Da li je blizu granica popularnosti Vučića

0
542
Aleksandar Vučić / Foto: YouTube Screenshot

Vučić u javnim nastupima svojim patriotskim idealizmom izaziva strpljenje prizemljenih pragmatičara, a pragmatičnim postupcima izaziva sumnju idealista nebeske Srbije

Politički analitičari i istraživači javnog mnenja sada su oprezno optimistični ili oprezno pesimistični kad predviđaju granicu rasta popularnosti A. Vučića i stranke koju još vodi. I prvi i drugi račnaju da se granica rasta primakla. Zbunjuje samo činjenica da je Vučićeva  partija već  osvojila vlast a i dalje joj raste podrška građana Srbije. E. Kaneti u svom čudesnom antropološkom  delu „Masa i moć” nalazi da je u svakoj masi, što politička partija jeste, stalno prisutan strah od zaustavljanja rasta i raspadanja koji ona prevazilazi kretanjem ka cilju. Cilj je, dakle, neophodan za opstanak mase. Ako se, primera radi, vratimo u 2000. godinu videćemo na slučaju DOS-a da je Kaneti u pravu. Ovaj pokret je proklamovao više ciljeva među kojima su najvažniji bili prosperitet naroda, ulazak u EU, uzimanje vlasti od Slobodana Miloševića, uvođenje liberalne ekonomije,  te reforme pravosuđa, školstva, bankarstva i svega čega su u govorima mogli da se sete lideri DOS-a. Međutim, osim rušenja vlasti Slobodana Miloševića na sve drugo lideri DOS-a imali su različite poglede. Uzaludno je bilo i pojačavanje retorike o jedinstvu, pa i samo ubistvo Zorana Đinđića, DOS-ova masa ušla je u unutrašnju borbu za vlast iz koje je posle svakog izbornog ciklusa izlazila slabijom. Masa ovog opozicionog pokreta bila je jedinstvena i rasla je samo dok je postojao istinski zajednički cilj.

Vučić često ističe da ga ni malo ne zanima vlast kao vlast i da mu je podrška građana potrebna samo za dobro Srbije koju, stalno to naglašava, voli iznad svega. Razume se da je predsednik svestan da je ovakva retorika već isprobana od strane brojnih DOS-ovih lidera i da je, uglavnom, iskompromitovana, ali on od nje ne odustaje, čvrsto uveren da je za lidera sasvim normalno da voli svoj narod i svoju zemlju više od vlasti i da ovakva retorika, makar bila i iskompromitovana u Srbiji, mora da postoji u minimalnim karakteristikama svakog lidera. Ovakva retorika mora da bude i deo minimalnog protokola u nastupima nacionalnih lidera, moraju da je koriste bez straha da će im porasti nos.

Da Vas podsetimo:  Izborni uslovi: Da li si zvaničnik partije ili javni funkcioner?

Vučić u javnim nastupima svojim patriotskim idealizmom izaziva strpljenje prizemljenih pragmatičara, a pragmatičnim postupcima izaziva sumnju idealista nebeske Srbije. On preuzima  rizik da bude i idealista, i pragmatičar. Što bi rekao Dostojevski kroz jedan svoj lik, ne postoji situacija u kojoj se ne može činiti dobro.

Tajna je u uprošćenom zajedničkom imenitelju, svedenom na radna mesta i borbu protiv korupcije, na dve stvari koje najviše i najčešće opredeljuju građane Srbije. Istovremeno, ta dva pojma su u organskoj vezi u svesti građana: nezaposlenost je nastala zbog tajkunizacije privrede, a otvaranje radnih mesta za građane je dokaz je da Vučić staje petom na glavu aždaje nezaposlenosti. Obraćajući se glasačima na tom najjednostavnijem imenitelju, koji se čak ne može dalje uprostiti, Vučić razočarava glasača koji se odaziva na složeniji zajednički imenitelj. To, međutim, ne proizvodi ozbiljne posledice, jer je u siromašnom narodu takvih glasača malo, a i ne gori im pod nogama.

Taj krajnje uprošćeni zajednički imenitelj očekivanja naroda i vidljivi rezultati u ekonomskom oporavljanju omogućili su Vučiću da u hodu veže za sebe i najšira idejna očekivanja glasača. Tako srpska politička desnica nema u Srbiji zapaženiju ulogu, jer za Srbe nema strasnijeg desničara od Vučića. Srpski evropejci jedva da se vide na srpskoj političkoj sceni, jer za Srbe nema jačeg evropejca od Vučića. Proruska stranka Nenada Popovića nije ni smela da samostalno odmeri svoje rusofilstvo, svesna da Srbija nema većeg rusofila od Vučića.

Tajna je u Vučićevom shvatanju politike u izvornom značenju pojma: poslovi za građane, građanski poslovi. Naše komunističko nasleđe ne razlikuje politiku od ideologije. S toga naš čovek, kad beži od ideologije, kaže „nisam ti ja za politiku”. Shvatajući kako naš čovek poistovećuje politiku i ideologiju, i sam Vučić uobičava da kaže da ga politika ne interesuje iako ustvari strasno radi ono što nije ništa drugo do politika.

Da Vas podsetimo:  Stanari hotela Bristol stupili u štrajk glađu

Poslednja Vučićeva inovacija političke prakse su nenajavljena putovanja po Srbiji, o kojima se po pravilu kasnije sazna. Slikali su ga se skromno smeštenog između domaćina i domaćice na jednoj seoskoj terasi u Srbiji. Zalupao je tako jednog dana na vratima uprave Galerije Sava Šumanović u Šidu, više u nameri hodočasnika nego inspektora, i izazvao ne malo zaprepašćenje dveju dama – direktorke i kustosa. Iz galerije je produžio u Rivicu, da iznenadi vinara Deurića. Putuje svojom polovnom škodom, bez pratnje medija i oranizovanih statista iz lokalne vlasti, a o poseti se tek naknadno sazna,  i to ne preko agencijskih ili novinskih redakcija.

Njegovi kritičari gledaju na ovu spontanost sumnjičavo, a na izbor polovne škode kao prevoznog sredstva podsmešljivo, sve u smislu da takvi populistički trikovi kod njih ne prolaze. On i nema iluzije da će svi u Srbiji prihvatiti bez sumnjičenja ovu hodočasničku predsednikovu skromnost, ali on to čini za one kojima će se njegovi postupci dopasti, za one kojima bajkovitost ovakvih „ispada” ne smeta. Kritičari će reći da su predsednikova nenajavljena putovanja vešto smišljena. Ko kaže da nisu? No, i pored toga ona bolje od moralnopolitičkih traktata govore kako bi jedan narodni predsednik mogao da postupa u srećnom društvu. Mnogi vlastonosci mogli bi da od Hosea Muhike nauče kako se postaje voljen u narodu ali je teško održati pozu jednog muhikanca. Vučiću ne smata da bude i posledni muhikanac na Balkanu ako će to poslužiti da podigne lestvicu na visinu koju samo on može da preskoči.

Dragorad Dragičević
Izvor: Vidovdan

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime