Rezultati konkursa Ministarstva kulture: Čije su naše pare?

0
794

Rezultati konkursa Ministarstva kulture i informisanja, namenjenog medijima, baš su onakvi kakva je i ova vlada: loši, ali sigurno mogu da budu i gori

tasovacJedna stvar je sigurno dobra posle objavljivanja rezultata konkursa Ministarstva kulture i informisanja, namenjenog srpskim medijima koji imaju nameru da rade nešto u javnom interesu. Sada više ne moramo da slušamo priče o dobrim medijskim zakonima niti da čekamo da vidimo kako će oni da se sprovedu. Videli smo, i to što smo videli baš je onakvo kakva je i ova vlada. Loše, ali sigurno može da bude i gore.

Država Srbija je potrošila milion evra na medijske projekte od javnog interesa. Ma šta to značilo. Ne samo javni interes već pre svega način na koji će mediji pomoći njegovom unapređenju. Šta to znači, znaju članovi komisija, koji će na adrese 161 organizacije uskoro poslati „koverte“ sa parama. Nekima deblje, nekima tanje. A mi, čije su to pare, ne znamo.

Zato je možda prva stvar koju bismo mogli da naučimo ta da sledeći put svi projekti treba da budu dostupni javnosti. Okačite na sajt sve. I one koje ste podržali i one koje niste. Da vidimo ko će to i kako pomagati mladima, nezaposlenima, invalidima, ko će se boriti za zdraviju životnu sredinu, ili protiv korupcije. Da im pomognemo ako nam se projekat svidi. Da znamo šta da slušamo, gledamo ili čitamo. Da znamo ko će od naših para da radi u našem interesu. I koliko će to da nas košta.

Ideja projektnog finansiranja medijskih sadržaja svakako je dobra i predstavlja veliki korak u dobrom smeru u odnosu na sredstva koja su ranije deljena za „praćenje i izveštavanje građana o aktivnostima državnih organa“. To je otklon od čiste propagande i promocije vlasti i samo bi zbog toga zavređivala podršku. Ali, kako to obično biva, mnoge dobre ideje u Srbiji loše prođu.

Sledeći put bi svi projekti morali da budu dostupni javnosti. Da znamo ko će od naših para da radi u našem interesu

Ne mogu da komentarišem da li su pare date najboljim projektima, jer nisam u njih imao uvid. Iz istog razloga ne mogu da kažem ni da li su odobrene sume male ili velike. Iza dobro sročenih naslova projekata može svašta da se nađe. Uostalom, znamo šta sve može da piše na tarabi.

Broj odobrenih projekata jeste nešto što ne uliva poverenje. Tačnije, više ukazuje na to da se pokušava kupiti socijalni mir u medijskoj industriji nego da se stvari postave na svoje mesto. Da je sam broj medija (1.440 registrovanih do 15. maja) jedan od ključnih, to odavno znamo. Vlada nije želela da se direktno meša (a mogla je) u kriterijume za njihovu registraciju, baš kao što ni ovom prilikom nije želela da utiče na smanjenje njihovog broja time što će ih ostaviti bez sredstava. Mnogo je opasnija teza da je ovakvom odlukom Ministarstvo rešilo da kupi lojalnost medija. Jednih za male, drugih za malo veće pare. Istina, neke nije morala ni da kupuje, jer su već „njihovi“.

Da Vas podsetimo:  UNS na godišnjici otmice Slavuja i Perenića: Sloboda profesije zavisi od rasvetljavanja ubistva novinara

Činjenica je da je ovo bio prvi konkurs od usvajanja novog seta medijskih zakona. Zato umesto kritike, ajde da vidimo šta bi moglo da se izvuče kao pouka, u nadi da će sledeći put to proći bolje.

Da vidimo najpre ko ima pravo da učestvuje na ovom konkursu.

Osim toga da su učesnici upisani u APR i u novi registar medija, Ministarstvo nije postavilo nijedno drugo ograničenje. Tako su se među „medijima“ koji žele da rade u javnom interesu našli i oni za koje gotovo niko nije ni čuo. O uticaju da i ne govorim. Da ne pričam o tome šta su do sada radili, a šta i danas rade.

Zatim, tu su razna udruženja građana sa svojim „medijskim“ projektima. Ajde da budemo ozbiljni. Ipak je ovo republički konkurs.

Šta hoću da kažem?

Uslovi moraju da budu stroži. Sklon sam čak da zastupam tezu da novac na ovom konkursu mogu da dobiju samo elektronski mediji registrovani na nacionalnom nivou, te projekti koji povezuju lokalne i regionalne medije u takvom broju da pokrivaju, recimo, više od 50 odsto populacije ili teritorije Srbije. Štampani i onlajn mediji su druga priča, ali i tu bi se moglo porazmisliti o kriterijumima kao što su tiraž i teritorija na kojoj se distribuiraju, odnosno neki mesečni saobraćaj za digitalne medije koji bi ih kvalifikovao kao ozbiljne.

Stroži kriterijumi morali bi postojati i u pogledu ispunjavanja obaveza prema državi, budući da mediji konkurišu za pare poreskih obveznika. Da li su izmirili sve poreze? Nadoknade za frekvencije? Doprinose za zaposlene? Možda čak i da li su u sistemu PDV-a, jer se može postaviti ozbiljno pitanje kakav javni uticaj mogu da imaju oni čiji medijski „biznis“ ne doseže čak ni do PDV lestvice.

Posebna su priča udruženja građana. Nemam ništa protiv da oni pišu medijske projekte, ali njihov nosilac mora da bude neki medij. Slično bi moglo da se uradi i kada su produkcije u pitanju. Dosad je postojalo pravilo da jedan medij može da ide samo sa jednim projektom. Ukoliko bi se drugačije regulisalo učešće udruženja građana i produkcija, to bi možda moglo da se poveća na dva ili tri projekta, ali bi se podigla njihova ozbiljnost i mediji bi morali da povedu računa s kim žele da udruže snage.

Odobreni iznosi pokazuju ili nesposobnost medija da izađu sa kvalitetnim sadržajima, ili želju Ministarstva da im omogući puko preživljavanje

U svakom slučaju, trebalo bi ići ka smanjenju broja odobrenih projekata, odnosno da se za najbolje izdvoje znatnije sume, čime bi se i povećao njihov efekat i mnogo više doprinelo javnom interesu.

Da Vas podsetimo:  Estrada protiv korone: kad se smute ferveks i rakija

Kada smo već kod para, maksimalni iznos za koji je moglo da se konkuriše iznosio je 7,5 miliona dinara. A minimalni? E, toga nema. Zašto? Zato što bi to u startu značilo da Ministarstvo nije socijalna ustanova za medije, pa da im sa sumama od 72.000 do 200.000 (a takvih je na kraju bilo 15) pomaže u širenju javnog interesa. Izvinite, ali za te pare od javnog interesa nećete dobiti ni „j“. Interesantno je i da niko nije dobio tih 7,5 miliona, čak ni blizu tog iznosa. Tri najuspešnija projekta (Politika, Mreža i Fond B92) uzela su od tri miliona do 4,3 miliona dinara. Više od milion dinara dobilo je njih 35, a svi ostali, njih 123, dobilo je manje od milion. To zaista predstavlja problem, jer pokazuje ili nesposobnost medija da izađu sa kvalitetnim sadržajima u javnom interesu, ili želju Ministarstva da im samo omogući puko preživljavanje do nekog sledećeg konkursa. A javni interes? Nećemo sad o sitnicama. Kriza je.

A možda i nije sve tako crno. Ministarstvo je reklo da će finansirati najviše 80 odsto budžeta u projektima. Možda su tih 300.000 ili 700.000 dinara bili „samo nam toliko fali“ pare, ali to ne znamo jer nam niko nije rekao koliko procenata budžeta pokriva odobrena suma. A kada bi sve bilo javno… da se ne ponavljam.

Još jedan bitan faktor o kome bi trebalo da se vodi računa jeste ono što se zove konflikt interesa. Znam da te dve reči ne znače mnogo u Srbiji i da se obično prevode sa „ima li mene tu?“ i „koliko je to u evrima“, ali zaista nije dobro da, recimo, firme na čijem su čelu ministrova žena ili sin (slučaj Gašić) budu uopšte u poziciji da dobijaju pare od Vlade. Bez obzira na to koliko dobar projekat imaju. Priča bi mogla da se proširi i na članove porodica zaposlenih u medijima koji konkurišu, ali ajde da se bar napravi neki prvi korak i pokaže da razumemo šta konflikt interesa znači. Ne znači to sad da će nečiji posao da propadne samo zato što mu je tata ministar. Samo će mu biti malo suženi mogući izvori finansiranja.

Da Vas podsetimo:  Napadnuti snimatelji Tanjuga nastavili da izveštavaju do kraja protesta

Drugo važno pitanje jesu članovi komisija, koji odlučuju o projektima. Ovo je prvi put da je stvar prepuštena ljudima iz profesije, odnosno predstavnicima organizacija okupljenih u tzv. Medijsku koaliciju. To je svakako korak napred, ali budući da je trebalo praviti čak osam različitih komisija, došlo se do toga da krene priča „ako ti daš meni, ja ću tebi“, što svakako nije dobro.

Činjenica je da mi nismo velika zemlja i da je jako teško napraviti neutralne komisije gde neko nije u nekoj vezi sa nekim. Iluzorno je očekivati da neko iz Medijske koalicije nema veze sa nekim od medija koji učestvuju na konkursu, iako se u ovom slučaju vodilo bar toliko računa da ljudi iz štampanih medija biraju projekte za elektronske, i obratno. Ali, to je samo polovično rešenje.

Kada bi se smanjio broj projekata, mogla bi postojati samo jedna komisija. U njoj bi možda trebalo da se nađe mesto i za predstavnike civilnog sektora, koji znaju šta je to javni interes i kako se pišu projekti, a mogla bi se pomoć potražiti i od međunarodnih organizacija i eksperata. Naravno, pod uslovom da govore srpski i znaju naše medijske prilike. Jedna dobra komisija sa pet ili sedam ljudi od integriteta, i onda nema „ja tebi vojvodo, ti meni serdare“ ili „dam ti, daš mi“.

Koliko sam čuo od ljudi koji su učestvovali u samom procesu, nije bilo nikakvih pritisaka iz Ministarstva kome treba dati pare, a kome ne. Ako je to tačno, a nemam razloga da sumnjam, to je za svaku pohvalu i verovatno najveći korak u pravom smeru. To, naravno, nije sprečilo neke da izađu sa bombastičnim naslovima o tome ko je kome dao pare. To više govori o frustraciji tih koji nisu ni učestvovali na konkursu, jer ne razumeju ni šta javni interes znači.

Ima tu još nekih pitanja o kojima bi se dalo razgovarati, ali da ne širim priču. Sa potpunom transparentnošću, oštrijim kriterijumima, manjim brojem većih projekata i stručnijom komisijom, drugi konkurs Ministarstva bio bi sigurno mnogo uspešniji. Samim tim, jedan javni interes bio bi već ispunjen. Ajde onda da probamo!

Dušan Mašić

Cenzolovka

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime