Crnja ili gora?

Milo Đukanović, vođa Crne Gore, njen doskorašnji višedecenijski premijer i predsednik, dao je intervju u kom je izjavio da Srbi u Crnoj Gori nisu dijaspora. Reč je o očiglednoj činjenici, pošto srpski narod u Crnu Goru nije došao na privremeni ili stalni rad podstaknut neimaštinom ili progonima, već u Crnoj Gori živi od iskona, vekovima pre nego što je ova istorijska oblast (koja je obuhvatala tek delić današnje države), prvi put spomenuta. Pošto Srbi nisu dijaspora, Đukanović nudi jedno osobeno i sasvim bizarno objašnjenje njihovog porekla, tvrdeći da su oni nastali u „političkim procesima tokom devedesetih godina“.

Dakle, za Đukanovića je sasvim isključeno da bi se deo građana Crne Gore mogao nacionalno osećati i opredeljivati drugačije nego u skladu sa državljanstvom. Ovakav stav je međutim sasvim manjkav i suštinski neiskren zato što takve principe ne primenjuje na Muslimane, Bošnjake i Hrvate koji žive u Crnoj Gori. Osim u mašti autora Barskog rodoslova, jednog istorijskog izvora nastalog u Srednjem veku, Hrvatska nikada nije obuhvatala teritorije današnje Crne Gore. Musliman je versko a ne nacionalno opredeljenje. Crna Gora nije bila deo neke bosanske države. Ipak, Đukanovićev režim oslonjen je na nacionalne pokrete Bošnjaka i Hrvata i zato ne sme da slavi važne datume crnogorske istorije u razdoblju od 12. do druge polovine 20. veka, a kamo li da analizira razvoj njihove nacionalne svesti. Oblasti današnje Crne Gore stolećima su bile deo srpske države. Zato zvanična Crna Gora i „nastaje“ sa Đukanovićm i eventualno sa Brozom. Čak i davni Tuđemili koje slavi savremena Crna Gora, bitka u kojoj je rodonačelnik dinastije Vojislavljevića porazio vizantijsku vojsku, imaju značajnu manu već i zato što kneza Vojislava vizatnijski izvori spominju i kao Dukljanina i kao Srbina. Crnu Goru tada niko nije primetio i neće to učiniti sve do 15. veka…

Tvrdeći da srpski narod u Crnoj Gori nije dijaspora, Đukanović nije rekao ni da su ovi građani Crne Gore njeni izvorni stanovnici. Njihovi preci, doduše jesu rođeni u Crnoj Gori, ali ta ih činjenica prema diktatorovoj logici čini „Crnogorcima“. Ako ne žele da budu „Crnogorci“, mogu valjda da idu u Srbiju i to je logika koja nam je poznata iz Bosne i Hercegovine 1992. i Hrvatske 1990/1991. godine.

Postoji tu, razume se, još jedna problem. Kakvi su to procesi pogodili deo građana Crne Gore tokom devedesetih godina? Da li je reč o procesu koji je započeo 1989. kada je Đukanović došao na vlast u Crnoj Gori ili 1990. kada je tu vlast potvrdio na neregularnim višestranačkim izborima. Da li su procesi započeli 1997. kada se iz sasvim neprincipijelnih razloga sukobio sa svojim političkim roditeljem i dotadašnjim patronom Slobodanom Miloševićem?

Kakvi su procesi teško oštetili svest samog Đukanovića kada je 1993. izjavio i sledeće: „Ponosni smo na srpsko porijeklo i crnogorsku državnost, na slavnu istoriju srpskog naroda.“?

Srpski narod u Crnoj Gori je obespravljen. Prema statistikama nadležnog ministarstva Crne Gore Srbi nigde ne prelaze 8% zaposlenih, a čine trećinu stanovništva Crne Gore. Režim progoni Ćirilicu. Omalovažava i vodi čitave kampanje protiv pravoslavne crkve. Lično Đukanović je stvaranje samostalne crnogorske crkve naveo kao jedan od ciljeva DPS-a – partije članice Socijalističke internacionale ! Srpski narod se pokazao kao jedina opozicija autoritarnom režimu, jedinoj nesmenjenoj vladajućoj partiji u Evropi 21. veka, koja je opstala zato što je ideologiju zamenila kriminalom, za strategiju odbarala šovinizam i zavađanje narodâ, a kod EU i SAD kupila podršku prodajući geopolitički položaj Crne Gore. Izbori kao i popis stanovništva tradicionalno su falsifikovani u Đukanovićevoj Crnoj Gori. Pred prošle izbore i umišljeni puč privedeno je više od dve hiljade opozicionara, listom Srba. U toku je lažirani proces protiv svih srpskih parlamentarnih predvodnika. Hapse im i u zatvoru drže poslanike, članove porodica… Sin Andirje Mandića, predsednika najveće srpske stranke u Crnoj Gori, bio je pre nekoliko godina jedini maloletnik koga su držali u istražnom pritvoru. Pokazalo se bez osnova.

Zvanična Srbija ćuti. Đukanović u citiranom intervjuu tvrdi kako nema uticaj na vlasti Srbije, ali i navodi da su mu dali na uvid dosije o tobožnjem pokušaju puča ?! Neverovatno! Srbija, suverena i nezavisna evropska država, uručuje autoritarnom vođi susedne države, koji u tom trenutku baš kao i danas nema druge funkcije osim partijske, poverljive dokumente obveštajnih i bezbednosnih službi?

Po kom osnovu?

Zašto?

Čedomir Antić

intermagazin.rs / Napredni klub