Svako onaj ko je poslednjih decenija posetio srpsko vojno groblje Zejtinlik mogao da vidi domaćina groblja, čika Đorđa. Gledajući i slušajući tog vitalnog starca u maskirnoj uniformi srpske vojske iz devedesetih godina prošlog veka, posetilac oseća da je taj čovek u prisnijim odnosima sa grobljem, nego što bi to mogao da bude bilo ko drugi. Turista će možda fotografisati čika Đorđa, nadajući se da će ta fotografija da sačuva snažan utisak prisnosti od zaborava. To sam i ja sam učinio. Međutim, kada sam nekoliko meseci nakon povratka iz Soluna pogledao tu fotografiju, shvatio sam da se utisak istopio: video sam samo starog čoveka u modernoj maskirnoj uniformi i u tom neskladu bilo je nečeg gotovo smešnog.
Moja supruga je opet, iz svojih razloga, napravila ovu fotografiju:
Na fotografiji se nalazi gornji deo uniforme čika Đorđa i vile koje on koristi prilikom uređivanja groblja. Dok sam posmtrao tu fotografiju, počeo sam da osećam u čemu je njena neprocenjiva vrednost. Analiza koja sledi može samo ovlašno da dotakne jezgro mog ličnog iskustva tog groblja. Tog iskustva ne bi bilo da nema ove izuzetne fotografije.
Grablje: Naravno, one asociraju na lišće koja pada na grobove i na travu koja raste oko njih. Oni nas podsećaju na zaborav, na zarasle grobove. Ali trava i lišće više nisu epohalni neprijatelji groblja. Bodrijar u svojoj knjizi Simbolička razmena i smrt, piše kako se groblja velikih evropskih gradova pretvaraju u parkove, sugerišući da na taj način nisu izbrisani samo pokojnici koji su tamo sahranjeni, već i sama smrt. Postmoderna nema mesto rezervisano za mrtve. Ona je ukinula sve staze i bogaze koje vode do njih. Zato nekadašnja groblja, uronjena u prošlost, sada postaju parkovi koji lebde u neobavezujućoj savremenosti. Međutim, lišće koje pada po grobovima i trava koje ih obrasta pojavljuju se u mnogobrojnim scenama u književnosti i zato ih nije lako zaboraviti. Posebno ne na groblju za koje slutimo da ne može nikada postati park. Na Zejtinliku, trava i lišće i dalje prete: što se više udaljavamo od vremena u kome su ovi ljudi dali svoj život za otadžbinu, utoliko se više pojačava pretnja zaborava. Grob obrastao travom i prekriven lišćem ne simbolizuje samo zaborav pokojnika ili pokojnice koja je u njemu sahranjena. Zajedno sa njima zaboravlja se i čitav splet relacija koje čine nevidljivu mrežu simboličkih niti oko groba.
Zato je grob čvorište vertikalnog vremena koje doziva prošlost porodice, njeno nasleđe, njenu mitologiju, ali i horizontalnog vremena, koje počinje godinom rođenja pokojnika, a završava se godinom smrti: to vreme je savremenost pokojnika. Na civilnim grobljima, horizontalno vreme predstavlja jednu česticu svetskog vremena koje karakterišu koliko svetsko-istorijski događaji, toliko i onovremena verovanja ljudi i njihov privatni život: način na koji su provodili dane i noći. To dvojstvo javnog i privatnog vremena otkriva paradoks da su u doba velikih svetskih ratova, ljudi umirali i prirodnom, privatnom smrću: zato sve smrti u godinama rata, nisu ratne smrti. Vojno groblje ne poznaje ovo paradoskalno dvojstvo javnog i privatnog vremena: privatno vreme je ovde uklopljeno u javno, svetsko-istorijsko vreme. U ovim grobovima na Zejtinliku porodične mitologije dodiruju se sa nacionalnom mitologijom. U sredini, u mestu preseka, nalaze se ličnost, stradali vojnici, koji izmiruju privatnu i kolektivnu smrt, vertikalno i horizontalno vreme.
Na civilnim grobljima postoje pojedinačni grobovi obrasli travom. Oni se gube među onima koji se još uvek čuvaju i paze. Vojna groblja za takvu heterogenost sećanja i zaborava ne znaju. Odrešita priroda samog rata, u kome se život neprekidno i zaoštreno susreće sa smrću, preslikava se na vojna groblja koja su ili sačuvana u sećanju kao celina ili su kao celina zaboravljena. Kada se desi ovo drugo, na delu je tragedija prošlosti koja odražava tragediju sadašnjosti ili skorije budućnosti. Vojno groblje obraslo travom i prekriveno lišćem ne sugeriše samo to da oni koji su tu sahranjeni više nemaju potomke, nego i to da njihovi krvni potomci više nemaju svoje pretke; a to znači ni svoje potomke u budućnosti. Zaraslo vojno groblje sugeriše da je sadašnjost izbačena iz šarki vremena koje povezuju prošlost i budućnost. Zaraslo vojno groblje je trag malog vremena, koje više ne može da percepira veliko vreme. Takvo groblje nam sugeriše da smrt onih koji su sahranjeni na njemu nije bila uzaludna (u svom vremenu) već da je uzaludnom postala (u našem vremenu).
Grablje prikazane na fotografiji materijalizuju uporni rad čika Đorđa na održavanju smisla tih smrti. One su trag borbe protiv uzaludnosti. One dočaravaju sliku čoveka koji svakoga dana istrajno čisti grobove od trave i prikuplja lišće koje plavi staze između grobova i same grobove. Utisak koji ostavlja čika Đorđe, kada se obrati turistima, počiva upravo na tom radu. Ljubav prema groblju, ljubav prema onima koji su tu sahranjeni, prema podvigu koji su načinili, gazeći Albaniju da bi došli do Krfa, probijaći Solunski front da bi se vratili kućama, nije očigledna u rečima čika Đorđa. Te reči bi mogao da izgovara svako. Ljubav je očigledna upravo u tom tihom, nemom, upornom radu čika Đorđa, koji se u tišini groblja ponavlja iz dana u dan.
Da bi oko turiste zapazilo taj rad, nije dovoljno videti samo da je groblje čisto i sređeno. Sama ta uređenost je po svojoj prirodi bezlična. Slika uređenjog vojnog groblja prebiva u našoj video memoriji i pre nego što vidimo srpsko vojno groblje u Zejtinliku. Videli smo na fotografijama i u filmovima bezbroj do detalja sređenih vojnih groblja. Zato je vrlo lako očiglednu uređenost groblja prevideti. Vrlo je lako da se oku turiste učini kako je ta uređenost toliko obična, toliko očekivana, da izgleda gotovo prirodno, kao da za nju nije potreban nečiji trud i rad. Tada se zaboravlja da priroda nema pamćenje, jer traje u cikličnom vremenu, u kome sve nestaje i sve se zaboravlja, da bi nastalo ponovo. Samim tim, ne vidimo ni rad čika Đorđa. Isto se dešava sa i grobovima srpskih ratnika: gledamo u njih i ne vidimo ih. Možda znamo puno o ljudima koji su na Zejtinliku sahranjeni, ali to je samo znanje, kolektivno znanje koje ostaje odvojeno od naše ličnosti.
U radu čika Đorđa materijalizuje se njegova lična ljubav prema pokojnim vojnicima i njihovom podvigu i tako se institucionalno znanje o sahranjenim vojnicima radom preobražava u deo ličnog iskustva čika Đorđa. On turistima prenosi upravo to iskustvo, a ne tek puko znanje. Nažalost, to lično iskustvo čika Đorđa, nastalo iz njegove ljubav prema toj velikoj armiji, može ostati samo naš doživljaj, ako se ne vidi njegov rad na groblju. A kao doživljaj, to će se istopiti brzo.
Taj rad se može videti samo onda ako oko posetioca vidi – grablje. Tek sa tim oruđem u zenici oka, posetilac postaje svestan da uređenost groblja spada u dela ljubavi, u dela lične ljubavi jednog čoveka prema najvećoj armiji koju smo ikada imali. I po pobedama i po načinu na koje je te pobede izvojevala. Jer te vile nisu samo oruđe kojim se radi, već materijalizacija ljubavi zbog koje se radi. Da je taj rad samo puka obaveza, puko formalno zaduženje, grablje se ne bi nalazile naslonjene na drvo na samom groblju, već bi bile u nekoj šupi daleko od kolona grobova, kao što je obaveza daleko od ljubavi. Ali one su tu, među grobovima, kao da čika Đorđe ne želi da izgubi ni jedan trenutak koji bi mogao da posveti brižnoj nezi groblja.
Uniforma: Tako dolazimo do drugog predmeta na ovoj fotografiji, ali do i trećeg, koga nema, a koga bismo očekivali da vidimo. Dakle, vidimo gornji deo maskirne uniforme, iste one koju čika Đorđe nosi kada se obraća posetiocima. Njen smisao ne može biti otkriven ukoliko ne zamislimo šta bi se dogodilo da se na ovoj fotografiji nalazi gornji deo nekog radnog odela. Tada bi se uređivanje groblja pretvorilo u posao. Posao naravno, može da se radi sa ljubavlju, ali i tada on podrazumeva da postoji podela na radno vreme (vreme kada se radi) i neradno vreme (vreme posvećeno odmoru ili dokolici). Posao takođe, podrazumeva i potrebe onoga ko radi: zato bismo pored radnog odela očekivali da nađemo i flašu vode, jer radnik može i da ožedni. To zamišljeno radno odelo svakako ne bi u potpunosti isključilo potencijalnu ljubav prema onome što se radi, ali bi znatno pojačalo osećanje diskrepancije i diskontinuiteta između čika Đorđa, civila i radnika, i vojnika i oficira koji su sahranjeni ispod kamenih krstova. I ne samo to: pojava čika Đorđa u uniformi, pred turistima, postala bi komična, jer bi upućivala na to je da starac pred nama maneken, a kao maneken, on baš ne deluje jako ozbiljno.
Međutim, na slici se nalazi uniforma, a ne radno odelo, a nema ni flašice sa vodom. To jasno kazuje da uređivanje groblja, čupanje trave i kupljenje lišća, nije posao, čak ni posao koji se voli. To je rat. A rat je uvek povezan sa odricanjem, čak i onim radikalnim: odricanjem od života. Uniforma pored grablji pokazuje da je čika Đorđe zaista nalik onima za koje se bori, jer to što radi i jeste njegova borba, a ne njegov posao. U toj borbi odricanje je moguće, jer se voli ono zbog čega se odričemo. On tu borbu zato vidi kao borbu protiv trave i lišća, koja ne poznaje radno vreme, kao ni radne i neradne dane.
Meni se čini da je njegova borba još dublja. To je borba da se to groblje preobrazi u lično iskustvo, dakle u nas same. Kao da čika Đorđe nesvesno oseća da bez tog preobražaja znanja u (lično) iskustvo njegova borba neće biti pobedonosna. Iskustvo, a ne znanje, čuva istinu u vremenu. To je njegova borba, to je njegov cilj. On je vidljiv u svakoj njegovoj reči i svakom njegovom gestu, ali samo i tek onda kada se vide grablje i uniforma pored njih.
Međutim, grablje i uniforma se nisu videle ni na jednoj od fotografija koje sam načinio na tom groblju. Posmatrajući te moje loše fotografije, shvatio sam da između mene i tih ljudi, sahranjenih na Zejtinliku, postoji provalija. Ona nije nastala samo zato što između njihovog i mog vremena postoji razdor koji se čini nesavladivim; samo zato što je istorija toliko puta načinila viceve od njihovih podviga; samo zato što se pod budnim okom Megalopolisa kolektivno znanje o njima zamenjuje kolektivnim zaboravom, koji je odlika slabih i nemoćnih, koji ne mogu da podnesu veličinu vlastite istorije. Ta provalija je bila prisutna u samim fotografijama njihovih grobova, složenih u geometrijski pravilne kolone i redove. Ta provalija je prisutna u impozantnosti njihovog zajedničkog mauzoleja, koji se ne obazire na nas koji ga posmatramo i fotografišemo, kao da postoji sam za sebe, kao da je dovoljan sam sebi.
Deluje kao da nama, koji smo želeli da posetimo Zejtinlik, preostaje samo da obožavamo vojnike koji su tu sahranjeni kao i njihov veličanstveni podvig, isto kao što i onima koji, podilazeći Megalopolisu i svojim sitnim potrebama, preostaje samo da te vojnike i njihov podvig mrze iz daljine, fizičke i simboličke. Iako različiti, i oni koji obožavaju i oni koji mrze, stopiće se u samonegaciji: obožavanje ništi ličnost onoga koji obožava u korist onoga što se obožava, pa zato obožavanje i nema veze sa ličnošću; isto tako, mržnja svedoči o inferiornosti onoga koji mrzi, pretvarajući ga postupno u nebiće.
Moja supruga je tom groblju pristupila kao ličnost i zato je videla nešto što je nama ostalima, promaklo. Napravila je tu lepu fotografiju na kojoj se vide, skromno, grablje i uniforma. Da nije bilo nje i te njene fotografije, ja na tom groblju ne bih video ni grablje ni uniformu. Ovako, uz pomoć njene fotografije, uspeo sam da svoj slabašni, već istopljeni doživljaj, preobrazim u lično iskustvo koje se nastavilo na lanac iskustava drugih ličnosti. Za ljude koji su tu sahranjeni, Veliki rat je bio jedno džinovsko, kolektivno iskustvo, koje nažalost, nisu mogli da saopšte ni na jedan drugi način, osim kolonama i redovima kamenih spomenika. Čika Đorđe je uspeo da to kolektivno iskustvo pretoči u svoju ličnu ljubav i svoje lično iskustvo; moja supruga je, iz njenih razloga, zapazila vile i uniformu, fotografisala ih je sa jasnom svešću zašto to čini – jer bez te svesti to su samo beznačajni predmeti na vojnom groblju – i Zejtinlik je mogao da postane njeno lično iskustvo, zajedno sa svima koji su tamo sahranjeni. Zahvaljući njenoj fotografiji i ja sam uspeo da preobrazim kolektivno znanje u svoje lično iskustvo: sada ovo groblje ne spada u domen mog znanja, i pitanja kao što su domašaj ili istinitost znanja ili mog sećanja, više nisu relevantna. Sada je to vojno groblje, taj kolektivni spomenik, moje lično iskustvo, a to iskustvo sam sada ja. I u tom iskustvu, kao u nekom čvoru, povezani su i ti ratnici, i čika Đorđe, i moja supruga i njena fotografija.
Za to je vredelo živeti.
I za to vredi živeti i u buduće.
(Odlomak iz knjige Književnost i komentari, 2017)
Slobodan Vladušić
Izvor: novipolis.rs
