Čuva NATO Srbe da im kosti pucaju!

0
464

nato-is-evil1Na današnji dan, pre ravno osam godina, bio sam u Kosovskoj Mitrovici. Na severnoj strani Ibra, među grupama Srba koji su gledali vojnike KFOR-a kako sa sredine glavnog mosta mirno posmatraju svoje štićenike, Šiptare, kako rafalnom paljbom sa okolnih zgrada slave tek proglašenu nezavisnost svoje tzv. države, ustvari otete srpske pokrajine. Na rafalnu paljbu i eksplozije, vojnici KFOR-a reagovali su kao da Albanci sa okolnih zgrada bacaju konfete. Cevi njihovih mitraljeza bile su okrenute, ovamo, ka Srbima. Pedesetak kilometara južnije, u Prištini, Amerika, Engleska i NATO tog popodneva udarali su pečat na svoj dugogodišnji projekat – nezavisno Kosovo. Pečat na jednostavno otimanje velikog komada zemlje i istorije Srbiji.

Zoran SaponjicDan ranije, prijatelj iz Mitrovice, odvezao me je do srpskog groblja u južnom, albanskom delu grada. „Da vidiš“, rekao mi je, „šta nas Srbe čeka u šiptarskoj NATO državi“. Prošli smo pored groblja, usporili malo, videli iz kola porušene spomenike, razbijene krstove, razvaljene grobnice, prekopane grobove, okrenuli se i hitno, preko mosta u Bošnjačkoj mahali, vratili u srpski deo grada. Da smo svratili na groblje, primetili bi nas… Na srpskom groblju u južnoj Mitrovici sumnjiv je svako ko macolom ne razbija krstove i krampom ne prekopava grobove…

Od tog dana prošlo je mnogo dana. Bog sam zna koliko sam od tog dana, koliko sam od martovskog pogroma Srba, od onog dana u kom je na Kosovu pod zaštitom KFOR-a, bolje reći NATO pakta, zapaljeno stotinu i više srpskih crkava, proterano na hiljade Srba, napisao tekstova o pobijenim Srbima na Kosovu, o zapaljenim kućama, o otetim njivama, o proteranim, o prebijenim, o ojađenim… O teškoj nepravdi prema onima koji su ostali i koje, neko, kao štiti…

Da Vas podsetimo:  Manastiru koji čuva neželjenu i bolesnu decu potrebna hitna pomoć!

I zaista, čuva KFOR, hoću reći NATO, Srbe na Kosovu. Čuva ih da im sve kosti pucaju! Čuva ih tako da uskoro od Prištine do Peći i Đakovice neće ostati ni jedan jedini. Čuva ih tako da se Šiptarima podrazumeva pravo da u bilo koje doba dana i noći nekažnjeno mogu pripucati na Srbe, da ih mogu prebiti, ubiti, da im mogu kuću zapaliti, da ih noćima mogu plašiti rafalima, oteti im njive i stoku, dok je Srbima ostavljeno pravo da se ne smeju ni braniti.

Mnogo sam zla, mnogo suza, mnogo se jada nagledao za ovo godina da bih danas verovato u ono u šta me ubeđuju, da, eto, NATO štiti Srbe na Kosovu. Da ih štite uhapsili bi i osudili makar jednog jedinog Albanca, od onih koji iz noći u noć pucaju na srpske enklave, poručujući Srbima – idite u Srbiju, ovde za vas nema života. Da čuvaju Srbe, uhapsili bi za ovo godina i osudili onoga što je digao u vazduh autobus Niš ekspresa i ubio 12 Srba koji su krenuli tek da svojim mrtvim na Kosovu upale sveće na Zadušnice… Da čuvaju Srbe našli bi i osudili one što su živim Srbima u „žutoj kući“ živa srca vadili i prodavali…

Šta bih danas trebalo da uradim, da zatvorim oba oka, da budem gluv i slep pa da verujem u priču o multietničkom Kosovu u danu kada se u Prištini spremaju demonstracije protiv Srba koji se u Prištini mogu prebrojati na prste jedne, dve ili tri ruke, svejedno?

Šta bih danas trebalo da radim, da budem oduševljen što je NATO vojnicima dopušten slobodan prolaz kroz Srbiju? Nagledao sam ih se na Kosovu za ovo godina, i znam, svaki put kad sam ih video nešto mi se vezivalo u stomaku, neka muka i bes… Da ne krijem, krv mi na oči kad god ih ugledam. Jednostavnije rečeno, ne volim da ih vidim na svojoj zemlji, i – tačka. Previše volim svaku ovu stopu.

Da Vas podsetimo:  Skadar kao prestonica Srbije

Kad god sam ih video setio bih se onog jutra na Torniku, kad smo delove tela onih mučenika, trojice nevinih srpskih mladića, ubijenih NATO krstarećom raketom, sakupljali po borovima, stotinu metara okolo… Ja to jutro nikad ne mogu zaboraviti, niti ću im kad to jutro oprostiti, niti ću kad moći da poverujem da oni, koji su to uradili, sad žele dobro mojim sunarodnicima na Kosovu… Da žele dobro meni.

Možda grešim? Možda! Ali, mislim da imam pravo da pitam, šta su im učinila ona trojica mladića koji su zanoćili u drvenoj baraci na Torniku, na svojoj zemlji, u svojoj šumi, na svojoj planini? I što su ih pobili na pravdi Boga? U ime kog projekta? Da li u ime multetničkog Kosova na kome će, eto, štiti Srbe? Jedne ubijati, druge štititi? I, kada su bili iskreni? Tada kad su nas ubijali, ili sada kada nas štite?

I, kako da verujem u dobre namere onoga koji je moju zemlju zasuo tonama radioaktivnog uranijuma, hiljadama kasetnih bombi, onom u čijim kazamatima trunu i umiru moji sunarodnci bez prava na osnovno ljudsko dostojanstvo? Onima koji ne prestaju da ucenjuju Srbiju, da uradi ovo ili ono, ili će biti ovo ili ono?

Ja im ne verujem, ja im ne mogu ni oprostiti ni zaboraviti. A što to neki drugi čine, nisam toliko pametan da to dokučim.

saponja

Zoran Šaponjić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime