Čoveče, tvoj kavez je potresen, a ti i dalje tripuješ da nisi životinja. I da si bitan tako nebitan i ćutljiv. Ne mogu da ne primetim koliko si izgubljeno užasan, jer dozvoljavaš televiziji da ti diktira misao; šta je sledeće, pridružićeš se dobrovoljačkoj gardi koja će da čuva našeg Generala; Došla su Vučja vremena i ja stvarno ne znam iz kog razloga trpimo majmunsko urlanje koje nam se dešava pored glave; kao da smo navikli na krike i na beskrajno tumaranje i gađanje fekalijama.
Čoveče, kada si prestao da budeš čovek? Oduzeli su ti ljudskost kada su mimo tebe radili sve što vidiš oko sebe. Tako da možeš u penzionerima da vidiš uticaj prirode i društva. Jer na koji način sada tretiraju njih, tako će tretirati tebe, kada budeš ostario. Neverovatno je koliko pogađa istina. Kada su pronašli mrtvi bračni par ugledali smo lešinu Srbije; paradigmu unutrašnjeg vonja koji nas podstiče da nastavimo sa životom. Jer uživati u sapunici i nije izazov; gaziti po govnima, čini nas ljudima.
Čoveče, izgubio si jer si dozvolio da ti Premijer korača po Srebrenici; po tihom otpadu praveći od sebe junaka punog jauka; pobedio nas je ponovo medijskom manipulacijom. Jasno je kao dan da je takozvani atentat izrežiran i da je to potisnulo pravu ideju u zadžepak svesti. Lako je igrati se vama jer ste povodljivi; ne postojite. Ostao je samo desni deo ruke koji je tu da bi lajkovao i šerovao; tišina je zamenila dijalog na pozornici. Došlo je vreme da prekinemo dramsku pauzu. Godo nikada neće doći; bolji život je nadomak ruke potrebno je samo ugrabiti ga. Da li si dovoljno jak?
Čoveče, ne razumem kako uspevaš da se zadovoljiš tišinom i šerovanjem drugih revolucionara. Kada vidiš da su nekoga uhapsili zbog vređanja na socijalnoj mreži ne možeš da veruješ, ali žar borbe nestane kao fitilj koji ne može da se zapali do kraja. Bes traje koliko traju lajkovi, kada televiziija promeni temu odjednom te ne zanima koliko košta hleb i bitnije ti je da li će Đoković da osvoji, kao da od tih igara hraniš svoje očajno postojanje.
Čoveče, gledao si žene u crnom i nevladine organizacije kako prave cirkus u gradu i nisi se oglasio povodom toga, a kada neko kaže nešto protiv podržiš ga, ali i dalje nisi spreman da se pobuniš jer se plašiš, ne zanima te; kao da je ceo svet podređen vladajućoj kasti; ne razumem šta ćeš izgubiti? Posao? Hranu? Dobar život? Smatram da rizikovanje znači staviti na kocku sve što imaš? A šta imaš ti sem fizioloških potreba?
Čoveče, probudi se nije i ugledaj čemer i jad; pogledaj dom svoj Đavole, dozvolio si da nam učmalu realnost pojedu još više. Prizori potresni postali su uobičajeni; nesrećni i bolesni su na sve strane, postali smo gubavci raspali i nije nam jasno. Slušajte krckanje oraha, to su kosti nas kršnih koji pokušavamo nešto da kažemo.
Čoveče, ne ljuti se što si glup. Nisi ti kriv! Pojeli su ti mozak, ostala je samo čaura; nešto što podseća na ispaljeni metak; ispaljeni smo odavno ostali su samo ostaci; nešto što ne postoji. Čovek kao ljuštura, glavonožac.
Čoveče, pobuni se. Pokreni se i sebe pobedi, jer ko živi u nadi umire u bedi. Dosta su nas silovali očajnim frazama iz udžbenika. Vreme je da im vratimo duplom merom. Nećemo čekati validne izbore i pustiti ponovo da idiotski mediokritet odredi u kom ćemo sranju živeti. Vreme je za stiropor kao početni impuls pobune. Ispred skupštine stiropor! Tako nešto mora da se desi; da li ste uz mene! Ako jeste podelite, organizovati se moramo što pre. Ponestaje vremena!
Čoveče, vreme je!
politickakonkretnost.wordpress.com
