Legenda kaže da je Crna Trava, mesto na jugoistoku Srbije, dobila ime posle boja na Kosovu. Srpski vojnici odlučili su da se odmore dok su putovali do bojnog polja. Legli su na polju pokrivenom otrovnom travom i cvećem, bili su opijeni i nisu se na vreme probudili za bitku. Prokleli su travu na koju su ležali, proglasivši je „crnom“ travom!
Crna Trava i danas kao da je ukleta. Mesto koje je 1948. godine imalo gotovo 15.000 stanovnika danas ima jedva 1.000! Prosečna starost stanovnika 65 godina, 50 odsto preživljava od malih penzija, 300 ljudi živi od socijalne pomoći. Samo 20 ljudi zaposleno van lokalnih i državnih ustanova i institucija. Godišnje umre deset puta više nego što se rodi, škole se masovno zatvaraju. Crnotravaca ima deset puta više u Beogradu nego u samoj Crnoj Travi! Pravi je praznik u opštini kada se rodi neka beba. Jedina mesta koja su „krcata“ su oglasne table i bandere. Na njima su umrlice. Ovaj grad odavno bi izumro da nije bilo žena. One koje su strpljivo čekale svoje muževe, čuvene zidare da se vrate kućama. Ali, i njih je sve manje.
Ovo je samo jedna od nekoliko stotina opština u Srbiji kojima preti potpuno gašenje. Za Crnu Travu je posebno poražavajuće što je i sam grad gotovo sablasno prazan. Kada starce iz okolnih sela rodbina dovede u grad da prezime u kućama i stanovima, oni su i ovde sami jer se dešava da nema ljudi u čitavoj ulici! Ta rodbina živi u drugim gradovima. Neverovatan je i podatak da pojedini visoki opštinski funkcioneri i ne žive u Crnoj Travi, već u Beogradu ili Nišu!
Šta se dogodilo sa mestom koji je Srbiji i bivšoj Jugoslaviji iznedrilo najbolje građevince i majstore? Kako je moguće da su izgradili zemlju, ali nisu uspeli da izgrade rodni kraj?
Činjenica je da su u vreme industrijalizacije zemlje meštani krenuli trbuhom za kruhom. I da su mnogi majstori u mestima u kojima su gradili kuće, i sebi pravili nove domove. Ali, kako je moguće da ovaj prelepi i živopisni kraj sa tolikim poljoprivrednim potencijalom i talentovanim ljudima gotovo izumre? Da postane slepo crevo naše zemlje. Slepa ulica Srbije. Da se gase čitava sela, i da stanovništvo ne beži čak ni u Crnu Travu, već što dalje od nje!
Ovo je Srbija danas. Tužna, opustošena, siromašna i ponižena. Kukamo za Krajinom, Kosmetom, Slavonijom, Dalmacijom, Makedonijom, Crnom Gorom i svim onim mestima na kojima žive Srbi ili su nekada živeli. Maštamo vekovima da živimo u istoj državi. A ne možemo da sačuvamo propasti i nestajanja čitavih ne samo sela, nego i gradova. Ne možemo da sačuvamo i ovo malo Srbije što nam je ostalo.
Da li je i Srbija polje pokriveno otrovnom travom i cvećem? Da je sve oko nas „crna“ trava? Da li smo ukleti? Ili smo još uvek opijeni i nismo se na vreme probudili za bitku.
Rajko Nedić
