Čovek ne ume da ceni neke jednostavne stvari u životu kao što su sposobnost da progutaš vodu a da to ne izaziva bolove, mogućnost da zaspiš na duže od 10 minuta ili stanje u kom možeš sam da se prošetaš do WC-a, sve dok ne dobije akutnu upalu grla i temperaturu od 40 stepeni. U tim trenucima neke naizgled proste aktivnosti kao što su komunikacija, disanje, otvaranje očiju ili prosto postojanje na planeti, predstavljaju prilično veliki napor i izazivaju solidnu količinu mučenja.
Kada je skala na toplomeru pokazala 39.3 pre neko jutro, a moje telo mi signaliziralo da je to samo početak igara bez granica, odšetao sam (ako se to tako može nazvati) do Doma Zdravlja u kom se lečim već skoro tri decenije i tamo su me veoma ljubazno primili i pustili preko reda kod lekarke. Nakon pregleda i objašnjavanja o čemu se radi dobio sam antibiotik, savet da nastavim sa paracetamolom za temperaturu i da ležim, te da se javim za nedelju dana “da vidimo kako je”.
Tabletu Ospamoxa, tabletu Paracetamola i 2 sata polusna kasnije, temperatura je uspela da sa 39.3 dođe na 39.8 a činilo mi se da raste još. Pošto sam skapirao da više nema mesta zajebavanju uzeo sam novac i otišao u dr Ristić privatni dom zdravlja, gde me je pregledao specijalista ORL i prepisao mi terapiju Longacef injekcijama. Nema potrebe da vam kažem da mi je već to isto veče posle injekcije bilo neuporedivo bolje i da sam uspeo da ustanem iz kreveta. Već sutradan sam se osećao dobro. U suštini, od ležanja u krevetu, raspadanja 7-10 dana i oporavka od jedno mesec+ dana sa jedne i zdravlja sa druge strane delio me je samo odlazak do privatnog doma zdravlja. A da, i oko 16.000 RSD koliko bi cela terapija trebalo da košta.
Do pre 2 meseca držao sam kao samostalni preduzetnik agenciju za konsalting preko koje sam naplaćivao poslove koje sam radio u to vreme. Na poresku osnovicu od 43.000 dinara koju su mi odredili, moje mesečne dažbine državi su bile negde oko 20.200 RSD od čega je blizu 11.000 RSD odlazilo na zdravstveno osiguranje svakog meseca. Zamalo manje od godinu dana sam, dakle, uplatio preko 100.000 RSD za ove dažbine. Ima ljudi koji su 35-40 godina radnog staža uplaćivali ova davanja, pa su se proveli slično. Moja majka, na primer, koja se prošle godine penzionisala sa 41.5 godina staža doživela je da joj pre 5 godina lekarka za upalu pluća dva puta za redom daje terapiju Palitreksom ili nekim sličnim antibiotikom, od nekoliko stotina dinara, gde se apsolutno ništa nije ni najmanje poboljšalo.Nakon trećeg odlaska na pitanje što joj ne da nešto jače, od čega će zapravo ozdraviti, doktorka je rekla “da nema opravdanje” da joj prepiše nešto drugo. Tek nakon žalbe direktoru doma zdravlja prepisana joj je terapija Longacefom.
A da, jedna doza Longacefa košta oko 1500 rsd.
U toj ceni jedne doze Longacefa leži i odgovor i najveća tragedija sistema koji zaposlenima i onima koji uplaćuju obavezno ZO uzima krvavi deo njihovih primanja po sili zakona svakog meseca; ali im onog trenutka kada svoje zarađeno pravo zatraže daje minimalni deo istog, ne pazeći pri tom na činjenicu da uskraćivanjem najbolje moguće nege dovode nečiju najveću vrednost – život, u direktnu opasnost. Tokom života, a naročito kao dete, sam upoznao i prošao pored desetina lekara. Najvećim delom su u pitanju bili divni ljudi koji vole svoj posao i samo se trude da što bolje plivaju u žabokrečini koju im je višedecenijsko srozavanje njihove profesije i uslova rada donelo. Jasno mi je i da zdravstveni sistem ove zemlje godinama vode ljudi čije se postojanje može opisati uglavnom kao greška u evoluciji homo sapiensa, ali i dalje ne mogu da odredim ko je tačno kriv za to što se ljudi koji nemaju novca za privatno lečenje (a to je apsolutno najveći deo našeg stanovništva) prepuštaju računici minimalnog utroška, pre nego logici i potrebi najefikasnije zdravstvene nege.
Imam tu sreću da mogu da odvojim tih 16.000 RSD ovog puta. “Zaboleće” me to na nekoj drugoj strani, ali neću ostati bez osnovne egzistencije. U Srbiji su doslovno milioni onih kojima 16.000 pravi razliku između praznog i punog stomaka svakog meseca.
Aktuelna i sve prethodne vlasti su narodu već oduzele svaku vrstu dostojanstva, osećaj inteligencije, potrebu za promenama ili nadu da će ikada išta biti bolje, a sistem sada, izgleda, lagano radi na tome da nemaštinom i nemarom i fizički istrebi one na čijim ramenima se izgradio. U suštini, ako se razboliš, sirotinjo – crkni, pizda ti materina. Za bolje i nisi, kad živiš u Srbiji.
ajseposibamo.wordpress.com
Lekari u primarnoj zdravstvenoj zaštiti nisu mnogo samostalni u propisivanju terapije. Pod pritiskom Fonda favorizuju se jevtiniji lekovi. Ako je skup lek propisan bez mišljenja specijaliste, onda Fond to naplati lekaru odbijanjem od plate. Ja bih se osvrnuo na neke druge stvari izrečene u članku. Autor se s visokom temperaturom i drugim pojavama obratio najpre doktorki opšte prakse. Dobio je antibiotik (Ospamox) i antipiretik (paracetamol). Terapijskog efekta nije bilo. Zavisi šta je pacijent očekivao. Ako se očekuje ozdravljenje posle prve doze leka, oni bi se prodavali na komad, ali to nije slučaj. Ja sam, na primer, lekar, od pre 7 dana imam simptome slične opisanim, uzimam isti taj lek i zasad mi nije mnogo bolje, ali vam tvrdim da je antibiotik bio blagotvoran između ostalog i zbog toga što je nesumnjivo sprečio komplikacije do kojih je moglo doći što mi se na primer desilo prošle zime. U svakom slučaju, i autor članka je koristio lek neko vreme. onda se obratio privatnom lekaru, ORL. On propisuje longacef. Ništa lakše. Sam taj lek deluje terapijski čak i svojom visokom cenom. Ljudi su naime skloni da veruju da je kvalitetno ono što je skupo. To međutim ne važi i za longacef, jer je stvarno dobar. On se rezerviše za teže infekcije. Kada se daje tako kao što ga je „dao“ specijalista, to znači da se topovima puca na komarce. U Švedskoj, na primer, veoma retko se propisuju antibiotici, već se insistira na aktivaciji sopstvene odbrane organizma tj. podizanju imuniteta. Dalje, veoma me je razočaralo autorovo rezonovanje: posle prve injekcije temperatura je spala, sve je, je li tako, kao rukom odneto. To jednostavno nije moguće. Čovek je povezao dva događaja u vremenskom sledu – injekciju i što se bolje oseća – i zaključio da su ta dva događaja uzročno-posledično povezana, što nije slučaj. Da li je došao na ideju da je posle nekog vremena počelo dejstvo antibiotika koji mu je doktorka prethodno dala? Očigledno da nije; čini mi se da je autor sklon da ne ceni ono što je (prividno) besplatno (kažem „prividno“, jer je plaćeno kroz osiguranje).
Ne može i bez stručnog dela. Posle prvog ospamoxa, temperatura je, kaže, skočila. To je Jariš Herkshajmerova reakcija. Ona nastaje usled masovnog uginuća mikroorganizama usled dezintegracije njihove, te oslobađanja njihovih endotoksina u cirkulaciju, kojim putem stimulišu termoregulacioni centra u hipotalamusu i temperatura naizgled paradoksalno raste. Treba samo malo strpljenja pa da stvari krenu nabolje: reč pacijent na latinskom znači strpljiv, patientia je strpljenje.
Zato, ja tvrdim nešto sasvim suprotno: kada bi se kojom nesrećom zdravstvo potpuno privatizovalo, sirotinja bi zaista, kako autor netaktično kaže, pocrkala. Zasad su ostale besplatne vakcinacije, porodiljstvo, hitne operacije, bolničko lečenje (i do 8 ooo ide bolnički dan)cela primarna zaštita i još mnogo toga. Što se privatnika tiče, i ja sam jednom bio pacijent kod kolege koji je radio privatno. Ni krvnu sliku nije umeo da pročita. I još nešto, za kraj. Dugogodišnje iskustvo mi je pokazalo da se na cene u zdravstvu najviše žale ljudi koji imaju para. Sirotinju sam retko čuo da negoduje. Zato će preživeti. A mi ćemo pomoći.