Postoje situacije koje nijedna metafora, pisani argument ili bilo koja druga rečenica, ne može opisati tako efikasno i ubojito kao što može narodna mudrost.
Tako je, kada se napravi retrospektiva i apostrofira politika „salto mortale“ šampiona Mila Đukanovića, od odbrane Kosova kao nacionalnog interesa, do priznanja te takozvane države, nazdravljanja, smeškanja i očijukanja sa Hašimom Tačijem zvanim „Zmija“, do otimanja teritorije Crne Gore od strane istog tog Kosova, nemoguće je ne pomisliti: ko sa đavolom tikve sadi, o glavu mu se obijaju!
Tako je, kada se napravi retrospektiva i apostrofira politika „salto mortale“ šampiona Mila Đukanovića, od odbrane Kosova kao nacionalnog interesa, do priznanja te takozvane države, nazdravljanja, smeškanja i očijukanja sa Hašimom Tačijem zvanim „Zmija“, do otimanja teritorije Crne Gore od strane istog tog Kosova, nemoguće je ne pomisliti: ko sa đavolom tikve sadi, o glavu mu se obijaju!
U dve i po decenije političkog bitisanja, isključivo u ulozi vlasti, Đukanović je građanima Crne Gore „podgrijao“ nostalgiju na čuvenu Kviskoteku, pa su se mnogi tako u stilu Olivera Mlakara zapitali ko je zapravo vladar Crne Gore. Da li je to osoba A, iz 1990. godine koja kaže „Kosovo je bedem srpskog i crnogorskog naroda koje ne može pasti dok je nas i dok je pokoljenja naših potomaka, nebrojeno puta smo rekli, Kosovo se mora braniti svim sredstvima“, je li to možda osoba B koja je 1993. godine poručila da je „ponosna na srpsko porijeklo i crnogorsku državnost, na slavnu istoriju srpskog naroda“, ili je to pak osoba C koja priznaje nezavisno Kosovo, glasa za prijem istog u Unesko i otvara mu ambasadu u Podgorici?
Ili su osoba A, B, C ustvari jedan te isti politički kameleon, kome ništa nije sveto, pa ni trideset hiljada proteranih Crnogoraca sa Kosova i Metohije, a kome politički i (pre svega) poslovni partner može biti onaj koji je komandovao sa više od 150 logora za mučenje Srba i nealbanaca, kao i onaj koji je patentirao vađenje organa bez anestezije u takozvanoj „Žutoj kući“?
Ako je reč o čoveku koji po potrebi može biti bilo koja osoba, sa bilo kojim stavom, dok to njemu donosi korist, ili ga makar čuva od štete (kao na primer, vađenja afera iz fioke i zveckanje lisicama), onda ne treba ništa da čudi. Ne treba, dabome, ni da čudi momenat gde iskrivljuje citate kralja Nikole, koristeći ga i „diveći mu se“ i kao ikonu u borbi za nezavisnu (čitaj: privatnu) Crnu Goru, a onda se odriče i Metohije za koju se kralj Nikola 1913. izborio i zaveta koji je naslednicima ostavio, a delom i u „Onamo, ‘namo“ opevao?
Dakle, dok se Đukanović paranoidno bori protiv Srba (ne onih iz izjave iz 1993. godine, nego nekih drugih), četnika, ruskih agenata i Putina, dotle mu „partneri“ i „prijatelji“ zabadaju nož u leđa. Ili, da se vratimo u okvire narodne mudrosti: Priznanjem terorističke tvorevine i kvazidržave Kosovo 2008. godine, Milo je zasadio tikve sa đavolom. O glavu su se već obile pre nekoliko dana, kada su poslanici „Samoopredeljenja“ bukvalno „ukrali“ deo crnogorske teritorije, a Tači rekao da u tome ne vidi ništa sporno, tačnije ima razumevanja za akciju „Samoopredeljenja“.
To, na našu žalost, nije kraj, nego samo lagani i suptilni početak. Milove će se tikve Crnoj Gori obijati o glavu.
IN4S
