Crna Gora – samo saradnjom do pobede

0
485

cg-PODGORICA--ANDRIJA-MANDIC-SPočetkom novembra situacija u Crnoj Gori, kako sa aspekta vlasti, tako i sa aspekta (raznorodne) opozicije, a posebno ukupno politički i društveno posmatrano – je izuzetno nestabilna, i što je posebno važno, dalji razvoj situacije izgleda prilično nepredvidiv, čak i u kraćem roku. Dalja nestabilnost, posebno posmatrano u predstojećih par meseci je izvesna, šanse za kompromisima postoje, ali su proteklih nekoliko sedmica usijanih događaja i uglavnom sukobljavanja, one bitno smanjene, a opet čini se da neke «izlazne strategije opstaju ili se «nanovo ukazuju», ili čak «neke nove iznenada javljaju». I režim i opozicija imaju svoje adute, ali i svoje slabosti, protekla sedmica je nakon osam dana usijanja sukoba (17-24 oktobar), donela, reklo bi se pre smanjenje frekvencije dinamike događaja i sukoba, nego što bi se to moglo konstatovati u prilog smanjenja političkih protivrečnosti i traženja ukupnog kompromisa.

Đukanović je na poslednjim parlamentarnim izborima sa svojom koalicijom Za evropsku Crnu Goru koju čine DPS, Krivokapićev SDP, jedna frakcija bivše Liberalne stranke i neke stranke manjina uspeo da osvoji oko 46 % biračkog tela, pa je stvorena tehnička vlada koju su podržavale manjinske stranke. U samoj vladajućoj koaliciji postoji niz protivrečnosti, a najviše glasova u opoziciji tada osvojio je Demokratski front, a potom SNP, koji se svi zajedno mogu tretirati kao stranke sa prosrpskim i blagim procrnogorskim prefiksom, koje su za kompromis i zamenu dosadašnje politike režima koja se zasniva na montenegrijstvu te suprotstavljanju i negaciji vekovnom (srpskom) identitetu Crne Gore.

U protekle tri godine od Socijalističke narodne partije (SNP) se odvojila jedna vrlo mala frakcija predvođena Becićem koja je formirala demokratski pokret, a u isto vreme došlo je do promena u samom Demokratskom frontu iz koga je izašao nosilac liste Lekić i formirao Demos. Može se spomenuti formiranje sasvim novog pokreta URA na čelu sa Rakčevićem, dok su dve srpske grupacije stranaka koje nisu prešle cenzus na izborima 2012 se različito pozicionirale. Dok jedna, nešto manja, predvođena doktorom Kadićem daje suptilnu podršku Demokratskom frontu, druga u kojoj su glavne Narodna stranka (lider Popović) i Srpska lista(lider Dedeić) zauzima vrlo oštar kurs, optužujući DF da ide na kompromise. Izlaznost na izborima 2012 je bila prilično visoka oko 70 %, a izvesno iznenađenje je priredila nova stranka Pozitivna Crna Gora osvojivši tada oko 8 % izašlog biračkog tela i ušavši u parlament. Ova stranka je jedina van koalicije Za evropsku Crnu Goru koja podržava uz modifikacije politiku režima po glavnim geopolitičkim pitanjima. Treba napomenuti i to, da je uvođenjem još od ranije obaveznih mandata za manjine, omogućeno da stranke manjina uđu u parlament sa vrlo malo potrebnih glasova, što u isto vreme omogućava značajnom delu albanske, muslimansko-bošnjačke, pa i hrvatske populacije u zemlji da svoj glas daju za Đukanovićevu koaliciju (ili za novoformiranu Pozitivnu CG koja ima sličan program). U isto vreme izvestan broj Srba i Crnogoraca koji su u proteklih četvrt veka došli iz Metohije i Kosova, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, te severne Albanije, nema status punog državljanstva i ne može da glasa na izborima.

Ako se uzme u obzir veća izlaznost prorežimskog dela biračkog tela, što se može sagledati po manjoj izlaznosti na severu, onda je jasno da čak i ne uzimajući u obzir brojne nepravilnosti prilikom izbora da je realan odnos između prorežimske geopolitike i ove opozicione među građanima Crne Gore negde blizu pola-pola. Zapravo to se može sagledati i u činjenici da je oko 25 % stanovništva zemlje su manjine (Bošnjaci-muslimani, Albanci, Hrvati), a da od preostalih 75 % koji su pravoslavni dve trećine čini opoziciona geopolitika prema montenegrinima, a upravo je po popisu (koji je inače neregularan na štetu srpskog faktora) oko polovina stanovništva zemlje navela da im je srpski maternji, a toliko je približno i vernika SPC, odnosno mitropolije Crnogorsko-primorske od ukupnog stanovništva na teritoriji Crne Gore, ali kada se posmatraju samo pravoslavni, onda oko dve trećine, dakle približno tek svaki treći pravoslavni u zemlji ima promontenegrijsku komponentu, ostali su Srbi, ili Crnogorci sa manje ili više izraženom dualnom identifikacijom.

Međutim, ako se uzmu u obzir faktori potkradanja i neregularnosti na izborima, onda je opozicija koju personifikuju DF, u širem smislu obuhvatajući i Demos, pa i demokrate i URA, potom SNP i manje srpske stranke koje su van parlamenta, nasuprot onom što čini režim i Pozitivna CG, te manjinske stranke Albanaca i Bošnjaka možda čak negde i za nijansu povoljniji za ovu prvu navedenu grupaciju. Kada se pak uzme u obzir pitanje ulaska u NATO, onda je realno čak i osetan deo birača DPS pre svega, pa možda i jedan deo manjinskog biračkog tela van entuzijazma za ulazak u ovu alijansu. Šansa režima se upravo krije u mogućnosti nejedinstva opozicije, uz već evidentnu kontrolu najvećeg dela medija, sistem represije i službi koje koristi, kao i naklonost američke politike. U tom pravcu jasno je da kada bi sadašnja opozicija imala prave i demokratski organizovane izbore, a potom čak i u kraćem roku iole ravnopravan uticaj u medijima i bez pritiska državnog aparata i različitih službi, da bi se Crna Gora vratila onom klatnu iz kraja osamdesetih i devedesetih gde je prosrpsko i umerenocrnogorsko biračko telo bilo izrazito natpolovično, a sa druge strane manjine i manji deo pravoslavne populacije sa novomontenegrijskim identitetom.

Nema sumnje da su događaji od započinjanja protesta Demokratskog fronta 25 septembra počeli da menjaju situaciju u zemlji, i da su posebno događaji od 17 do 24 oktobra značajno zaljuljali Đukanovićev režim, i uzdrmali njegove namere da uvuče zemlju u NATO van referenduma i da usvoji nacrt zakona o verskim zajednicama koji je uperen protiv SPC. Međutim, čini se da ubedljivo najveći problem režima je katastrofalna ekonomska i socijalna situacija u zemlji, potom sve prisutnija svest, naročito nakon afere snimak o kontinuiranim nepravilnostima na izborima, te isforsirana režimska geopolitika, koja je tradicionalnog istorijskog saveznika broj jedan Crne Gore Rusiju proglasila za protivnika i uvela Moskvi sankcije. Batinjanje naroda, autoritarna svest režima, rigidnost prema opoziciji, dodatno raspaljuju strasti i razvijaju sve lošiju poziciju vladajućih struktura.

Najveći problem opozicije je njena nejedinstvenost po pitanju daljeg organizacionog delovanja, a ne toliko po pitanju ocene situacije u zemlji, krivice vladajućih struktura i potrebe promene korumpiranog i neregularnog režima. Ipak i u tom daljem delovanju, oni uz minimum saradnje, a što se sve više očituje, i različitim taktikama mogu postići potencijalno zajednički cilj, a to je promena režima i ne ulazak zemlje u NATO bez referenduma, te kao sekundarni cilj odbijanje takođe nedemokratskog i višestrukog lošeg nacrta zakona o verskim zajednicama. Demos i daleko manje bitne po uticaju u biračkom telu i snazi u parlamentu demokrate Becića, svoje rezultate 2012 su postigli na glasovima prosrpskog dela biračkog tela. U tom pravcu Lekić i Demos (sadašnji potpredsednik Demosa Goran Danilović je dugo bio prethodno potpredsednik Nove Srpske demokratije), imaju u praktičnoj politici prilično slične stavove sa današnjim Demokratskim frontom, čiji je Lekić na izborima i bio nosilac liste. To podrazumeva osudu režima i odgovornost za neregluarnosti na izborima, neslaganje o ulasku Crne Gore u NATO i sa nacrtom zakona o verskim zajednicama, istina sve to izvesno mekše nego što to ocenjuje današnji Demokratski front i njegovi lideri. Razlika Demosa je najviše u načinu delovanja, koji je približio svoje stavove sa demokratama Becića i novoformiranom URA organizacijom Rakčevića, koji imaju nešto veću distancu i od Demosa po pitanjima identiteta, odnosa prema NATO i pitanju SPC. Ipak sve tri ove organizacije nejednake snage, gde ubedljivo najveći Demos Lekića u poslednje vreme nastupa zajedno u saopštenjima i saradnji (koja istina nije institucionalizovana ni na koji način), dakle svi zajedno pokazuju kritiku režima, potom odbijaju da zemlja uđe u NATO van demokratski organizovanog referenduma kada se za to steknu uslovi, te konstatuju u većoj ili manjoj meri da postojeći nacrt zakona o verskim zajednicama nije dobar.

Istina tu i tamo, kod njih se pojavljuju i određene zamerke Demokratskom frontu, ne toliko u načinu delovanja, koliko u njegovoj manjoj spremnosti da koordinira svoje akcije sa ostalom opozicijom. Demos, a u manjoj meri i ove druge dve organizacije su dolazili na proteste DF 24 oktobra, a i one prethodne 17 i 18 oktobra, ali su to bili formulisani kao individualni činovi njihovih poslanika i funkcionera, a ne kolektivno organizovani stav čitavih pokreta. Uoči 24 oktobra Lekić, Becić i Rakčević su najavili podršku mitingu DF, potom najavili da ako režim se pokaže nepopustljiv u daljim razgovorima oko prelazne vlade kojoj je cilj organizacija demokratskih i fer izbora, da će se i oni odlučiti na građanske proteste.

Međutim, nakon 24 oktobra, ova tri političara su u svojim izjavama, iako su zadržali izvesne razlike među sobom i nijanse u ocenama događaja, ipak ukazala da su spremni imati pregovore sa Krivokapićem oko prevazilaženja krize, traženju prelazne vlade i organizaciji demokratskih i fer izbora, a da u proteste pod organizacijom DF nisu adekvatno pozvani kao ravnopravan partner i suorganizator. Čak je Becić dao i neke primedbe DF za propuste i incidente koji su nastali i potonjeg nasilja (intervencije) policije i specijalaca 24 oktobra iako je ukupni akcenat na odgovornosti vlasti. Čini se u isto vreme da je Becić, iako insistira da bez referenduma ne može da prođe ulazak zemlje u NATO, po tom pitanju najpopustljiviji . Sa druge strane Demos ima nesrazmernu snagu u odnosu na ove druge dve organizacije u povoju (Ura i demokrate Becića), i čini se da Lekić svojim zajedničkim nastupom poslednjih sedmica sa njima, istina koji imaju neformalnu prirodu, im daje veliki politički ustupak. Lekić ukazuje da nije daleko od učešća u protestima DF, ali da do sada nije adekvatno pozvan na dogovor oko načina rada i delanja zajedničkog. Lekić je bio i predsednički kandidat DF na izborima koji su vrlo neregularni i gde je Vujanović na krajnje sumnjiv način proglašen za predsednika. Čini se da bi sadašnje vođstvo DF uz određeni napor i dogovore, moglo da načini strateški dogovor sa Demosom, pa čak i sa ove druge dve organizacije Becićevim demokratama i URA (daleko manje značajne od Demosa), što bi bitno povećalo manevar delovanja opozicije prema režimu.

Odbijanje čelnika DF da imaju bilo kakve kontakte i pregovore sa režimom, uključujući i samog Ranka Krivokapića, te da istrajavaju na daljim protestima, sada prenetim na celu Crnu Goru, sa jedne strane im daje mogućnost da ostanu na talasima radikalizacije situacije i nestabilnosti režima, za što je najodgovorniji sam režim upotrebom sile i nedemokratskim ponašanjem. Sa druge strane ipak ovakva odluka DF da prekida bilo kakvu komunikaciju i sa DPS, ali i sa Krivokapićem, im smanjuje kratkoročno mogućnost koordiniranja saradnje sa Demosom, i posebno sa ova druga dva manja pokreta – Becićem i Rakčevićem. Međutim, u ovakvoj lepezi opozicionog delovanja, DF vaninstitucionalno do kraja, a Demos i ove dve organizacije, napuštanjem parlamenta takođe, ali prihvatanjem makar sa Krivokapićem nekog oblika pregovora – može u slučaju postizanja i održavanja strateške saradnje (pre svega na liniji DF – Demos) da bude dobra strategija.

Čini se da SNP na čijem čelu je Milić zauzima za sada strategiju bliže saradnje sa DF u protestima, što je verovatno najveći uspeh frontovaca do sada u privlačenju ostale opozicije. SNP od početka na određeni način saučestvuje u protestima DF, i nakon 17 oktobra to još više dolazi do izražaja, s time da Milić zadržava izvestan korak samostalnosti i poludistance u odnosu na DF u ovom pravcu. To je i razumljivo jer SNP nije formalno deo ove koalicije, ali bi se i tu od strane vođstva fronta mogli učiniti određeni napori, naročito ako imamo u vidu da će se formirati i liste za predstojeće izbore sledećih meseci (ili još kraće ako dođe do prevremenih izbora, gde bi sa SNP ta lista DF bila fundamentalno jača, da ne govorimo o potencijalnom povratku Demosa na zajedničku listu i koaliciju, dok se stiče utisak da bi to po pitanju Becića i URA bilo ostvarljivo takođe, ali nešto teže, zbog uočljivijih razlika po nekim važnim programskim pitanjima, ali koje još uvek ove pokrete čine bližim DF, SNP i opoziciji, nego Pozitivnoj CG i posebno režimu).

Kada su u pitanju Pozitivna Crna Gora Pajevića, ona je dakako bliža režimu nego ostaloj opoziciji, ali se tu neki oblik saradnje makar po tehničkim pitanjima možda može postići. Slično je sa strankama manjina, koje su vezane za politiku režima, ali se po pojedinim tehničkim pitanjima prelazne vlade, uslova izbora takođe može uspostaviti dodirne tačke. Ukoliko se u budućnosti ujedinjena opozicija (DF-SNP-Demos, pa i ove dve organizacije URA i demokrate, plus dve srpske liste koje su 2012 bile ispod cenzusa) konstituiše kao zajednički državotovorni koncept Crne Gore koja nije odbacila i srpski istorijski identitet, pored neosporne činjenice postojanja istorijske crnogorske državnosti kao antipod dukljanstvu Đukanović-Krivokapić koncepta, u tom slučaju bi se javila potreba održavanja dobrih odnosa i čak partnerstva sa nekim od stranaka i organizacija manjina (bošnjačko-muslimanskom, pa i albanskom, naročito po pitanju Malisora i Albanaca katolika, te sa katolicima i Hrvatima u Boki).

Đukanović će pokušati da izbegne prelaznu vladu i da se skoncentriše na što manje ustupke oko demokratskih i fer predstojećih izbora, pokušavajući pri tome da ubaci bez referenduma zemlju u NATO, kao i da prođe nacrt zakona o verskim organizacijama, što je sada sve nerealno da se ostvari, ali on je toliko puta pokazao spretnost da realizuje svoje ciljeve, ma kako oni nedemokratski i neetični bili. Pasivnost zvaničnog Beograda, i istrajavanje određenih krugova u Vašingtonu za ovako radikalne poteze mu još idu na ruku, kao i odsustvo potpunog ujedinjenja opozicije. Krivokapić je spremniji za prelaznu vladu i niz drugih ustupaka, pa se čini da bi dalji najavljeni pritisci Demokratskog fronta, koje pomaže SNP, a Demos i ove druge dve organizacije pokušavaju dogovor o prelaznoj vladi i demokratskim uslovima za fer izbore – da bi sve to zajedno moglo da da izvestan rezultat za čitavu opoziciju. Neizvesno je pitanje ulaska zemlje u NATO, a tu je već proteklih sedmica DF mnogo postigao: vrlo je teško Vašingtonu i alijansi u Briselu, da Crnu Goru i bez referenduma, plus sa velikim unutrašnjim sukobima i nesuglasicama, kao i bez stvarne podrške većinskog stanovništva po ovom pitanju – realizuju tu zamisao do kraja i na brzinu. Ukoliko se to ostvari to će biti pirova pobeda alijanse, odnosno krajnje nedemokratski čin, i elemenat dalje radikalizacije situacije u zemlji. U još ekstremnijem obliku to verovatno važi za predlog nacrta zakona o verskim zajednicama koji zapravo predstvlja atak na pravoslavni živalj u zemlji, odnosno SPC koja ima najveći deo stanovništva te veroispovesti uz sebe, dok tzv. Crnogorska pravoslavna crkva se nije uspela ostvariti više od jedne sekte, koja nema ni međunarodno kanonsko priznanje, ni sveštenstvo, ni uporište u narodu i vernicima.

Demokratski front je održao uspešnu tribinu u prepunoj sali Park u Herceg Novom u subotu 31 avgusta (500 prisutnih, a mnogi su i stajali). Za sledeće sedmice zakazani su skupovi po ostalim mestiama u zemlji, prvo u Beranama, zatim Baru, potom u ostalim mestima, a planira se i veliki završni skup u Podgorici, na kojem Mandić i Medojević nagoveštavaju «da bi se završio posao».
Dakle opozicija u Crnoj Gori deluje praktično u nekoliko kolona, ali svaka od njih je antirežimska, samo se razlikuju u načinu i metodama delovanja. DF mora pustiti niz nevladinih organizacija, udruženja građana koji su i u dosadašnjim protestima tokom oktobra učestvovali da dođu do izražaja u svojim oblicima protesta, i da zadrže neki oblik individualnosti u svemu tome, te posebno da usklađuje strategiju antirežimskog delovanja sa ostalom opozicijom, gde pored SNP izuzetno značajan pre svega Demos, a potom i ostale organizacije.

Najzad opozicija u Crnoj Gori nema zajedničkog i neprikosnovenog lidera. Možda se takva ličnost može naći za predstojeće izbore. Možda bi Lekić mogao da bude prihvatljivo rešenje i ključ velikog zajedničkog uspeha, uostalom on je bio zajednički predsednički kandidat koji je realno pobedio predstavnika DPS Vujanovića na poslednjim izborima. Možda bi to mogao da bude neko drugi, ako se postigne dogovor. Mandić, Medojević, Milić, Lekić, Predrag Bulatović…veliki je broj istinski kvalitetnih političara u opoziciji, treba uključiti verovatno u pravcu što veće koalicije i zajedničkog uspeha i Becića, Rakčevića, Kadića, pa možda i Predraga Popovića, Ćalovićku, to su sve ljudi koji u odnosu na istrošene, kompromitovane, korumpirane kadrove režima, svakako imaju prednost za jednu novu Crnu Goru, demokratsku i socijalno pravedniju, antitajkunsku, koja i geopolitički neće biti antipod svojoj dosadašnjoj istoriji i identitetu.

Demokratski front je sa druge strane svojom odlučnošću, hrabrošću svojih lidera i aktivista, stvorio u proteklih mesec dana veliki prostor za promenu režima, i to je još jedan dokaz da zajedničko, sinhrnizovano delanje, protiv jednog nedemokratskog i korumpiranog režima, makar i samo jednog krila opozicije, može rezultirati sasvim novim i povoljnijim ambijentom za promene nabolje. Čini se pak, da za konačan cilj, potpunu promenu režima i stvaranje ambijenta za jednu novu pravedniju Crnu Goru, je potrebna veća međusobna saradnja i koordinacija celokupne prave opozicije u zemlji i usklađivanje procesa pokretanja širokih narodnih masa, koje nakon razotkrivanja nemoći za bilo kakav boljitak zemlje, ali i represije režima već sada pokreću i vode i mnoge samostalne nevladine organizacije i udruženja građana.

05_dragan-petrovic-200x200

dr Dragan Petrović

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime