Objavljeno: 10. Januar 2017.

Da li bi Sud u Strazburu presudio u korist NIN-a?

evropsi_sud_za_ljudska_prava_flickrAko se slučaj „NIN protiv Srbije“ nađe pred Evropskim sudom za ljudska prava, na osnovu njegove dosadašnje prakse moglo bi se zaključiti da bi presuda glasila da je država Srbija, presudivši protiv nedeljnika NIN u sporu koji je pokrenuo Nebojša Stefanović, prekršila član 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima, koji se tiče slobode izražavanja.

Viši sud u Beogradu je nedavno presudio u korist ministra policije Srbije koji je tužio NIN zbog teksta „Nebojša Stefanović, glavni fantom iz Savamale“, objavljenog 16. juna 2016. Po donošenju ovakve presude, uredništvo NIN-a najavilo je da će podneti žalbu Apelacionom sudu, kao i da će se, ukoliko taj korak ne da rezultate, obratiti Evropskom sudu za ljudska prava.

Sva novinarska udruženja dala su punu podršku redakciji NIN-a i izrazila zabrinutost za slobodu izražavanja u našoj zemlji, ističući da je glavno pitanje ovog spora „razgraničenje između kritičkog stava i činjenične tvrdnje“.

Da bi se neki slučaj našao pred Sudom u Strazburu potrebno je da se prvo istroše sva sredstva pred domaćim sudovima.

U donošenju presuda koje se tiču zaštite slobode izražavanja i drugih bliskih osnovnih ljudskih prava, kao što su pravo na privatnost ili pretpostavka nevinosti, Sud u Strazburu polazi od stava:

a) „ne samo da je dužnost štampe da, uz poštovanje svojih obaveza i odgovornosti, saopštava informacije i ideje o svim pitanjima od opšteg interesa, već i da javnost ima pravo da takve informacije dobija“ („Lingens protiv Austrije“);

b) da je prostor za kritiku političkih lidera širi od prostora za kritiku običnih pojedinaca i da se zaštita njihove reputacije mora odmeravati u odnosu na interes javnosti da postoji otvorena diskusija o svim političkim pitanjima;

c) uzima u obzir značaj objavljenih informacija u širem političkom kontekstu;

d) vodi računa o razlici između činjenica s jedne i vrednosnih sudova s druge strane – istinitost činjenica može da se dokaže, ali ne i istinitost vrednosnih sudova i mišljenja (na koje se najčešće i odnose tužbe političara).
Primeri presuda Suda u Strazburu

1. U slučaju „Dalban protiv Rumunije“ iz septembra 1999, Evropski sud je zaključio da je rumunski sud prekršio član 10 Evropske konvencije, koji se tiče zaštite slobode izražavanja, time što je krivično osudio novinara zbog klevete iznete u novinskim člancima, u kojima je javne ličnosti optužio za učešće u prevari.

Evropski sud je odbacio ideju da „novinar može da formuliše kritičke sudove samo pod uslovom da može da dokaže njihovu istinitost“. Takođe, kako nije bilo dokaza da je „opis događaja iznetih u članku potpuno netačan i da je imao za cilj da raspiruje kampanju klevete“ i imajući u vidu legitimni cilj kome se težilo, Sud je zaključio da „krivična osuda novinara predstavlja nesrazmerno mešanje u ostvarivanje slobode izražavanja“.

Na osnovu čega sud tvrdi da su u tekstu iznete neistinite informacije kada nijedna nadležna instanca nije utvrdila šta se zaista te noći dogodilo i ko je za to odgovoran?

2. U slučaju „De Haes i Gijsels protiv Belgije“ iz februara 1997, odbacujući presudu nacionalnog suda protiv dvojice novinara zbog klevete iznete na račun nekoliko sudija belgijskog apelacionog suda, Evropski sud podseća na to da „novinarska sloboda podrazumeva izvesnu dozu preterivanja ili čak provokacije“, da novinari mogu iznositi mišljenja „čija istinitost, po definiciji, nije podložna dokazivanju“, da „opšti interes neke javne rasprave, čak i ako su u njoj upotrebljeni izrazi koji mogu da povrede ili šokiraju, ima, ako se odnosi na neki ozbiljan cilj, veću težinu, nego legitimni cilj da se zaštiti ugled drugih“.

3. U slučaju „Pedersen i Baadsgaard protiv Danske“ iz decembra 2004, Evropski sud je zaključio da je nacionalni sud ispravno osudio dvojicu novinara za klevetu jer su u TV programu „nagovestili eventualnu odgovornost jednog višeg inspektora za nestanak važnog dokaza za istragu o jednom zločinu“. Sud je konstatovao da se radi o teškim optužbama koje su mogle dovesti do kažnjavanja za teško krivično delo, kao i da novinari nisu sa dovoljnom pažnjom proverili činjenice koje su izneli u tekstu. Evropski sud je, u ovom slučaju, ocenio da je izveštavanje uticalo na to da javnost izgubi poverenje u predstavnika sudske vlasti, kao i da su novinari ignorisali načelo pretpostavke nevinosti.

4. U jednom od najpoznatijih slučajeva – „Lingens protiv Austrije“ iz 1986, Evropski sud je postavio neka od osnovnih načela na kojima će kasnije zasnivati presude koje se tiču zaštite slobode izražavanja. Jedno od pravila primenjenih u ovom slučaju, na osnovu kojeg su kasnije opovrgnute mnoge presude za klevetu donete na nacionalnom nivou, jeste preporuka da se pravi razlika između činjenica i vrednosnih sudova, s obzirom na to da se može dokazivati samo istinitost prvih, ali ne i vrednosnih sudova.
Činjenica ili mišljenje

Naš Zakon o javnom informisanju iz 2014. ne pravi razliku između činjenica i vrednosnih sudova, ali daje pravo novinarima da, pored objavljivanja tvrdnji, „iznose stavove i mišljenja“ (član 5 i član 49 tog zakona). Za medijske zakone koji ne prave razliku između činjenica i vrednosti, Evropski sud ocenjuje da „sadrže krute elemente koji u praksi mogu da dovedu do odluka nespojivih sa članom 10 koji štiti slobodu izražavanja“.

Obrazloženje Višeg suda u Beogradu da novinar NIN-a u spornom tekstu nije iznosio svoje stavove i mišljenja, već činjenice, jedno je od najslabijih delova presude. Tako sud navodi (str. 24) da se zaključak o odgovornosti ministra Stefanovića za dešavanja u Hercegovačkoj ulici ne može smatrati mišljenjem novinara s obzirom na to da je izneta konkretna informacija koja je „zasnovana na činjenicama koje su bile proverljive i koje su se mogle utvrditi dokazima“, kao i da nije pružen nikakav dokaz koji bi posredno ili neposredno ukazao na odgovornost ministra policije. Tvrdi se i da su iznete „neistinite i nedopuštene informacije“ (str. 22).

Postavlja se pitanje na koje dokaze misli sud i kako od medija očekuje da ima dokaze o slučaju čija se istraga, i posle više od osam meseci, nalazi u fazi predistražnog postupka i od koga svi nadležni „beže“. Na osnovu čega sud tvrdi da su u tekstu iznete neistinite informacije kada nijedna nadležna instanca nije utvrdila šta se zaista te noći dogodilo i ko je za to odgovoran?

Ni posle osam meseci, o slučaju u Savamali ne zna se skoro ništa više od onoga što se znalo u danima nakon rušenja, osim da je za rušenje odgovoran neko iz vrha gradske vlasti – kao što je nekoliko meseci kasnije izjavio premijer.

Zna se i ono do čega je došao zaštitnik građana sprovodeći kontrolu zakonitosti rada MUP-a, i to po pritužbi većeg broja građana. U izveštaju zaštitnika navodi se da „Policijska uprava za grad Beograda MUP-a Srbije nije blagovremeno i efikasno postupala po prijavama građana da je organizovana grupa uniformisanih, opremljenih i maskiranih lica učinila niz dela protiv prava građana na slobodu i bezbednost, nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i imovinu“ itd. itd.

U ovako dramatičnim slučajevima suspenzije vladavine prava i kršenja osnovnih ljudskih prava, mediji imaju dodatnu obavezu pred javnošću da o ovoj temi govore i da postavljaju pitanje odgovornosti nadležnih, uključujući i ministra policije.

Uostalom, spoljašnju kontrolu rada policije treba i mogu da vrše i građani i javnost – što znači i mediji (član 221 Zakona o policiji), dok je ministar taj koji propisuje oblike i način vršenja unutrašnje kontrole rada policije (član 225), i kome je unutrašnja kontrola dužna da podnosi redovne izveštaje, kao i da izveštava javnost o svojim nalazima.
Ministar sa suženim ovlašćenjima

Po svemu sudeći, tvrdeći da je NIN izneo neistinite informacije koje su bile podložne proveri, Viši sud u stvari tvrdi da ministar policije nije odgovoran za propuste koje je te noći učinila policija, i da je nedeljnik morao da utvrdi koje su nadležnosti ministra policije pre objavljivanja spornog teksta. Dakle, sud prihvata da je odgovorna policija, ali ne i ministar!

Jedan od važnih kriterijuma bila bi i procena Evropskog suda u kojoj meri je presuda doneta u domaćem sudu mogla da spreči građane i medije da, iz straha od mogućih sankcija, u budućnosti iznose svoja kritička mišljenja i učestvuju u debatama o temama od javnog interesa

Viši sud u obrazloženju posvećuje značajnu pažnju utvrđivanju nenadležnosti ministra, navodeći da je ministar u konkretnom slučaju imao sužena ovlašćenja, te prebacujući odgovornost na direktora policije (str. 23. presude). (Navodi na pomisao da ne bi bilo mesta nikakvom prigovoru da je NIN umesto imena i slike ministra objavio ime direktora policije.)

Da li je moguće da neko ko se nalazi na čelu ministarstva nije odgovoran i za rad policije koja je „centralna organizaciona jedinica ministarstva“ (član 3 Zakona o policiji)? Po zakonu, ministar unutrašnjih poslova odgovoran je Vladi i Narodnoj skupštini za rad ministarstva i stanje u svim oblastima iz delokruga ministarstva (član 23 Zakona o državnoj upravi). Ministar je zadužen i da propisuje način obavljanja unutrašnjih poslova kojima se, između ostalog, „ostvaruje i unapređuje bezbednost građana i imovine, puna podrška vladavini prava“, a ima nadležnost i da „zahteva posebne izveštaje u vezi sa radom policije…“ (član 2, član 4, član 14 Zakona o policiji). Ministar može i da od Vlade traži da razreši direktora policije ako on ne obavlja posao u skladu sa zakonom (član 149 Zakona o policiji).

Slučajeve „nepreduzimanja ili nedovoljnog preduzimanja mera iz svoje nadležnosti za bezbednost lica, imovine i poverenih stvari“, Zakon o policiji tretira kao „tešku povredu službene dužnosti“, za koju se, po zakonu, može izreći i disciplinska mera prestanka radnog odnosa (član 207 stav 5).
Šta bi Evropski sud uzeo u obzir

Ako se slučaj „NIN protiv Srbije“ nađe pred Sudom u Strazburu, Evropski sud bi pri razmatranju sigurno uzeo u obzir i značaj same teme o kojoj je pisao NIN, a to je rasvetljavanje slučaja Savamala i utvrđivanje odgovornosti za kršenje vladavine prava i ljudskih prava – za čije poštovanje je nadležan baš ovaj sud! Evropski sud bi razmotrio i politički kontekst iznetih informacija, utvrdio bi da li se radi o činjenicama za koje se mogu izvesti dokazi ili se radi o kritičkom stavu i vrednosnom sudu novinara. Odmerio bi da li preovlađuje interes predstavnika vlasti ili interes javnosti, razmotrio bi da li je medij poštovao profesionalne standarde i novinarsku etiku.

Jedan od važnih kriterijuma bila bi i procena Evropskog suda u kojoj meri je presuda doneta u domaćem sudu mogla da spreči građane i medije da, iz straha od mogućih sankcija, u budućnosti iznose svoja kritička mišljenja i učestvuju u debatama o temama od javnog interesa.

Presuda Višeg suda u Beogradu protiv NIN-a bez sumnje će se negativno odraziti na izveštavanje medija o problemima od ključnog značaja za srpsko društvo, a dodatno je opasna tvrdnja izneta u presudi da „nije bitno kakva je bila namera novinara, već kako je čitalac shvatio tu informaciju“ (str. 24), što otvara mogućnost da se novinarima i medijima izriču kazne na osnovu proizvoljnih tumačenja ciljano izabranih čitalaca i gledalaca.

Maja Divac

www.cenzolovka.rs

Ostavite komentar

Poštovani, molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija „Korena“ zadržava pravo da skrati ili ne objavi komentare anonimnih čitalaca, koji sadrže direktne pretnje, neosnovane optužbe, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.