Čvorovići u besnom galopu

0
461

tehnoloske-inovacije-300x199Već sam u par navrata pisao o mukama (malih) privrednika, bolje rečeno o maltretmanu kojem su izloženi od strane državne administracije, naročito poreskih organa. Po pravilu su, međutim, te priče bile anonimne, tačnije iz anonimnih izvora, jer ljudi nisu želeli da otkriju svoje ime plašeći se još težih posledica.

Pre neki dan se, međutim, u novinama Kikindskim (www.kikindske.net) pojavio intervju (Dijana Subotički) sa lokalnim (bez uvrede) biznismenom Zoranom Mileševićem. Reč je o čoveku možda nepoznatom široj srpskoj javnosti, ali i te kako poznatom srpskim vlastima koje su ga na zub uzele još devedesetih, ne samo zbog privrednog, nego i političkog angažmana (njegova radio i TV stanica „Velika Kikinda“ zatvarana je tada čak šest puta, više nego mnogo slavni B92). U tom razgovoru, dakle, sasvim neuobičajeno za srpske prilike, Milešević jasno, otvoreno, neuvijeno, oštro, ogorčeno… govori o pravoj torturi kojoj je izložen već mesecima, a može se slobodno reći i godinama.

Naravno da zakoni moraju da se poštuju i, naročito, da porez mora da se plaća. Ali, prvo, ti zakoni su često, kažu poznavaoci, i to ne slučajno, dodaju, tako krojeni, tj. međusobno su kontradiktorni, da ih je nemoguće sve poštovati. Kako god se okrenete.., znate već šta.

A drugo, još se češće primenjuju selektivno, odnosno u skladu sa jasnim političkim i, sa tim povezanim, ličnim motivima. Upravo na tu političku pozadinu napada na jednog privrednika i njegovo preduzeće, na političku zloupotrebu državnog aparata, ukazuje pomenuti hrabri novinski tekst.

O tome je i na ovim stranicama već pisano, ali ponavljanje je majka nauke, a i majka novinarstva, pa ćemo ponavljati sve dok ne prođemo na popravnom – za razvoj privrede najvažniji je dobar investicioni ambijent.

Da Vas podsetimo:  Cena Srbije raste ako postane deo ruskog bezbednosnog sistema

Poslovnu klimu, međutim, ne odr(a)žava predsednik države nego državni činovnik, ona se ne može osetiti u Vladi nego u opštini, nju ne otelovljuje premijer ni njegovi ministri, nego šalterski službenici.

Dobro je, nesumnjivo, da dolaze tzv. veliki strani investitori; u njihovom privlačenju može da bude važna i uloga najviših državnih funkcionera. Ali, ti veliki strani investitori, ma kako bili veliki i moćni, ne mogu da reše naše temeljne probleme, oni mu više dođu kao šlag na tortu. Ključni su zapravo mali domaći investitori. Čak i u zemlji kao što je Srbija (kojoj strani kapital treba k’o ’leba) strane investicije u najpovoljnijem razvojnom scenariju (mogu da) čine tek oko jedne petine ukupnih investicija. Prevedeno u apsolutne brojeve, i sasvim grubo, ukupne investicije u Srbiji bi trebalo da se kreću oko 7-8 milijardi evra, od čega bi (u najboljem slučaju) strane mogle da dostignu oko dve milijarde; ostalo su domaće.

Dakle, za one hiljade malih domaćih investitora koji nemaju pristup ni Sertiću i Vujoviću, a kamoli Vulinu i Vučiću, mora da se napravi atmosfera, ozračje, što bi rekli Hrvati, da mogu da ulažu, šire svoje poslove, povećavaju broj zaposlenih.

Bez njih zapravo ni velike investicije neće dati pun doprinos; i veliki investitori će ostati kao usamljeno drvo na livadi bez stotina malih partnera, tzv. dobavljača, sa lokalnog tržišta.

U Srbiji su, međutim, upravo u tom pogledu poslednjih godina stvari krenule naopako. Nova vlast je – valjda pošto je pošteđena političke – započela svojevrsnu privrednu lustraciju. Pa čisti sve na koje posumnja da su imali bilo kakve veze sa njoj prethodećim vlastodržačkim garniturama.

Hiljade malih Čvor(ov)ića juri po Srbiji i hvata narodne naprijatelje – privrednike i preduzetnike. Neke globi, neke zatvara. I(li) njih i(li) njihove firme.

Da Vas podsetimo:  Humana društva u Beogradu u međuratnom periodu

U Srbiji prilike su take – što bi rekao Dragoljub Todorović, citirajući Nušića.

Mijat Lakićević

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime