Visoki funkcioneri SCG rade o glavi SCG o trošku SCG. I, to nije nikakva patologija, nikakva državna šizofrenija. Već: normalno, regularno stanje, „sistem“ – što bi se reklo
Piše: Đuro Bilbija
Suverenistička Crna Gora operiše sa tri datuma za održavanje referenduma nezavisnosti: 30. april 2006, 1. maj 2006. i 13. juli naredne godine. Na ovom poslednjem navodno insistiraju Brisel i Vašington, ali je podgorički ministar spoljnih poslova, Miodrag Vlahović, verovatno malo šta rizikujući, moćnim zapadnim pokroviteljima otvoreno poručio: „Crna Gora nije spremna da referendum o svom državnom statusu odlaže dalje od kraja aprila. Moguće je jedino da zvanično proglašenje njegovih rezultata, odnosno nezavisnosti, odložimo do 13. jula. Tim pre što je to značajan datum naše istorije“.
Vlahovićeva kuraž nije slučajna i nipošto nije samo njegova. Više znakova upućuje na jedan jedini zaključak: da je njegovo idenje „uz dlaku“ EU i Americi, zapravo, samo političko-diplomatska „gluma“ jer je sve unapred bilo dogovoreno upravo sa moćnim zapadnim pokroviteljima. Utoliko je shvatljivije što se vrh crnogorskog suverenističkog pokreta nimalo ne osvrće na protivljenje koje dolazi iz redova razjedinjene domaće opozicije. A i što je njegov šef – premijer Milo Đukanović – srbijanskom predsedniku Borisu Tadiću, povodom njegove izjave da će Crnoj Gori za nezavisnost (pored referendumske većine) biti potrebna i saglasnost Srbije, samouvereno poručio: „Za odluku o sopstvenoj budućnosti ne treba nam ničija saglasnost. Demokratskoj Srbiji, demokratskoj Evropi i međunarodnoj zajednici, krajem aprila 2006. jedino će preostati – da uvaže ono što će biti izraz demokratske volje većine u Crnoj Gori. A Tadićeva tvrdnja plod je njegove želje da nemoć Srbije povodom kosovskog pitanja nadoknadi patronatom nad Crnom Gorom“.
Da Vlahović i Đukanović ne govore ono za šta su dobili „zeleno svetlo“ – opomena bi stigla bar pre pola godine. Jezik bi iz sveta obojici bio „skraćen“, ili bi shvatili da im je najbolje da to sami učine. U suprotnom, Đukanović bi se već pogledao u oči sa italijanskim istražnim sudijama koje bi se kod njega rado raspitale: zna li štogod o švercu cigareta preko teritorije „demokratske Crne Gore“. A Podgorica i prijestonica Cetinje, kao minimum, suočili bi se sa krajnje neugodnom međunarodnom izolacijom.
Šef državne zajednice SCG, Svetozar Marović, jedini je od Crnogoraca-suverenista koji ne može da nastupa i govori sasvim otvoreno u prilog „nezavisne Crne Gore“. Prisiljen je da se „uvija“ poput kobre pred fakirom i da (kao nakon svog poslednjeg susreta sa Havijerom Solanom) izjavljuje kako je obradovan „potpunom saglasnošću da se efikasno i svim snagama krene u integraciju SCG u Evropsku uniju“. Samo, ne treba uopšte sumnjati da i on – kad se sve sabere – prikriveno tka na istom razboju. A kako realno izgleda ono što i Marović zakulisno odrađuje, nehotice je razotkrio Predrag Bošković, mlađani i nedovoljno iskusni i oprezni zamenik Vuka Draškovića.
Uprkos tome što je drugi čovek diplomatije SCG i što je u Beču boravio o trošku državne zajednice, Bošković je tokom razgovora sa državnim sekretarom MIP Austrije Hansom Vinklerom svog domaćina ubeđivao da će Crna Gora i Srbija kao samostalne države brže stići do članstva u EU. A Vinkler je – kao da je su im uloge bile potpuno drukčije, kao da je on zamenik šefa diplomatije SCG – kontrirao:“Crna Gora zasebno neće ići brže u procesu evropskih integracija“.
Kao što se vidi: visoki funkcioneri SCG rade o glavi SCG o trošku SCG. I, to nije nikakva patologija, nikakva državna šizofrenija. Već: normalno, regularno stanje, „sistem“ – što bi se reklo. Jer, da nije: Boškoviću bi Drašković bar „natrljao nos“ ili bi ga smenio. Ako ne odmah po povratku iz Beča, ono sigurno nakon što je svoje držanje u Austriji pokušao ovako da opravda:
„Ne vidim ništa sporno u tome da u razgovorima sa svojim stranim sagovornicima iznesem ona stanovišta koja su legitmina za državni vrh Crne Gore. Ministarstvo spoljnih poslova SCG sprovodi spoljne politike država članica…Ne lobiram ni za jednu ni za drugu stranu nego iznosim ono što je državna politika svake od država članica“.
Drašković, očito, takođe smatra da državna zajednica SCG nema svoje interese sintetizovane od najvažnijeg i zajedničkog u interesima svojih država članica, niti sopstvenu odatle izvedenu spoljnu politiku. I on nema sumnje – jer da nije tako, Bošković više ne bi bio na svom mestu – veruje da je spoljna politika SCG mehanički zbir spoljnih politika Crne Gore i Srbije i da je jedini zadatak Ministarstva spoljnih poslova da tu kentaursku politiku boškovićevski realizuje. Veruje, uprkos tome što njegova matična država članica – Srbija, pored ostalog i zato što nema i svoje posebno ministarstvo inostranih poslova – trostruko lošije prolazi. I zato što bezmalo stopostotno (95 odsto) plaća sve što protiv nje pod okriljem državne zajednice rade svi Boškovići. I zato što destruiranje državne zajednice iz same utrobe države u istom procentu (95 odsto) destruira upravo Srbiju i onesposobljava je na međunarodnoj areni (da sve bude gore: uoči presudnih pregovora o budućem statusu Kosova i Metohije, što znači – i o budućnosti, granicama i identitetu Srbije u celini). I zato što je ono što se sa vrha državne zajednice radi protiv Srbije – posebno opasno i posebno maligno jer se strancima servira i „prodaje“ kao ono što hoće i nudi sama Srbija.
A koliko je sve to uistinu maligno i dalekosežno, možda se ponajbolje vidi na primeru funkcionisanja ambasade SCG u Moskvi i njene prve figure – Đukanovićevog poverljivog čoveka Milana Roćena.
Stvari tako stoje da niko iole bolje obavešten u Srbiji za Roćena ne bi smeo reći „naš ambasador“. Ali, to punim ustima mogu i treba da govore Marović, Milo i svi njegovi.
Ima indicija da Roćen za crnogorsku „obnovljenu državnost“ – koristeći lične veze, ali još više mogućnosti Ambasade SCG u Moskvi i rusku veru da su Srbija i Crna Gora dve srpske države i da ambasador nastupa uz punu saglasnost Srbije i zvaničnog Beograda – već uveliko pridobija: ruskog ministra inostranih poslova Sergeja Lavrova, ministra za vanredne situacije Sergeja Šojgua (kome su povereni ekonomski odnosi SCG-RF) i izuzetno uticajnog moskovskog gradonačelnika Jurija Lužkova. Da sve bude još gore: da ljudi bliski Roćenu nekima od njih, a i drugim ličnostima iz ruskog državnog i biznis-vrha, pomažu da pod „povoljnim uslovima“ na prikriven način dođu do nekretnina na crnogorskom primorju.
Prema dobro obaveštenim moskovskim izvorima, Šojgu svoj „crnogorski san“ samo što nije ostvario. Nezavisno od ovoga, isti izvori tvrde: da je baš Roćen odrganizovao Lavrovu godišnji odmor (u avgustu) u Crnoj Gori i da se on za to vreme sretao sa Đukanovićem, a da je Milo – uostalom, šta bi drugo! – iskoristio priliku da šefa ruske diplomatije pridobije da podrži nezavisnu Crnu Goru.
Šta je od svega ovoga tačno, mogu utvrditi jedino nadležni državni organi. Zapravo: moraju, u najmanju ruku – morali bi! Utoliko pre ako je istina da je Roćen u drugoj polovini jula organizovao i susret Đukanovića i Solane.
Pravo je, međutim, pitanje i jednačina sa nedopustivo velikim brojem „nepoznatih“: da li će se i jedan jedini državni organ svim ovim uopšte pozabaviti? Jer, takav organ na nivou državne zajednice praktično i ne postoji. A i da postoji – Marovići i Boškovići iz njegovog sastava onemogućili bi svaku ozbiljniju istragu ili bi, u krajnjem, njene rezultate zataškali i razvodnili. Uostalom, i kad ne bi bilo tako: po kom i čijem zakonu bi Marović, Bošković i Roćen, recimo, uopšte odgovarali? Državna zajednica uopšte nema sopstveno krivično zakonodavstvo, a u stvorenim uslovima više je nego teško zamislivo da crnogorski kadrovi SCG odgovaraju po zakonima Srbije i pred sudovima na teritoriji Srbije. S druge strane, više je nego lako zamislivo i predvidljivo – u kakvu bi se farsu, i sa kakvim epilogom, pretvorio svaki pokušaj da se oni, ili neko sličan njima, pozovu da polože račun u Podgorici u ime „dve politike država članica“.
Srbija, dakako, ne može biti sasvim ravnodušna ni prema čemu što se događa u Crnoj Gori, pa ni prema njenom unutrašnjem licitiranju oko datuma referenduma jer se sve to i nje najdirektnije tiče. Još manje sme biti pasivna povodom svega što na svojim funkcijama rade ili ne rade Marovići i Boškovići. U suštini, oni su njen veći problem nego Đukanović, Vujanović i Krivokapić.
Ako se stvari potpuno ogole, postaje kristalno jasno: da je Srbija glavni problem – sama sebi. I da će to biti sve dok bude trpela nečinjenje Draškovića povodom Boškovića i Roćena i dok – kako zbog budućeg statusa Kosmeta i najavljenog otcepljenja Crne Gore – ne odluči šta će sa ambasadama na čijem su čelu ljudi slični Roćenu. A posebno: šta će, najblaže rečeno, sa međunarodno-pregovaračkom kvazikompetencijom Svetozara Marovića.
Gde god i Srbiju treba da predstavljaju Marović, Bošković i Roćen –za Srbiju bi, po svemu sudeći, bolje bilo da je ne predstavlja i ne zastupa niko!
