Ćutanje u Srbiji

Srbija između ćutanja i ućutkivanja?

Ivo Andrić piše „U ćutanju je sigurnost“ i dodaje: “Ćutanje je teško samo onima koji ne misle“. Narodna mudrost kazuje „ćutanje je zlato“, a Isidora Sekulić beleži da „ćutanje nije neki od od reči ispražnjeni prostor, nego je progutana i promišljena reč“. Kada odajemo pomen nekoj ličnosti dajemo poštovanje „minutom ćutanja“. Ćutanje je i mudrost i oblik otpora i protesta, ali i vid straha pred silom, vlasti i moći kao i autoritetima. Srbija i srpski narod su navikli da ćute zbog vekovnog ropstva i raznih ućutkivanja, ali i da progovore snagom kolektiviteta, da ustanu na pobunu protiv nepravde, ropstva ili u borbi za slobodu. Ono što je karakteristično, narod ne govori mnogo kada je reč o duhovnim slobodama i ugnjetenosti pojedinca, već kada „prekipi“, odnosno kada su ugrožena prava i slobode širokih društvenih slojeva i čitave nacije.

Nedavno je objavljena zanimljiva studija profesora komunikacije Zorice Tomić pod naslovom „Knjiga o ćutanju“. S pravom profesorka Tomić kaže da je ćutanje psihološki, socijalni, politički i kulturni fenomen. Ako prevedemo na Srbiju, opšta socijalna i psihološka karakteristika građana Srbije je da je već dugo trend opšteg ćutanja odnosno „javne tišine“ po svim društvenim pitanjima nacije. Sve se govori u bradu ili vodi disusija u kući, ali ne i prema institucijama ili državnoj vlasti. Političko ćutanje je psihološki sindrom iz vremena Brozove vlasti koja je samo za nijansu „popustila“, ali i dalje je sve bez šire društvene akcije, debate i prozivanja javnosti. Pojedine institucije daju sebi prava za samovolju na štetu građana. Samovolja vlasti u Srbiji je velika jer se sagledava da nema širih građanskih otpora već društveno ćutanje. Tako se vlasti „igraju“ sa svojim građanima na način da institucije, ministarstva i javna preduzeća određuju cene struje, vode i drugih usluga koliko im je potrebno. Igraju se sa narodom. Odluke se donose od javnih preduzeća do ministarstva. Kada se otkrije krađa, prevara ili reketiranje države i javnih preduzeća, onda se spinuju zloupotrebe u političke svrhe i preko vrhovnih autoriteta poput premijera ili lidera partija pokreću se javne akcije za odgovornost i postizanje „pravde“ za narod. Sve to deluje kao politički marketing i nameštena priča, a u stvari sve je to deo politike vlasti da od građana uzme što više, dok se ne pređe granica podnošljivosti. Tako je premijer Aleksandar Vučić otvorio pitanje visokih računa za struju koje su dobili građani Srbije na osnovu pisama i žalbi. Premijer Vučić postaje vrhovni arbitar, “zaštitnik“ građana a prethodno je dao slobodu ministarstvu i EDB na povećanje. Potrebna je reč premijera da bi se prozvala na odgovornost zbog samovolje EDB i druge institucije. Ovo su klasični obrasci autoritarno-korporativne vlasti koja deluje po „uslovnom refleksu“ kontrlole građanske reakcije. Politički građani Srbije „gunđaju“ i svojim ćutanjem kako kaže profesorka Tomić pokazuju “vid otpora, način da se ne učestvuje u sveopštoj proizodnji buke“.

Ko se koga plaši i ko koga vara?

Građani Srbije su veoma trpeljivi i brzo praštaju političarima i vlastima. Ponešto progovore javno u predizbornom periodu, a onda sledi ćutanje. Sve dosadašnje vlasti znaju da se građani „pribojavaju“ sukoba sa državnim institucijama i raznim „belim i plavim kovertama“. Suština je što u Srbiji nismo za 27 godina uvođenja višetranačkog sistema izgradili „svest“ o institucijama kao narodnih slugu i servisu građana, već kao otuđenoj moći i samovolji birokratije kao i moći političkih partija. Partije i oligarhije kao i birokatije vladaju strahom, prinudom prema građanima što izaziva ćutanje. Kaznene mere državnih institucija prema građanima su oblik institucionalnog ućutkivanja kao vid javne represije. Ćutanje građana podstiče se i ućutkivanjem. Po profesorki Tomić „ućutkivanje je vid iskazivanja moći“ i korisiti se za to kroz pretnje, cenzure, glasine, tračeve ruganja, omalovažavanja se stvori stanje ćutanja društva i pojedinaca. Svaka vlast koristi ućutkivanja kada je u krizi, a preko tabloida i medija, za stvaranje organizovane kampanje podstiče „građansku tišinu“. Buku ali i cenzuru javnosti prave mediji koji oblikuju javno mnenje prema volji političke vlasti ili opšte društvene i političke situacije. Narod kada dugo ćuti nije dobro ni za jednu vlast, kao i kada mnogo progovori. Ipak ćutanje je vid unutrašnjeg „govorenja“ i predstavlja svojevrsnu tajnu. Interes svake vlasti je da sazna zašto narod ćuti. Ćutanje građana je korisno za vlast kad osvajaju vlast ili kada nema ozbiljne političke konkurencije. Kada se pojavi politička konkurencija, pritisak spolja ili se ide na izbore partije na vlasti žele da „čuju“ glas građana i „javno mnenje“ kako bi sačuvala vlast i pokazale ko je „mangup u njihovim redovima“. Građani se tako po „Pavlovu“ disciplinuju da slušaju vlast i da budu pokorni jer ima „ko misli“ u ime njih. Tragičnost je ćutanja društvenih „elita“ intelektualaca koji se prodaju da status gubeći svojstvo mislećih i samostalnih ličnosti. Elite vlasti potkupljene varaju javnost i društvo i tako se stvara „zavera“ ćutanja i prljave igre ućutkivanja.

Tomislav Kresović

www.vidovdan.org