Dragana Čabarkapa, predsednica Sindikata novinara Srbije (SINOS), dugogodišnji je novinar „Novosti“ i dosledan borac za prava svoje profesije. S njom smo razgovarali o zakonom legalizovanoj nameri interesnih lobija da iz medija isteraju državu i preuzmu kontrolu nad medijskom sferom, a onda je prepuste strancima.
Vi tvrdite da je set medijskih zakona iz avgusta 2014. godine neustavan i zatražili ste da ga oceni Ustavni sud. Kako je moguće da nadležni ministar Ivan Tasovac ultimativno insistira na neustavnoj privatizaciji.
– Sindikat novinara Srbije je tokom cele javne rasprave ukazivao da su predloženi medijski zakoni u suprotnosti sa Ustavom Srbije kojim je (član 50.) predviđeno da svako u Srbiji, znači i lokalna samouprava i država, posredno i neposredno, može da bude osnivač medija. Upozoravali smo Vladu, uputili pre glasanja u Skupštini Srbije pismo šefovima svih poslaničkih grupa, a zatim pozvali predsednika Srbije da ne potpiše Zakon. U septembru prošle godine uputili smo Inicijativu Ustavnom sudu da se izjasni o ustavnosti pomenute odredbe a zatim u novembru i Inicijativu za donošenje privremene mere o nesprovođenju Zakona dok Ustavni sud ne da svoju ocenu. Odgovora nema. Nije, dakle, reč samo o ministru Tasovcu. Očito je u pitanju namera da se Ustav prekrši. Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM) godinama insistira na izlasku države iz medija, što je njihov poslovni interes. Problem je što država ne štiti javni interes, a morala bi. Set medijskih zakona dogovoren je na sastanku u Aranđelovcu oktobra 2012. koji je organizovalo Ministarstvo kulture i informisanja na čelu sa bivšim ministrom Bratislavom Petkovićem i OEBS-om, a pozvani su odabrani predstavnici medija: Medijska koalicija koju čine Udruženje novinara Srbije (UNS), Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV), ANEM i Lokal pres.
Pozvana je i Asocijacija medija (poslovno udruženje novinskih izdavača, novinskih agencija i portala) koji zajedno sa Medijskom koalicijom čine Medijsku zajednicu. Osim predstavnika ambasada pozvani su bili i medisjki eksperti bliski Medijskoj zajednici. Predstavnici SINOS -a i lokalnih medija nisu pozvani. Tu je udaren temelj zakonima. Tasovac je samo „napravio zapršku“ kad se medijska čorba već uveliko krčkala. Na njegov predlog Vlada je za državnog sekretara imenovala Sašu Mirkovića, prvog čovek ANEM-a, koji je rutinski dovršio posao.
Posle godinu dana od donošenja „paketa“ ovih neustavnih zakona, kako izgleda medijska scena Srbije?
– Sada je, valjda, svima jasno da su zakoni doneti da bi se mediji stavili pod kontrolu. Pravi smisao „medijske reforme“ je da se neustavnim zakonskim odredbama protera država iz medija, omogući prikriveno vlasništvo stranim i domaćim političarima i tajkunima, zakonskim i podzakonskim aktima obezbedi da isključivo predstavnici Medijske koalicije i njima bliski „eksperti“ budu članovi konkursnih komisija koje odlučuju o podeli budžetskih para. Medijska scena Srbije vidi se u sadržajima tablodia i komercijalnih televizija. Informativne redakcije sa „teškim temama“ postale su pi – ar službe vlasti. Sledi crna hronika. Što više „strašnih sudbina“ to veći tiraž. I na kraju „laka zabava“. Nema tu mesta za novinarstvo.
Rezultat prvog kruga privatizacije sprovedene od 2003. do 2007. godine je puko preživljavanje medija. Šta im donosi drugi krug koji po zakonu upravo treba da se okonča?
– Nema dobre privatizacije u medijima. U prvom krugu mediji su kupovani zbog imovine. Mnogi su u međuvremenu ugašeni. Novim gazdama nisu bili potrebni novinari, već ljudi koji će za male pare da izvršavaju naredbe. Sadašnja vlast, dok je bila opozicija, kritikovala je privatizaciju medija. Sada žure da dovrše posao prethodnika, iako znaju da će ovaj krug privatizacije za većinu medija značiti kraj postojanja.
Šta će se dogoditi kada se iz strukture vlasništva preostalih neprivatizovanih medija 1. jula povuče država, što je i glavni cilj neustavne privatizacije?
– Iza zahteva da se država povuče iz medija stoji moćan lobi političara, finasijskih moćnika i deo takozvane medijske elite, koji je već napravio plan o „podeli plena“. Mi verujemo da do privatizacije, ipak, neće doći. SINOS i PROUNS (Profesionalno udruženje novinara Srbije osnovano neposredno posle donošenja seta medijskih zakona) uputili su u ponedeljak 22. juna amandman šefovima svih polaničkih grpa u Skupštini Srbije da se briše član 32. stav 4. Zakona o javnom infomrisanju i medijima kojim se zabranjuje lokalnoj samoupravi da bude vlasnik medija. Umesto toga, predlažemo da se ubaci stav kojim se firmama iz „of-šor“ zone (neposredno ili posredno), zabranjuje da u Srbiji budu vlasnici medija. Takvo rešenje je u skladu sa evropskom praksom i garantuje transparentnost vlasništva. Usvajanjem ovih izmena naše zakonodavstvo biće usklađeno sa evropskim standardima, preporukama Komiteta ministara Saveta Evrope iz 2007. godine, Medijskom studijom, važećom Medijskom strategijom Vlade Srbije i odlukama Ustavnog suda od 18. aprila 2012. i oktobra 2013. godine.
Najveće i najprofesionalnije medijske kuće u svetu, kakve su na primer BBC, Dojče vele i mnoge druge, upravo su u vlasništvu države. Zašto mi u svemu želimo da budemo „katolici veći od pape“?
– Tokom javne rasprave koja je prethodila usvajanju medijskih zakona sve vreme smo slušali da izlazak države iz medija od nas traži Brisel. To nije tačno, jer funkcioneri EU insistiraju isključivo na transparentnosti finansiranja i vlasništvva. Evropa i njene medijske organizacije preporučuju formiranje regionalnih javnih servisa čije će finansiranje biti u skladu s kriterijumima o dodeli državne pomoći. Ti kriterijumi podrazumevaju jasnu definiciju funkcije i obaveze javnog servisa, nadzor nad ispunjavanjem funkcija i obaveza, javnost finansijske kontrole i ponašanje na tržištu koje ne narušava pravila o zaštiti konkurencije. Austrija ima devet regionalnih javnih servisa, Nemačka 11, Švedska 19, Velika Britanija 11, Danska 8, Norveška 11 … Lokalni mediji čiji je osnivač lokalna samouprava postoje u Sloveniji i Hrvatskoj i to niko nije osporavao prilikom njihovog ulaska u EU. U Crnoj Gori je upravo aktuelno donošenje novog medijskog zakonodavstva i niko od njih ne traži povlačenje države i lokalne samouprave iz medija.
Neki mediji, poput „Blica“ i „Kurira“, već su u vlasništvu stranaca. Kakve će posledice na medijsku sferu imati uređivačka politika koju oni kreiraju?
– Zna se – ko ima medije ima i vlast. Ni za jednu zemlju nije dobro da joj u svim vodećim medijima stranci kreirju uređivačku politiku. Podsećam da je Aleksandar Vučić avgusta 2012. godine izjavio da će za 15 dana javnosti saopštiti vlasničku strukturu novosadskog „Dnevnika“, „Novosti“ i „Politike“. Sad vidimo da „Dnevnik“ ide u privatizaciju, da je „Politika“ to pitanje odložila za godinu dana. A šta je sa „Novostima“ (gde radim 31 godinu), budući da je reč o jednoj od 24 sporne privatizacije čije je preispitivanje tražio Brisel. Tri Vlade su se promenile i sve tri ćute o izveštaju o korupciji u ovoj Kompaniji. Zašto? I Sindikat novinara „Novosti“ je isto pitanje postavljao svim Vladama. Umesto odgovora uvek su nam stizale ispisnice pojedinih članova. Posle poslednjeg pisma Vučiću, pre mesec dana, iščlanilo se desetoro kolega. I to je, tvrdim, jedini „poslovni uspeh“ dvogodišnjeg mandata generalnog direktora i glavnog i odgovornog urednika Kompanije „Novosti“ Ratka Dmitrovića, kojeg je preko Nadzornog oodbora postavila Vlada Srbije.
Po novom zakonu novac iz budžeta za medije deliće se isključivo na osnovu projekata i javnog konkursa. Zar to nije otvorena ucena medija spremnih da kritikuju njen rad?
– Naravno da će biti „veži konja gde ti gazda kaže“. Medijska koalcija je odlučila da bude medijski policajac, pa su već na prvoj raspodeli budžetskih para za projekte koje odobrava Ministarstvo kulture i informisanja napunili kase udruženja i asocijacija koje su ih delegirale u komisiije. A namirili su i medijske firme porodice Gašić – firma ADD Prodakšn i „Zona plus“ u vlasništvu ministrovog sina i supruge dobile su 768.000, odnosno 900.000 dinara. Podsećam da su Zakonom o javnom informisanju i medijima i podzakonskim aktima SINOS i PROUNS onemogućeni da participiraju u konkursnim Komisijama što je još jedan „dil“ između vlasti i „reprezentativnih udruženja“ kako se predstavljaju. Skupštini Sribje podneli smo amandman kojim tražimo ukidanje ovih diskriminatorskih rešenja.
Može li u osnovi takve privatizacije da stoji slobodno novinarstvo, ili pojedinci koji su se već domogli određenih medija u drugom krugu privatizacije žele da i svest Srba stave pod totalnu kontrolu?
– O slobodnom novinarstvu možemo da govorimo tamo gde su novinari slobodni. To podrazumeva redovne i adekvatne zarade i radno-pravnu zaštitu koju garantuju kolektivni ugovori, čega u većini privatnih medija u Srbiji nema. Plate su minimalne, neredovne, a poslodavac ne dozvoljva sindikalno organizovanje. Zaposleni trpe i ćute, a tek kad dobiju otkaz zakucaju na sindikalna vrata (najnoviji primeri su „Blic“ i „Kurir“). Tada im mi više ne možemo pomoći. U Srbiji nema elementarne hrabrosti, zato pitam – kako će oni koji ne smeju da se sindikalno organizuju da štite prava javnosti?
Šta očekuje novinare posle posle privatizacije medija?
– Ako se privatizuju 73 medija kako najavljuje nadležno Ministarstvo, bez posla će ostati oko 2.500 kolega. Sve i da dobiju otpremnine, pare će se brzo potrošiti a posao u struci teško da će naći. Imaćemo novinare za 50 evra mesečno. Da li je to naša obećana budućnost? Ne preostaje nam ništa osim borbe za slobodu!
Sinos
