Uzdizanje Crne Gore na status NATO članice neće pomoći da se sačuva mir.
Ako stanovnicima Vašingtona nije jasna svrha Trampove retorike o „Americi na prvom mestu“, dovoljno je da pogledaju primer ujedinjenih napora da se Crna Gora uvuče u NATO. Glasanje u Senatu će se održati večeras (tekst je pisan u ponedeljak, 27. februara; prim. prev.).
Kad je formirana, Transatlantska alijansa je imala ozbiljnu svrhu postojanja – sprečiti Sovjetski Savez i Josifa Staljina da, pored Istočne, preuzmu kontrolu i nad Zapadnom Evropom. Ta svrha više ne postoji.
Tada nije bilo jasnih alternativa. Veliki deo kontinenta bio je razrušen u Drugom svetskom ratu. Tamo gde je nogom kročila Crvena armija, Sovjeti bi obično te zemlje pretvarali u svoje političke satelite. Čak i ako nije imao nameru da se dalje širi, Staljinu se nije moglo verovati da će propustiti prvu priliku da proširi svoj uticaj.
Čak jed i Dvajt D. Ajzenhauer upozoravao protiv trajnog razmeštanja američkog garnizona u Evropi. Kontinentu je bio potreban privremeni štit kako bi se ekonomski oporavio i politički ujedinio, istovremeno rehabilitujući Nemačku. Nije bilo potrebe da se Evropa pretvori u stalnog zavisnika od vašingtonske vojne pomoći.
Pa ipak, NATO, u kojem dominantnu ulogu imaju SAD, nije tek prosto preživeo Hladni rat pošto je Evropa povratila svoj ekonomski rast i demokratske mehanizme. Nakon raspada Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta, značenje akronima NATO je promenjeno u „Severna Amerika i ostali“. Budući da su za vreme trajanja pretnje Carstva zla Evropljani trošili minimalno, nakon njegovog raspada brzo su smanjili nivo vojnih snaga i izdataka. Na kraju, Ujka Sem je ostao sam na dužnosti.
Vašington nije mario i nastojao je da proširi Alijansu. Aktivisti iz Centralne i Istočne Evrope lobirali su za priključenje njihovih domovina. Američki kreatori politike takođe su shvatili da će korišćenje NATO za privlačenje bivših sovjetskih saveznika i republika prema Zapadun ojačati američki uticaj, za razliku od pukog oslanjanja na Evropsku uniju, koja se, premda prevashodno zasnovana na političko-ekonomskoj integraciji, nije priključila SAD u svojstvu punopravnog člana.
Štaviše, evropske vlade su Alijansu tretirale kao neki prefinjeni džentlmenski klub u koji je svako mogao da se priključi. Da li je bilo vredno ići u rat zarad zaštite novih članica (u ovom pogledu su posebno osetljive Baltičke države) i koliko bi to bilo praktično – pitanja su na koja nikada nije odgovoreno. Sve do ukrajinske krize, NATO ekspanzija je posmatrana kao moralni imperativ, a blago problematične članice s one strane pruge prihvatane su onakvim kakve su i bile.
Uprkos šokantnim posledicama aneksije Krima, deluje kao da se iskristalisalo nekoliko poučnih lekcija. Bilo je mnogo kuknjave zbog potencijalnog siledžijstva Moskve, a većina evropskih napora se svodila na ubeđivanje Vašingtona da učini više. Tek u 2015. evropske članice su prestale da smanjuju njihove kolektivne vojne izdatke iako je taj preokret skroman jer retko ko veruje da će biti održana obećanja šlepajućih članica NATO o dostizanju dvoprocentnog standarda. Na primer, Nemačka bi morala gotovo da duplira svoje vojne izdatke do 2024, što je nemoguće, čak i ako kancelarka Angela Merkel bude ponovo izabrana ove godine.
Ipak, Alijansa je nastavila da prima nove članice, uglavnom bezbednosno nebitne zemlje Balkana, proporcionalno sa širenjem gomilajući geopolitičke obaveze. Još gore, zagovornici priključenja Gruzije i Ukrajine su nastavili da zastupaju svoj stav iako bi to automatski izazvalo vojnu konfrontaciju sa nuklearnom Rusijom zbog teritorija koje za nju imaju važan ako ne i vitalni značaj.
Sada Crna Gora treba da postane 28. članica NATO-a. Zbog čega?
Taj plan evocira uspomenu na satiričnu novelu – pismo prema kojem je napravljen film sa Piterom Selersom – Miš koji je zarikao iz 1955. godine. Mitsko Vojvodstvo Veliki Fenvik odlučilo je da napadne Ameriku, računajući na brz poraz nakon kojeg bi usledilo obilje inostrane pomoći nekadašnjem neprijatelju. Ali slabo opremljene agresorske snage su se iskrcale u gotovo napušteni Njujork za vreme vojne vežbe i igrom slučaja došle u posed američkog novog superoružja, zbog čega su neočekivano dobili rat. Slična količina sreće bila bi potrebna da Crna Gora napravi razliku u konfliktu sa Rusijom ili bilo kim drugim.
U najboljem slučaju, priključenje Crne Gore, zemlje koja je u Americi najpoznatija po tome što je u njoj snimljen Bondov film Kazino Rojal, proći će uglavnom nezapaženo. Vašington će protraćiti dodatni novac, ovaj put ne na obnovu bivšeg neprijatelja nego na unapređenje vojnih snaga nove članice, a kreatori američke politike će još jednom dokazati da su više zainteresovani za udvaranje međunarodnoj javnosti nego za zaštitu američkih interesa. To nisu razlozi za ekspanziju.
Međutim, negativni efekti će najverovatnije biti mnogo veći. Priključivanje Crne Gore u NATO je loša ideja iz više razloga:
• Podgorica nema vojnu vrednost. Malena zemlja je prošle godine na vojsku potrošila 69 miliona dolara, što je cifra u rangu proračunske greške u razuzdanom budžetu Pentagona. Uz manje stanovnika od kongresnog distrikta, Crna Gora ima 1.950 ljudi pod oružjem. Vojska, podržana sa osam – obratite pažnju, osam! – oklopnih transportera broji 895 uniformisanih lica. Mornarica ima 350 vojnika i šest brodova. Vazdušne snage, u kojima je 225 vojnika, imaju nekoliko nefunkcionalnih trenažnih aviona i 13 helikoptera. Koliko god ovi ljudi bili hrabri i bez obzira na želju Podgorice da „doprinese“ savezničkim operacijama (raspoređivanje malih inostranih odreda verovatno košta koliko i štedi), uključivanje Crne Gore u Alijansu nije akt vođen vojnom logikom. Pre je pogodno tle za novu književnu satiru;
• Crna Gora se ne suočava sa vojnim pretnjama. Godine 2006. odvojila se od Srbije, koja nema interesa za prisilnu reunifikaciju. Države koje je okružuju takođe su nastale fragmentacijom Jugoslavije na manje zemlje. Ne graniči se sa Rusijom – povampirena Crvena armija bi morala da pokori Ukrajinu, Rumuniju ili Mađarsku, pa potom Srbiju, pre nego što stigne do Crne Gore. To je mnogo napora da se osvoji tako mala teritorija, ma koliko bila pitoreskna. Pomorska invazija preko Jadrana nije ništa više verovatna.
Markovićeva vlada tvrdi da Moskva stoji iza nedavnog pokušaja državnog udara, ali veze nisu dokazane, a čak i ako se radi o istini, to se ni na koji način ne bi ticalo NATO Navodni puč je pobeđen bez ikakve savezničke mobilizacije, a članstvo u Alijansi nije sačuvalo ni liberalnu demokratiju u Turskoj. Podgorica želi da bude član transatlantske organizacije iz istog razloga zbog kojeg je Vojvodstvo Veliki Fenvik ušlo u rat – novac i povlašćeni status koji članstvo teoretski obezbeđuje;
• Mikrodržava nije politički spremna za članstvo. Postoje i lošije vođene zemlje – na primer Turska – ali one barem imaju funkcionalne vojske. Priključivanje polurazvijene demokratije bez vojne snage nema nikakvog smisla. Recimo Fridom haus procenjuje dugogodišnji feud Mila Đukanovića tek delimično slobodnim, sa osrednjim rangom političkih prava i građanskih sloboda. Zemlja nazaduje „zbog ograničenja prava na mirno okupljanje“ i „uznemiravanja i diskriminacije LGBT osoba“, objašnjava Fridom haus.
Dalje se priznaje „postepena transformacija i demokratizacija“, ali uz dodatak da su „institucije još uvek preslabe da bi se u praksi nosile sa široko rasprostranjenom korupcijom, krhkom ekonomijom i, iznad svega, političkim pritiscima vlasti, koji ostaju nepromenjeni već četvrt veka“. Organizacija u poslednjem izveštaju primećuje da „korupcija ostaje široko zastupljen problem“, a „izvršna vlast tradicionalno ne zauzima aktivan pristup u rešavanju korupcionaških istraga, posebno onih koje uključuju najviše zvaničnike“.
podgoricaprotest11Amnesti internešnal upozorava da Podgorica nije uspela da privede pravdi „sve osumnjičene za kriminalnu aktivnost suprotnu međunarodnim zakonima“. Potom ukazuje i na dodatne probleme, poput neuspeha da se zaštite Romi i drugi doseljenici iz Albanije, kao i na pretnje novinarima. Hjuman rajts voč takođe brine zbog „privrženosti zemlje slobodi medija“. Čak i Stejt department, zauzet lobiranjem da uvede Crnu Goru u transatlantski klub, primećuje probleme korupcije, „nekažnjivosti za ratne zločine“, zatvorskog zlostavljanja, „diskriminacije i socijalnog nasilja protiv pripadnika etničkih manjina“, neprikladnog uticaja vlade na medije i „povrede prava na mirno okupljanje“.
Ne deluje kao da će se bilo šta promeniti ulaskom u NATO. Prošle nedelje je Beata Štur iz Nove Evrope pisala o „hapšenju i pritvaranju opozicionog lidera Marka Milačića, koji je „preventivno“ zadržan i pozvan na ispitivanje… kad se pridružio protestima protiv smanjenja majčinskog dodatka“;
• Druge pogodnosti koje se pripisuju NATO članstvu, poput omogućavanja vanregionalne vojne saradnje, olakšavanja civilnih aktivnosti i promocije zapadne političke integracije, mogu biti ostvarene i bez preuzimanja vojnih garancija iz Člana 5. Zapravo, Crna Gora nema važnost za Ameriku u prva dva od tri pomenuta slučaja. U trećem se radi o legitimnom interesu, ali njemu bi najviše doprinelo kad bi se Podgorica koncentrisala na ispunjavanje uslova za ulazak u Evropsku uniju. Uprkos aktuelnoj agoniji, EU je u daleko boljoj poziciji nego NATO da olakša ekonomsku i političku integraciju zemalja nastalih nakon rapsada Sovjetskog Saveza;
• Nije pametno dodatno komplikovati proces odlučivanja u Alijansi. Generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg nazvao je pozitivnom činjenicu da će članstvo „dati Crnoj Gori priliku da utiče na politiku NATO“. Zašto je to dobro? Istina je da advokati Crne Gore u Vašingtonu pretpostavljaju da će Podgorica samo lupati pečate na sve želje Vašingtona. Ali povećanjem broja članica NATO dodatno se komplikuje proces donošenja odluka. Američka bezbednost ne bi trebalo da se oslanja na mišljenje polufunkcionalnih demokratija sa krajnje polarizovanim stanovništvom, gde je jednak broj onih koji podržavaju članstvo u NATO i onih koji mu se protive (po oko 40 odsto, sudeći po nedavnoj anketi);
• Ekspanzija sama po sebi nije argument. Predsednik Barak Obama pozvao je Senat da ratifikacijom „demonstrira drugim zemljama Balkana i šire da vrata NATO ostaju otvorena“. Glavni vojni zapovednik Alijanse general Kurtis Skaparoti izjavio je: „Ako izgubimo ovo, to će udaljiti mnoge druge zemlje i narode, posebno u Istočnoj Evropi, koji sa nadom gledaju ka Zapadu“.
Međutim, druge potencijalne članice, poput Bosne, Kosova, Makedonije/BJRM i Srbije, jednako su beskorisne sa bezbednosnog aspekta, a prve tri su čak i u većim političkim problemima od naše kopije Velikog Fenvika.
crnagoranato10Još gore bi bilo primiti Gruziju ili Ukrajinu. Obe bi bile bezbednosne crne rupe koje donose samo rizik i ništa više. Iako su važnije države od Crne Gore, vojska Gruzije je mala, a njeno priključenje pogrešnim američkim ratovima u Avganistanu i Iraku nije opravdanje za vojnu zaštitu od Rusije. Ukrajina ima veću vojsku, ali i mnogo veći problem – aktivan konflikt sa nuklearnom silom.
Nijedna od ove dve zemalje nema ni najmanji značaj za Ameriku. Međutim, obe su bile delovi Ruske Imperije i Sovjetskog Saveza. Njihovo priključivanje dugovečnoj antiruskoj Alijansi direktno zadire u ruske interese po pitanju pogranične bezbednosti;
• Nasuport tvrdnjama onih koji lobiraju za Podgoricu, nema simboličkog dobitka za Ameriku. Na primer, Heritidž fondacija je nedavno jedan dokument nazvala Podrška članstvu Crne Gore u NATO će poslati poruku snage. Slično tome, zamenik pomoćnika državnog sekretara u prethodnoj administraciji Majk R. Karpinter pred Kongresom je rekao da će „članstvo Crne Gore u NATO poslati moćan prekor malignom uticaju Rusije na Zapadnom Balkanu“.
Teško je takve argumente uzeti ozbiljno. Umesto toga, prijem Crne Gore u NATO će dokazati da je – jednako kao što je patriotizam poslednje utočište hulja – simbolizam poslednje utočište onih koji nemaju drugih argumenata da opravdaju žrtvu američkih interesa u korist drugih naroda. Vladimir Putin i njegovi generali verovatno neće zadrhtati pred mogućnošću da se ogromne podgoričke legije svrstaju protiv njih. Bezrazložna potvrda paranoidne pretpostavke o agresivnoj zemlji koja navodno preti Evropi bio bi glup potez. Uzdizanje današnjeg Vojvodstva Velikog Fenvika na status NATO članice neće pomoći da se sačuva mir.
General Skaparoti je verovatno vežbao za komični monolog kad je poručio da je članstvo Crne Gore „od apsolutno ključne važnosti“. NATO još uvek tvrdi da je vojni savez. I, zaista, ono što ga čini jedinstvenim jeste njegova uloga sistema kolektivne odbrane. Dodavanje novih članica bi trebalo da doprinosi američkoj bezbednosti. Ima mnogo drugih modaliteta za ostvarenje ostalih ciljeva.
U Mišu koji je zarikao Vojvodstvo Veliki Fenvik je uživalo u svojoj velikoj avanturi. Crna Gora bi da krene istim putem. Ali odluka Vašingtona bi trebalo da uzma u obzir američku bezbednost. Ministarstvo odbrane više ne bi trebalo da bude izvorište međunarodne zaštite i blagostanja drugih zemalja.
Dag Bendou, viši saradnik instituta Kejto i bivši specijalni asistent predsednika Ronalda Regana
Preveo Aleksandar Vujović
www.standard.rs
