Crna Gora: zalazak “Đukanovićeve ere”?

Parlamentarni izbori koji su 16. oktobra održani u Crnoj Gori, posvedočili su produbljenje društveno-političkog raskola u toj bivšoj jugoslovenskoj republici. Bez obzira na formalnu pobedu Demokratske partije socijalista premijera Mila Đukanovića (41,42% glasova i 36 mandata), opozicija je uspela dobiti dobre rezultate – imajući u vidu bez presedana prljavu izbornu kampanju u lokalnim medijima i očigledno korišćenje administrativnih resursa od strane vlasti (prema raspoloživim podacima, “cena glasa” je na ovim izborima skočila do rekordnog nivoa od 250 evra). Opozicioni tabor u sastavu “Demokratskog fronta”, koalicije “Ključ”, pokreta “Demokrati” i Socijal-demokratske partije, dobili su ukupno 39 mandata od 81 mesta u Skupštini (vladajuća partija Mila Đukanovića i njeni saveznici, prema preliminarnim rezultatima, dobili su 42 mandata). (http://www.dik.co.me/izbori%202016/privremeni%20rezultati%202016.pdf)

Predstavnici opozicije već su izjavili da ne priznaju rezultate izbora i nameravaju da organizuju masovne akcije protesta.

Dalji razvoj događaja će direktno zavisiti od sposobnosti opozicionih lidera za jedinstveno delovanje – uzimajući u obzir prilično šaren karakter koalicije koja se suprotstavlja Milu Đukanoviću. U svakom slučaju – troje lidera opozicionih partija i pokreta – Andrija Mandić (Demokratski front), Miodrag Lekić (Ključ) i Ranko Krivokapić (Socijal-demokrati) imaju političke ambicije koje daleko izlaze izvan okvira dobijanja parlamentarne većine. Pored toga, ne treba sumnjati da će vlast pokušati da maksimalno razjedini opoziciju, predloživši ovim ili onim liderima privlačne položaje u Skupštini i pozicije izvan nje.

Jer jedan od najopasnijih scenarija za vladajuću koaliciju nisu čak ni antivladine manifestacije – koje su se već odigravale u jesen 2015. godine pod antinato parolama, no, bile su žestoko ugušene – nego solidarno odustajanje svih opozicionih partija od sopstvenih mandata, što neće dozvoliti sadašnjem sastavu parlamenta da pristupi radu (neophodan je kvorum od 2/3 poslanika). A organizovanje “vanrednih redovnih” izbora može doneti Milu Đukanoviću potpuno realan poraz, imajući u vidu dinamiku promena u javnom mnjenju zemlje poslednjih meseci. Tako je u skladu sa ogromnom većinom socioloških istraživanja, još letos “Demokratski front” Andrije Mandića mogao da računa na svega 8 do 12 procenata glasova. (http://www.nspm.rs/hronika/istrazivanje-cedem-a-dps-ima-43.1-odsto-podrske-ulazak-u-nato-podrzava-50.5-odsto-a-protiv-je-49.5-odsto-gradjana-crne-gore.html) Na samim izborima, Demokratski front je dobio 20,27% glasova.

U nastaloj situaciji najopasniji su pokušaji da se igra na “spoljašnju kartu”, što vlasti već počinju da rade. Milo Đukanović je ponovo oživeo parole o “rukama Beograda” i “Rukama Moskve”, očigledno ne bez učešća i podrške zapadnih pokrovitelja evroatlantskog kursa. Hapšenja državljana Srbije (osumnjičenih za pripremu terorističkog akta), koja su se odigrala uoči izbora, odmah su u medijima prikazana na šokantan način, koji protivureči zdravom razumu, jer se govorilo o tome kako je da li 12, da li 20 državljana Srbije doputovalo u zemlju sa ciljem da dostavi automatsko oružje, a potom da napadne na policijsku upravu i visoke državne činovnike i čak uhapsi samog premijera Đukanovića. (http://www.rbc.ru/politics/16/10/2016/5803e5d59a7947f3c71b8325)

A potpredsednik Atlantskog saveta SAD Dejmon Vilson je u svom internet-blogu direktno optužio Rusiju za to što je ona, navodno, finansirala “antinato kampanju bez presedana” u Crnoj Gori. Nema sumnje da će se i najavljene masovne antivladine akcije opozicije u zvaničnoj propagandi prikazivati u isključivo antiruskim klišeima.

Pritom nije moguće da apsurdnost i opasnost optužbi ne shvataju u samim vladajućim krugovima Crne Gore – koji, shvatajući ekonomsku realnost, pokazuju zainteresovanost za razvoj odnosa sa Rusijom. Tako su u septembru tekuće godine, ruska kompanija «NOVATЭK» i italijanska “Eni” podpisali sa vladom Crne Gore sporazum o koncesijama za istraživanje i eksploataciju goriva na četiri nalazišta u toj zemlji. Prema saopštenju ruske kompanije, “uloga učešća u koncesiji svake od kompanija iznosi 50%, a operater projekta je Eni”. U sporazumu se govori o blokovima ukupne površine oko 1,2 hiljade kvadratnih kilometara, koji se nalaze u teritorijalnim vodama Crne Gore.

«NOVATЭK» je zajedno sa “Eni” 2014. godine predao tenderski materijal za četiri bloka nalazišta. Vlada Crne Gore je tokom 2015. godine odabrala konzorcijum u svojstvu glavnog pretendenta i podnela je predlog za potpisivanje sporazuma o koncesiji na razmatranje u Skupštinu, koja je u junu tekuće godine donela odluku o potpisivanju koncesionog sporazuma sa «NOVATЭKom» i “Eni”. (http://www.novatek.ru/ru/press/releases/index.php?id_4=1297)

Prema rečima Vladimira Kavarića, ministra energetike Crne Gore, «NOVATЭK» i “Eni” treba da počnu sa bušenjima već ove godine (predviđene su ukupno četiri bušotine), a sama koncesija je potpisana na rok od 30 godina. Pritom se rezerve nafte u Crnoj Gori procenjuju na 7 milijardi barela. (http://www.vestifinance.ru/articles/75006)

Na kraju, govoreći o perspektivama daljeg razvoja društveno-političke situacije u Crnoj Gori, treba uzeti u obzir da i zapadni kredit za podršku Milu Đukanoviću uopšte nije beskonačan. Kako pokazuje istorija u poslednjih četvrt veka, Zapad (a pogotovo SAD), sa lakoćom žrtvuju već islužene političke figure. A kakvo je mišljenje o crnogorskom premijeru koje već postoji u evropskim prestonicama, može posvedočiti tekst u uticajnom francuskom izdanju Libération. Kako ukazuje časopis, “NATO i EU se prema Crnoj Gori odnose sa posebnom blagonaklonošću bez obzira na odstupanja od demokratije, visok nivo korupcije i nedostatak u planu formiranja pravne države”. Predstavnici klana Đukanovića “u prvom redu brat i sestra, nalaze se na spisku najuticajnijih i najbogatijih ljudi u zemlji. On je praktično začepio usta opoziciji, a na medije i nevladine organizacije se obrušila prava reka kleveta” – piše Libération i napominje da “ukoliko je tokom poslednjih deset godina vlast celu opoziciju nazivalo “prosrpskom”, sada su na smenu toj definiciji stigle etikete “proruski” i “antinatovski”, pritom stanovništvo te malene države zaista tradicionalno iskazuje topla osećanja prema Rusiji i jako je podeljeno povodom pristupanja Severoatlanskoj alijansi. Ljudi se sećaju kako su ruski carevi pomagali malo knjažestvo u borbi protiv osmanlija u XVIII i XIX veku. Što se tiče Srba koji žive na severu, oni ionako ne mogu oprostiti NATO paktu bombardovanje iz 1999. godine”. (http://www.liberation.fr/planete/2015/12/02/le-montenegro-bientot-dans-l-otan_1417716)

Pritom, kako mora da prizna čak i američki časopis The Washington Post, u susednoj Srbiji danas mnogo više građana govori da bi radije ušli u savez sa Rusijom (67,2% za savez i 18,8% protiv), i mnogo manje žele pristupanje Evropskoj uniji (50,9% za i 38,8% protiv). (https://www.washingtonpost.com/news/monkey-cage/wp/2016/09/19/heres-how-russias-trying-to-sway-opinion-in-serbia-and-the-balkans/) I ovakav raspored, nesumnjivo, sam po sebi pokazuje svoj uticaj na raspoloženje u Crnoj Gori. A iz toga sledi, da se “era Đukanovića” koja traje evo četvrt veka, na ovaj ili onaj način, približava svom kraju.

Petar Iskenderov

FSK