Da li će doći do smene nekog od tri gospodara u 2020.

2
631
Foto: printscreen

Igra tri gospodara u 2020.

Veliko iščekivanje da li će doći do smene nekog od nesmenjivih vladara – Mila Đukanovića, Milorada Dodika i Aleksandra Vučića – nastaviće se u 2020. sa još većom žestinom nego tokom stalne političke krize 2019.

Međutim, sva trojica gospodara mira na Balkanu, u krizi su u svom prirodnom okruženju kao ribe u vodi. Ona je glavni izvor njihove vladavine začete krajem 90-tih kada su prva dvojica predstavljala deo rešenja jugoslovenske ratne i svetske krize, dok se Vučić pre sedam i po godina nametnuo u sličnom svojstvu.

Sva trojica su političari 21. veka bez ozbira što su po imenu Đukanović i Dodik socijaldemokrate, a Vučić kao naprednjak dođe nešto kao moderni konzervativac. Jer, sva trojica vladaju pomoću masovnih osećanja koja su u stanju da probude kod ljudi, i to na dnevnoj osnovi.

Školska definicija osećanja je da je to stanje uma, odnosno svesti, čime je preko medija i Interneta, odnosno društvenih mreža, lakše upravljati nego ikad u ljudskoj istoriji. Osnovno pravilo je držati se onoga što ljude jako dotiče, uopšte je nebitno na koji način, važna je na prvom mestu njihova pažnja i osećanja koja ih pritom obuzimaju.Osvrnimo se malo unazad na to kako je počela godina iza nas 2019. na primeru Srbije i Crne Gore.

U obe države rasplamsale su se zimus demonstracije protiv vlasti, sa mnogo međusobnih sličnosti.

U Crnoj Gori razvio se i jak sukob u samom državnom vrhu izazvan bekstvom vlasnika Atlas banke Dušana Kneževića u London i njegovim objavama o potkupljivanju ljudi iz neposrednog Đukanovićevog okruženja.

U Srbiji je godina počela i za vlast i za opoziciju masovnim i upornim okupljanjima demonstranata nezabeležnim od protesta protiv Slobodana Miloševića. Održana je i velika protestna šetnja na godišnjicu ubistva srpskog političara sa Kosova Olivera Ivanovića i to dan uoči velike posete ruskog predsednika Vladimira Putina Beogradu.

Da Vas podsetimo:  Non serviam

I u Srbiji i u Crnoj Gori odnosi unutar vlasti i doživljaj korupcije i kriminala preovlađivali su kao politička tema. Napetost je ili rasla ili je održavana preko leta najavama velikih planova za zaoštrenu opozicionu borbu. U jesen i opozicija u Srbiji počela je sa objavama u Kneževićevom stilu, ali je ono što je tome dalo krila, bio slučaj Krušik, prvo objavljen u ruskim medijima, dan nakon napada dronovima na naftna postrojenja Saudijske Arabije.

Međutim, sam kraj godine i ulazak u 2020. izbornu godinu i u Srbiji i u Crnoj Gori, donosi obrt. Umesto te teme, Đukanovićeva vlast uspeva da izazove sasvim drugu, onu koja se tiče identiteta, pitanja ko smo mi, a ne na koji način se vlada nama. Donoseći Zakon o slobodi veroispovesti kojim se crkvena imovina, odnosno neki hramovi srpske pravoslavne crkve, dovode u pitanje, Đukanović uspeva da napravi veleobrt u svakom smislu. Prvo, izaziva dosad neviđenu estetiku protesta.

Slika sveštenika i monaha SPC u pravoslavnim crnim odorama, kako idu u koloni na demonstracije ispred parlamenta, neviđena je svetska vest.

Drugo, izaziva buru masovnih oprečnih osećanja, kojima se zaista tamo neki biznimen Knežević, građanski pokret Odupri se i ostalo, bacaju u nebitan plan.

Treće, omogućava prosrpkoj opoziciji u liku Demokratskog fronta, poziciju mučenika, hapšenjima i policijskim zadržavanjima.

Kao neko ko nije imao opoziciju na vlasti nikad, Đukanović nema mogućnost koju  ima Aleksandar Vučić, da barata negativnim osećanjima prema nekom bivšem vlastodržšcu Draganu Đilasu, ili Borisu Tadiću, Vuku Jeremiću…

Za Đukanovića je bivša vlast, vlast federativne i savezne Jugoslavije, odnosno Srbije, kako se to predstavlja u ovom doživljaju stvarnosti. I on sa jedne strane održava tu podelu kako bi uvek imao odgovarajućeg protivnika koga je navikao da pobeđuje, i koga i dalje namerava da pobedi u jesen 2020. na parlamentarnim izborima. Ne nekog Kneževića, dakle, nego recimo baš Ivicu Dačića, koji je bio visoki čelnik Socijalističke partije Srbije, i u to vreme kada su delegacije političkih predstavnika đCG dolazile u sedište SPS na Studentskom trgu kako bi dogovorile kvote poslanika za dva skupštinska doma, za Veće građana i Veće republika SR Jugoslavije.

Da Vas podsetimo:  “Omanji” ratovi i “omanje” sankcije

I Dačić nije razočarao, rekao je ono što se od njega i očekuje, kao da je početak 1991. i kao da su Srbi u Hrvatskoj postavili balvane na Plitivicma – da će država Srbija biti uz srpski narod. Time je Đukanoviću dao neophodan kontekst, sa kojim može da se „radi“ dalje, da se blokade puteva po severu CG, nezadovoljstvo vernika i naroda i ispoljavanje tog nezadovoljstva, svrsta u povampireni srpski nacionalizam, protiv koga se bori moderna prozapadna vlada u Podgorici.

Uostalom, taj kontekst važi od januara 1998. kada je Đukanović prvi put na Cetinju položio predsedničku zakletvu. Samo je svaki put potreban sve jači neprijatelj da bi se taj kontekst održao i tu se Đukanović dosad nije razočarao. Jer mitropolit Amfilohije koji je sada glavni predvodnik otpora protiv vlasti, svakako je dostojniji, opasniji i jači protivnik nego što su to na izborima 2016.poražene vođe Demokratskog fronta.

Slično kao i Đukanović, pitanjima identiteta, barata i Milorad Dodik, samo iz potpuno suprotne pozicije, dok je Milu nasušno potreban sukob sa Beogradom, Miletu je potrebno da pokaže da Beograd stoji iza njega, da mu nisu i neće biti uvedene neke sankcije na Drini.

Dodik je pred svoje izbore prošle godine vodio identitetsku kampanju za uvođenje Svetog Stefana kao Dana Republike Sprske, uspevši da na tome zadrži glasove, uprkos upornim nastojanjima opozicije da sa pitanja identiteta skrene pažnju i osećanja ljudi na zloupotrebe u vlasti, i to na najstrašnije koje se tiču gubitka života jednog mladića u Banjaluci.

Na sredini između ta dva pristupa stoji Vučić, koji balansira kad god može, igrajući na obe strane klackalice. Tako je uspeo da Mila Đukanovića dovede na skup Malog Šengena u Tirani, što nije beznačajno, budući da je albanski premijer Edi Rama, uspeo da drži Hašima Tačija po strani.

Da Vas podsetimo:  Vlast kao hoće dijalog, opozicija kao neće

Mali Šengen se može svakako tumačiti, pa i tako, da je reč zapravo o operaciji spasavanja Zorana Zaeva, makedonskog premijera. Budući da je isposlao pristupanje Severne Makedonije u NATO, a da mu je EU zalupila vrata pred nosom ne otvorivši pregovore sa Skopljem, Zaevu treba manevarski prostor pred sopstvenim građanima, a to Mali Šengen jeste.

Zaev može i povući svoju odloženu ostavku i naći izgovor da vanredne izbore ne održi u aprilu, delom zahvaljujući i tom Malom Šengenu, kojim je premostio spoljnopolitičku prazninu u mesecima kada je trebalo da svojoj javnosti predstavi neki uspeh u Briselu. Zaev je zanimljiv i zato što je bio posebno na meti Vučićevog nezadovoljstva, što je samo detalj koji govori koliko su u igri tri balkanska gospodara emocije dozvoljene samo narodu pod određenim uslovima, dok vladari uspevaju da se obuzdaju, uvek kad im to zatreba.

Izvor: novinar.rs

2 KOMENTARA

  1. Po obicaju clanak bez istine i ljudskosti. Dok milo djukelanovic vlada zahvaljujuci glasovima poturica, siptara, albanaca i pokatolicenih izdajnika, dotle Dodik dobija samo glasove Srba !
    Za Vucica necu da komentarisem, dovoljno je znati ko mu je napravio stranku. Dok nemilo vlada samo zarad pljacke i da ga neko ne bi hapsio, dotle Dodik najvise radi u interesu Srba. Kurjacic nece moci jos dugo reda se prenemaze, morace da izabere stranu, pa ako izabere pogresnu demonsku zapadno-fasisticku, onda nista druga nego da mu narod sudi ! Zato kazem, da se ne obaziremo na ovakve kvazi novinare, Dodik je covek koji je u najtezoj situaciji i ne be trebao svaki ker sa sora da laje na njega !

  2. Овако пишу и мисле они који Србима не мисле добро. Вучић и Додик, САМО НАПРЕД! ЖИВЕЛА СРБИЈА, нека цркну издајице.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime