Biti čovek… Teško je to u današnje doba. Pored svih nemoralnih iskušenja koja vrebaju i pored svih zlih ljudi koji su nastanili ovu planetu, retko ko se odvaži da bude čovek. To je slabost. To je noćno nebo bez meseca. Pokušali su neki da budu ljudi, ali kažu da ih više niko nikad nigde nije video. Možda su još živi. Možda nisu. Možda lutaju negde prerušeni u neljude. A možda samo nisu istrajali.
Kažu sugrađani da su videli jednog što je imao manire ljudske, čovečno ponašanje. Pokušao je da pomogne jednom nečoveku na ulici i onaj ga ubi. Znači i to što smo imali u našoj okolini, više nemamo. Plaši se individua da postane čovek. Plaše se njih nekoliko da budu ljudi, a svi zajedno su užasnuti od ideje da budu narod. Svi zahtevaju da im se izdaju papiri kako su loši ljudi, kako su robijali, kako imaju kuće i besne automobile, kako vadaju po nekoliko ljubavnica i tome slično. Čim to dobiju crno na belo, onda su neko i nešto. Zvanični neljudi. Nije problem u njihovom zlu, jer je i to čovečno. Nije problem ni u robiji, ona iz zla i proizilazi. Kuća je oduvek bila ljudska tvorevina, ali ne njih dvadeset. Automobil je nužna stvar, ali nužno ne znači da treba nužditi po onima koji to ne poseduju. Ljubavnice su oduvek prisutne, ali ima li tog jednog koji je nema? Sve u svemu, čovek i nečovek se, izgleda, razlikuju ne po broju gorenavedenih stvari, već po tome koliko o tim stvarima pričaju.
Bio jednom jedan koji je imao sve te stvari, ali mu pao crep sa kuće, udario mermernog lava, lav pao u bazen pa probio dno, bazen, pošto je na drugom spratu vile, procureo u dnevnu sobu, a dnevna soba poplavila, prošlo još nizbrdo do garaže, uhvatila voda neke kablove i na kraju struja ubila vlasnika koji je bio vodeći humanitarac (ali onaj pravi). Dakle, ni takve kuće ne trpe čoveka. Posle se tu doselio neki diler i odlično mu ide.
Pokušavao sam i sam da budem čovek, ali ne može to tek tako. Tad uslede ispitivanja. Otkud si ti čovek kad niko tvoj to nije bio? Kako baš sad pred izbore? Šta ćeš crni čoveče ako neko sazna? Ima li šta u toj tvojoj glavi? Da nećeš i da pišeš? Posle svih ispitivanja, odlučih da nastavim sa čoveštvom, ali dođoše da prete. E pa ima da budem čovek, pa makar ne bio ništa drugo.
Svako na koga naiđem je isti. Ista odeća. Iste frizure. Iste pesme. Iste stvari. Isti automobili. Iste priče. Iste knjige. Iste devojke. Iste zgrade. Iste boje. Isto nebo. Iste zvezde. Isti mesec. Isto sunce. Bolujemo od istosti. Kada bi svako bar malo očovečio sebe, ni odeća, ni frizure, ni pesme, ni stvari, ni automobili, ni priče, ni knjige, ni devojke, ni zgrade, ni boje ne bi bile iste. Sve bi bilo raznobojno i maštovitije. Nebo, zvezde, mesec i sunce… e to bi bilo isto. Ali ne bismo svi na njih gledali kao na raj, politiku, religiju i pretnju. Neko ko je čovek bi tu video lepotu, umetnost, nadu, volju, uzvišenost, svet mašte, simfoniju, pretke, svoju zemlju, balet, knjigu bez kraja, beskonačnost, veličinu, inspiraciju, sebe i mnoge druge stvari u zavisnosti od toga koliko je čovek.
Međutim, lako je o tome pričati. Ali u vremenu u kojem je čovek zanimanje, a ne priroda živih, ostaćemo bića koja će na drugoga gledati kao na čoveka samo ako je taj za to plaćen.
Milan Ružić
iskra.co
