Da li je Srbija suočena sa ultimatumom ili vlast prodaje ono na šta je pristala

SEVNU iz Brisela ono što se odavno očekivalo. Zapravo, ono što su su odavno očekivali svi trezveni u Srbiji i opominjali vlast u Beogradu da će se sve tako završiti. A i još tužnije i ružnije.

Vučićev briselski pregovarač Marko Đurić objavio je da i Priština i Brisel traže imovinu Telekoma u južnoj pokrajini. Da je, u suštini smaraju prištinskom, šiptarskom.

Đurić je objavio da je „iznenađen i uvređen“ i da on na to ne bi pristao, ali da odluku prepušta velikom i mudrom premijeru kojem on, naravno, bezgranično veruje.

Ali, da li je ovo ultimatum ili Priština i Brisel samo traže od Beograda ono na šta je pristajao još od vremena vladavine Borisa Tadića?

Ne prodaje li vlast Srbiji za ultimatum ono na šta je (još u Borisovo vreme) sama pristala, pa to sada Srbiji mora predstaviti kao ultimatum (jer, sila Boga na moli!)?

Ko je veći problem za Srbiju i njenu budućnost – Beograd ili Brisel?

Gde je izlaz? U nastavljanju Vučićevog puta ili u „naslonu na Rusiju“, kao što su govorili neki srpski državnici?

Stižu plodovi onoga što je vlast sejala poslednjih nekoliko godina

Slavko STEVANOVIĆ, predsednik Skupštine AP Kosova i Metohije

• Rešenje je da se prekinu briselski pregovori, da se okrenemo Rusiji i vratimo pregovore u UN. I da dodam: kada smo mi predvodili blokade, dolazilo je po 20.000 ljudi, a sada je na protestima pred Trepčom – šačica. Narod je video da je prevaren

PRVO, govorim sa pozicije predsednika Skupštine AP Kosovo i Metohija.

Svakom građaninu, a mislim i vladi i ovom premijeru, jasno je da sada samo ubiraju plodove čije su seme sejali pre nekoliko godina. Mi smo im ukazivali na greške, a oni su tražili da im verujemo. Mi im nismo poverovali!

Onda su postavili privremena veća.

Od onog momenta kad smo im dali carinu, ukinuli institucije, sud i civilnu zaštitu, šta smo mogli drugo da očekujemo nego da će da nam traže imovinu. A i čija je to imovina? Ako ne možemo da koristimo našu imovinu i da uđemo na Kosovo i Metohiju, kako je to onda naša imovina? A to su potpisali.

Ukinute su nam institucije, a sada, vidim, upućen je poziv da četiri opštine naprave zajedničku sednicu. I pitam: na čijim izborima su izglasane, ko je te izbore raspisao, po čijim zakonima su sprovedeni?

Podsetiću da su se naši pregovarači iz Brisela „vraćali sa pobedom od 5:0“, a to su sve bili pogrešni potezi – ne srpska pobeda, kako su oni to predstavljali u javnosti.

Na kraju će nam tražiti i formalno priznanje. Plašim se da je sve ovo još ranije dogovoreno. Poručujem vladi i premijeru da ne čine taj sramni čin, koji će u istoriji ostati zabeležen. Ali, zaista strahujem da je to ranije dogovoreno i da se sada traži način da se to opravda.

U ime građana Kosova i Metohije i pokrajinske Skupštine im poručujem: neka to ne rade. Rešenje je da se prekinu briselski pregovori, da se okrenemo Rusiji i vratimo pregovore u UN.

I da dodam: kada smo mi predvodili blokade, dolazilo je po 20.000 ljudi, a sada je na protestima pred Trepčom – šačica. Narod je video da je prevaren.

Priština nas i ponižava, neće pozivni broj iz naše ruke, hoće ga od Albanije ili direktno

Đorđe VUKADINOVIĆ, urednik NSPM

• Odgovornost za ovu situaciju je apsolutno na Vučiću i sramnom potpisivanju Briselskog sporazuma – kako onog iz 2013, tako i onog iz 2015. i sada svi računi dolaze na naplatu. Sad mu ne vredi da glumata i plače i prenemaže se, kada mu traže da realizuje ono što je olako obećao i potpisao

NISMO sada pred ultimatum, već smo to odavno i što je najgore, a za razliku od nekih boljih vremena iz naše istorije, sada se pred ultimatumima povijamo i prihvatamo čak i one za koje nemamo razloga da prihvatamo.

Srbija je nekada odbijala stvarno teške ultimatume i tragične, a sada se sve prihvata pod „strašnom pretnjom“ prekida EU-integracija.

Drugim rečima, odgovornost za ovu situaciju je apsolutno na Vučiću i sramnom potpisivanju Briselskog sporazuma – kako onog iz 2013, tako i onog iz 2015. i sada svi računi dolaze na naplatu. Sad mu ne vredi da glumata i plače i prenemaže se, kada mu traže da realizuje ono što je olako obećao i potpisao.

Naravno da treba odbiti i prekinuti briselske pregovore i odustati od njihove primene. Ali, ako pažljivo slušate o čemu se ovde radi, videćete da smo već prihvatili međunarodni telefonski broj za Kosovo, a sad se samo cenjkamo da li ćemo išta dobiti za uzvrat ili ne. Priština nas još dodatno ponižava i odbija da dobije taj broj iz naše ruke, nego od Albanije ili direktno.

Ako mi dozvolite: prvo bih da konstatujem da stvarno nije ultimatum u pitanju. Sve to proizlazi iz Briselskih sporazuma i sve je to vlast vrlo dobro znala i tada.

Od navodnih fantastičnih pogodnosti Briselskog sporazuma i dalje nema ničega

Branko PAVLOVIĆ, advokat

DANAS sve veći broj Vučićevih pratilaca nije spreman da se samožrtvuje za velikog vođu, pa posledice Briselskih sporazuma isplivavaju u javnosti kao „ultimatumi“.

Vučić će sigurno pristati na postavljeni zahtev.

Ustupak koji će mu se učiniti, biće neka dodatna formulacija koja „može, ali i ne mora“ da se tumači kao pravilo koje će se, eto tobože, primeniti samo na Telekom i njegovu imovinu, ali ne i kao generalni princip. A kad dođu na red imovine i ostala prava drugih pravnih lica na KiM, onda će neki novi Đurić da nas obaveštava o novom ultimatumu i kako su nas iz EU opet prevarili, a bili su nam „obećali“ da kada žrtvujemo imovinu Telekoma, onda smo time zaštitili ostalu imovinu.

A nikad ništa slično niti piše u Briselskim sporazumima niti bi nam sa Zapada ikada tako nešto obećali.

Ukratko, od navodnih fantastičnih pogodnosti Briselskog sporazuma i dalje nema ničega, a sve, od sudova i policije do imovine, ide u korist Prištine.

Pravi cilj briselskog ultimatuma je – zabijanje klina između Beograda i Moskve

Željko CVIJANOVIĆ, urednik Novog Standarda

• Izbor je jednostavan jer – da parafraziram Čerčila – ako pruži otpor, Vučić možda neće naciji spasiti mir, ali će joj spasiti obraz. Ako pristane na ultimatum, izgubićemo najpre obraz i pred sobom i pred našim prijateljima, a potom, naravno, i mir

SMISAO briselskog ultimatuma, kao i onog koji će tek da usledi – da Beograd uvede sankcije Dodiku i okrene leđa Srpskoj – ima više ciljeva i više nivoa značenja. Osnovni je zabijanje klina između Moskve i Beograda.

Naime, ako se Srbija odrekne svoje imovine na Kosovu i Metohiji i prava da ona da pozivni telefonski broj Prištini, a ne da joj ga da neka druga zemlja (Austrija), još više, ako se odrekne svojih prava i obaveza u Srpskoj – ona više neće biti ni kredibilan partner ni neko ko može da čini prostor ruskog uticaja na Centralnom Balkanu.

Daleko od toga da bi tada Rusija okrenula leđa Srbiji, ali svoje aktivnosti ovde svela bi na minimum, dok bi agenti zapadnog uticaja likovali kako nam Rusija nikad, pa ni sad, nije pomogla. Takva taktika svakako je mnogo efektnija od pritiska da Beograd Rusiji uvede sankcije, jer, kad bi se to dogodilo, Rusija bi u očima Srba ostala velika, dok, u slučaju da smanji prisustvo u Srbiji, postaje temom sumnjičenja.

To znači da, ako se odreknemo imovine na Kosovu, ne samo da ostajemo bez basnoslovnih ekonomskih resursa već i bez šanse da odbranimo ostatak svoje nezavisnosti. Rečju, tada Srbija upada u dugo ropstvo, i isključuje se iz evropskih i svetskih procesa resuverenizacije zemalja, kakav vidimo širom sveta.

Mogu da razumem da Vučićeva odluka neće biti laka jer, i ako prihvati ultimatum i ako ga odbije, doći će teški dani za našu zemlju. Ali, iako odluka neće biti laka, izbor je jednostavan.

Odbijanjem ultimatuma dobijamo zapadni i regionalni pritisak na neizvesnim ishodom. Sva ovdašnja peta kolona i zapadne agenture biće podignute, i to se zaista može završiti ratom. Ali, ako prihvatimo, to se već na srednji rok ne može završiti drugačije nego snažnim unutrašnjim tenzijama i u vladi, i Vučićevoj stranci, i u društvu. Uveren sam da je upravo na tako nešto mislio nekadašnji američki funkcioner Robert Gelbard, koji je 90-tih godina predvideo da će poslednji čin raspada Jugoslavije biti građanski rat u Srbiji.

Izbor je jednostavan jer – da parafraziram Čerčila – ako pruži otpor, Vučić možda neće naciji spasiti mir, ali će joj spasiti obraz. Ako pristane na ultimatum, izgubićemo najpre obraz i pred sobom i pred našim prijateljima, a potom, naravno, i mir.

Od prvih pregovora i ustupaka se očekivalo da će račun doći na naplatu

Rajko PETROV NOGO, pesnik i akademik

TAJ put je odavno bespuće.

Već od prvih pregovora i ustupaka očekivalo se da će jedanput račun biti isporučen.

Ko je i na šta pristajao kada se odlučivalo bez oka javnosti, o tome će se čitati, valjda, u memoarima. Ali sada, kada valja predati, kako kažu, 200 milijardi dolara vrednosti i toliki varani narod, tu se prosto čovek skameni.

Ne znam za dalje puteve i bespuća – stojim razrogačenih očiju, kao i vi.

Diana Milošević

fakti.org