Da li je Srbija neutralna u Ukrajini?

0
760

dzozef-bajden-1402873457-516579Vlada Srbije neprestano govori kako je neutralna u sve zaoštrenijim odnosima Zapada i Rusije ne samo kada je reč o krizi u Ukrajini. Da li se, međutim, tu radi o stvarnoj neutralnosti ili je to opet još jedna obmana i da li aktuelna vlast u Srbiji ima snage i želje da neutralnost i sledi? Ustvari, da li je aktuelna politička Srbija zaista neutralna?

Zvanični Beograd svakoga dana koristi razne prilike da uzvikne kako Srbija nema druge budućnosti nego samo Evropsku uniju. Predsednik vlade Aleksandar Vučić je u razgovoru sa nemačkim i švajcarskim novinarima definisao da je „naš najvažniji cilj pristupanje EU“ i da ćemo „za to učiniti sve. Tu nema povratka“. Premijer Vučić je uz to primetio da on „nema utisak da će Srbija morati da bira između Brisela i Moskve jer je naši cilj Evropska unija“. Pre nekoliko dana, pre tog razgovora sa novinarima, premijer Vučić je izjavio da je politika Srbije da bude uz Berlin. Zanimljivo je takođe da premijer Vučić nikada nije javno jasno rekao da je Srbija prijatelj Rusije, nego stalno ponavlja da nije neprijatelj. Ne biti neprijatelj ne znači biti i prijatelj. To su dve različite stvari. U tom duhu neprestano govore i drugi lideri Srbije.

U prevodu, Vučićeva vlada i vladajuća politička elita koje predstavlja Srbiju su se već opredelile, odlučile kome pripadaju, i o kakvoj to neutralnosti uopšte može biti reči. To je valjda jasno. Navodna neutralnost u ukrajinskoj krizi se tako pokazuje samo kao instrument za domaću upotrebu za zamajavanje domaće javnosti, u kojoj još uvek žive sećanja na američko-evropsko bombardovanje 1999. godine kao i emocije prema Rusiji. Ukrajina je samo trenutni izgovor. Neutralnost aktuelne vlade je u stvari ustupljena opcija Zapada Srbiji jer kakva god bila njena pozicija, to zaista u ovoj fazi nije ni važno a za sada donosi neku korist zapadnim štićenicima u Beogradu. Ali ta ustupljena opcija ima ograničen rok trajanja i Srbija će doći u situaciju da se u svetlu svojih evropsko-zapadnih ambicija jasno izjasni. Kako sada stvari stoje, u ishod tog izjašnjavanja ne bi trebalo da se sumnja.

BEZ PROSTORA ZA NAUTRALNOST

Neutralnost prema Ukrajini ustvari ne postoji. Prema tome, o kakvoj to neutralnosti mi govorimo. To je obmana. I to je problem, to što se stalno govori o neutralnosti i obmanjuje ne Evropa i Zapad, nego domaća javnost. Ova vlada ima ogromnu većinu u Skupštini što znači da će njena politika, kakva god da je, imati podršku najvišeg zakonodavnog tela. U tom smislu ambicija aktuelne vlade da bezrezervno pripada Zapadu i Evropskoj uniji je potpuno legitimna. A, ako se želi i pripadati nekom bloku, nekoj međunarodnoj integraciji, onda pravila nalažu da se dosledno i sledi politika te integracije. To je jasno kao dan. Problem je dakle u obmani koja svedoči o političkoj praksi aktuelne vlade. Obmana sve više izgleda kao generalni politički princip.

Da Vas podsetimo:  Crna Gora i propagandni rat

Očigledno je da su međunarodni odnosi postali potpuno ogoljeni i nema mesta bilo kakvoj neutralnosti. Svako, a pre svega male zemlje, jednostavno moraju negde da pripadaju. Ne može se sediti na dve ili više stolica. Ustvari, može, ali onda je to prevara, neiskrenost, i to kratko traje, a na kraju se plati izuzetno visoka cena. Zašto libijskog lidera Gadafija, na primer, niko nije želeo da brani upravo zbog dve stolice, a recimo Bašara Asada su branili. Uz to, postoji i razlika u praksi. Zapad nema trajne saveznike, Zapad troši ljude i nikada nije branio one koje je potrošio. Najbolji je primer egipatskog lidera Hosnija Mubaraka ili izraelskog Jicaka Rabina.

Drugim rečima, neophodno je imati jasnu sliku o stvarnim odnosima u svetu i tehnologiji onih koji tim svetom nastoje da upravljaju. Za tu jasnu sliku osnovni preduslov je da funkcionišu institucije jedne države, da se angažuje što veći broj stručnih i iskusnih ljudi u koje će izvršna vlast, dakle vlada, imati poverenja i čiji rad će poštovati i na tim osnovama donositi odluke u spoljnoj politici. U Srbiji je, nažalost, primetno urušavanje svih državnih institucija i najvažnije državne odluke se donose u uskom krugu prijatelja aktuelnih lidera, što bi Englezi rekli u „kuhinjskom kabinetu“. Drugim rečima, sudbina zemlje zavisi od svakodnevnog gatanja na koju nogu je tog jutra ustao neki od lidera.

Takvog stanja u državi Srbiji su debelo svesni i na Istoku i na Zapadu. To je, u stvari, i tehnologija Zapada – urušavanje institucija države, svođenje demokratskog uređenja na manipulacije medijima i nelvadine organizacije i iznad svega afirmisanje i podrška ličnostima, konkretnim ljudima, a ne sistemu i državi.

BAJDENOVO PODSEĆANJE VUČIĆA

U tom svetlu je veoma zanimljivo i važno nedavno pismo američkog potpredsednika DŽozefa Bajdenu premijeru Vučiću. Sa zakašnjenjem od skoro dva meseca Bajden čestita Vučiću imenovanje za predsednika vlade Srbije, što je krajnje neobično u američkoj praksi. To je očigledno samo izgovor, a suština je u sadržaju pisma. Bajden piše Vučiću da se „unapred raduje našem radu na zajedničkim prioritetima“ uz reči: „Uzdam se u Vaše liderstvo kako bih bio siguran da će Srbija stajati uz svoje evropske partnere u podršci međunarodnim principima s obzirom na to da stremite ka pravima i privilegijama članstva u Evropskoj uniji“. A, podseća Bajden u pismu, kriza u Ukrajini je samo ojačala rešenost Amerike da podrži Evropu.

Da Vas podsetimo:  Republika Srpska posle epidemije „Kovida 19“ ili na koji način će Vučić svoju pomoć naplatiti Dodiku?

Pismo je veoma važno i još više zanimljivo. Prvo, važno je vreme upućivanja pisma uprkos pomalo detinjastom povodu sa tolikim zakašnjenjem. A da ne zaboravimo i da takve stvari nisu posao potpredsednika Amerike, koji je po funkciji i predsednik Senata, znači doma parlamenta, a ne vlade. Pismo je došlo uoči važne posete ministra spoljnih poslova Rusije Sergeja Lavrova. Ništa manje nije zanimljivo i to što dolazi i posle Vučićeve posete Berlinu, kada je on izjavcio da je Srbija uz Nemačku i da je Nemačka najvažniji partner, neko od koga zavisi sudbina Srbije. To isto je Vučić, doduše ne kao predsednik vlade, izjavljivao pre skoro dve godine posle posete Vašingtonu, ali za Ameriku – da bez Amerike Srbija nema budućnosti. Sada je to, međutim, Nemačka. Bajednovo pismo bi se moglo videti i kao podsećanje ili, možda bolje rečeno, upozorenje da je Amerika još uvek tu i da ne odustaje. Nije samo reč o Rusiji i poseti Lavrova nego i o Nemačkoj jer ne bi trebalo smetnuti sa uma da američki i nemački interesi nisu identični.

Istovremeno, Bajednovo pismo otkriva i još jednu stranu aktuelne zapadne politike prema Srbiji. Naime, zašto postoji potreba da Amerike stalno podseća i upozorava vlasti u Beogradu. To nameće pitanje nepoverenja, još uvek im se ne veruje. Toga su očigledno svesni i u Beogradu, pa otuda dolazi i primetna nervoza lidera Srbije. To poverenje ili nepoverenje se sve češće testira kroz izjave i ocene raznih međunarodnih predstavnika u ovoj fazi mahom svedene na pitanja slobode štampe i cenzure. Na te ocene se u Beogradu reaguje bez potrebe nervozno i neprimereno, posebno u izjavama premijera Vučića, što samo inspiriše nastavak sličnih ocena. Jedan dnevni list blizak Zapadu je tako objavio naslov Zabrinjavajuće izjave premijera.

MUDROST JE BRINUTI SE O SEBI

Primetno je da premijer Vučić u javnim istupima sve češće govori kako on ne laže. Zašto on ima potrebu da stalno podseća da on ne laže? Znači li to da u zvaničnoj Srbiji neko ipak laže. Deo nepoverenja prema zvaničnom Beogradu, uprkos svakodnevnom zaklinjanju Evropskoj uniji, dolazi i od nepovezanosti državnog sistema i utiska kao da u Srbiji ne postoji jedna vlast nego nekoliko, najmanje tri, od predsednika Srbije preko premijera pa do prvog potpredsednika i ministra spoljnih poslova. Stiče se utisak da ne postoji jedinstvena politika i da je jednostavno sve moguće. Nije samo reč o Zapadu, sličan stepen nepoverenja postoji i u Rusiji.

Da Vas podsetimo:  Neshvatljiva dešavanja i propusti…

Srbija, naravno, kakvu god vlast da ima, ne može da utiče na odnose u svetu, ali može da se organizuje da preživi teška vremena. Kako preživeti u uslovima kada je, prema najnovijim podacima, samo javni dug veći od 60 odsto društvenog proizvoda, a gde su dugovi kompanija i privrede, čiji je garant takođe država. Od čega će se, naime, živeti. Pod težinom tog pitanja sve te političke akrobatike, teške reči i zaklinjanja padaju u vodu.

Možda bi kao inspiracija mogli da posluže, na primer, Velika Britanija i Slovenija, članice EU i NATO. Ovih dana je u Velikoj Britaniji boravila visoka delegacija Kine na čelu sa premijerom. Dočekani su kao „sveci spasitelji“, a premijera je primila i kraljica Elizabeta iako je to suprotno protokolu, jer ona prima samo šefove država. Prema svedočenju reportera lista Dejli mejl, na prijemu u čast kineskog premijera britanski ministri i velikani su bukvalno čekali u redu da se s njim samo rukuju. Britaniji su neophodne investicije i to je jedino važno, a to što Kinu neki na Zapadu, uključujući Britaniju, smatraju „komunističkom tržišnom diktaturom“, koja ugrožava ljudska prava, više nije važno. I sklopljeni su ugovori o kineskim investicijama vrednim nekoliko stotina milijardi funti, uključujući i izgradnju nove nuklearne elektrane.

Kina će biti vlasnik nuklearne elektrane, strateškog objekta u Britaniji, a britanska vlada garantuje cenu struje do 2030. godine. Sila Boga ne moli, od nečeg se mora živeti. Slovenija, na primer, u Rusiji, kako je objavljeno u Moskvi pre desetak dana, otvara novih 19 centara za izdavanje šengenskih viza. I to u vreme narastajućih neprijateljstava Zapad prema Rusiji. To kako preživeti bi trebalo da bude i osnovni posao aktuelne vlasti u Srbiji. Sve drugo su obmane i gubljenje vremena.

standard

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime