrebe dece za socijalizacijom, poput velikog problema sa ostavljanjem dece same kod kuće dok su roditelji na poslu, poput ukazivanja na sramne primere prosvetnih radnika koji su onlajn nastavu držali po principu “pročitajte lekciju na toj i toj strani, i uradite prvih šest zadataka”. Ovo jesu realni problemi, i na njih bi trebalo usmeriti pažnju.

Naravno, ima i roditelja koji su izričito protiv polaska u školu dok se situacija sasvim ne smiri. Zabrinuti su zbog rizika po decu, ali i ostale ukućane, naročito ukoliko su u nekoj od rizičnih grupa.

Ni kod prosvetnih radnika nije drugačije.
Neki se nimalo nisu snašli u onlajn nastavi. Neki su bili i ostali beskrajno lenji i nezainteresovani za posao, pa im je problem što se sa onlajn nastavom to vidi mnogo jasnije, nego u četiri zida učionice. Drugi su opravdano uplašeni jer su hronični bolesnici, ili žive u kući sa teškim hroničnim bolesnicima. Trećima se onlajn nastava izuzetno dopala, nisu nimalo zabušavali, iskoristili su je da sa đacima rade na način koji im je u običnoj učionici nemoguć, koristili su sve blagodeti savremenih tehnologija.

Da Vas podsetimo:  Izbori 2020: SNS i saradnici

Znači, opšte šarenilo mišljenja, stavova, pogleda, opredeljenja, a ni jedan jedini stručnjak za oblast o kojoj je reč – PANDEMIJA.

LAKONSKO REŠENJE MINISTARSTVA

U takvoj situaciji Ministarstvo odlučuje da prepusti dogovor školama i roditeljima. Unapred pere ruke od svake odgovornosti.

I sada ja vas pitam – šta će biti kada korona (ne ako, već kada) uđe u škole?
Šta će biti kada se pojave zaraženi učenici, sa simptomima ili bez, zaraze nastavnike, zaraze svoje ukućane, a nastavnici svoje?
Normalno, škole će se zatvoriti, a pitanje je da li će biti i onlajn nastave, ukoliko među nastavnicima bude mnogo obolelih.

Dalje, šta će biti ako se neki učenik ozbiljno razboli?
Šta će biti ako učenici imaju takvu kliničku sliku da moraju da se leče u kovid bolnicama, ako neki stignu do respiratora, ako nekima ni respirator ne pomogne?

Ko će biti odgovoran u tom slučaju?
Direktori škola i Savet roditelja?
Ljudi koji, za početak, nemaju kvalifikacije za donošenje ovih odluka?

Ministar će biti aboliran? Reći će – pa mogli su i drugačije da se dogovore, sami su hteli ovako?
Krizni štab će reći – pa morao je život da se nastavi, a Ministarstvo prosvete je procenilo da ima uslova za bezbedan povratak u učionice?

Roditelji će reći – škola je kriva, nije dovoljno ispoštovala mere?

I da li je uopšte bitno ko će šta reći kada do svega ovoga dođe?!
Šteta će biti načinjena, vreme nećemo moći da vratimo unazad, i svi ćemo zajedno biti žrtve populizma, dodvoravanja određenim grupacijama, kukavičluka da se preuzme odgovornost, nesposobnosti da se donesu ispravne, na struci zasnovane odluke.

APEL

Zbog svega navedenog, apelujem na sve nadležne, i onog univerzalno najstručnijeg, da se uozbilje.

Odluku o načinu na koji će se nastava organizovati od septembra, mogu, smeju i moraju da donesu samo i isključivo zdravstveni radnici! Manite se peticija mama, manite se želja prosvetnih radnika, ignorišite hroničnu nesnađenost aktuelnog ministra. Ne ispunjavajte ničije želje, nego donesite odluku kojom će se očuvati zdravlje učenika, ali i njihovih porodica, nastavnika i njihovih porodica. I stanite iza te odluke! Stanite svojim znanjem, iskustvom, diplomama, stručnošću. Proširite, ako treba, stručni krizni štab. Uključite još epidemiologa, pedijatara, dečijih psihologa. Izvagajte dobre i loše strane svih opcija, procenite rizik, i jasno i glasno kažite MOŽE ili NE MOŽE! Ne bežite od odgovornosti, i ne uvaljujte vruć krompir nama, roditeljima i prosvetnim radnicima, koji se u epidemiološki rizik razumemo koliko u svilene bube!

Da Vas podsetimo:  Bojkot je borba, a ne izlazak na izbore

Ja ne želim da budem odgovorna za to što su mi se đaci zarazili, što su se kolege zarazile, što sam zarazila nepokretnu majku! To ne spada u domen mojih stručnih kompetencija.
Ne želim ni da budem odgovorna za pad kvaliteta obrazovanja, anksioznost kod dece i omladine jer im je uskraćeno normalno školovanje.
Ništa od ovoga nije moja odgovornost.
Moje je da nastavu držim najbolje što mogu, u učionici ili na onlajn platformi, da naučim ono što ne znam, da bih mogla da naučim svoje đake. Moje je da ne zabušavam, da omogućim učenje učenicima koji žele da nauče (a ni u učionici ne žele svi), da vodim računa o težini, vrsti i obimu zadataka, da razumem svoje đake i pomažem im kada treba. Ni manje, ali ni više!

Ako ste iz bilo kog razloga nesposobni da donesete jasnu i nedvosmislenu odluku, povucite se i ustupite mesto svojim kolegama koje jesu. Posledice odluke, kakva god ona bila, moraju da budu nečija odgovornost.

Moja odgovornost su moji časovi, gde god ih držala.
Samo časovi.

U međuvremenu, svi ćemo imati istu želju – da sve ovo što pre prođe, da se rizik svede na statističku grešku, da nam škole opet budu pune đaka, a da virtuelne učionice ostanu samo divna mogućnost da učenicima ponudimo neki nastavni sadržaj za koji nam klasična učionica ne nudi mogućnost.
Svi se radujemo ponovnom susretu sa učenicima.
Normalni pre toga imaju želju da nam svi učenici budu živi i zdravi.

Izvor: Klot frket

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime