Da li ovome ima kraja?

Dana 15.11.2016. god. u Drugom osnovnom sudu u Beogradu bilo je zakazano treće ročište u predmetu protiv mene – Žarka Grujića, lažno okrivljenog da sam 19.02.2016. god. napao sudiju Zorana Šešića u ulici Jove Ilića na Voždovcu. Prošlo je 9 meseci od incidenta. 2 meseca sam proveo u pritvoru. Dobio sam otkaz na poslu zbog tog pokrenutog krivčnog postupka. Uz to i visok šećer i pritisak preko 200 i teške povrede nogu, tako da mesec dana nisam mogao da hodam, a već sam invalid.

Ovo ročište, koje sam toliko očekivao (nadajući se i dalje pravdi) nije održano. Moja golgota i satanizacija se nastavljaju jer se na zakazanom suđenju nije pojavio sudski veštak – psihijatar Bojana Kecman. Ona je trebalo da bude ispitana od strane odbrane povodom njenog izveštaja u ovom predmetu. Poziv je uredno primila, ali nije dala nikakvo obrazloženje zašto nije došla. Izgleda da je to u sudovima Srbije, po potrebi, uobičajena praksa. U ranijem slučaju saobraćajnog udesa sam čekao 1,8 godina da veštaci Saobraćajnog fakulteta dođu na ročište da svedoče. Bez posledica po veštake.

Protiv sudije Zorana Šešića sam podnosio prijavu Visokom savetu sudstva, zbog prethodnog nasilničkog ponašanja kada me je na prijemu stranaka izvređao i napao. Obratio sam se Šešiću, kao zameniku predsednika suda, da zaštiti moja prava u saobraćajnoj nesreći, koja se odigrala 2006. godine. Sin jednog uticajnog čoveka razneo me je svojim besnim kolima, obilazeći iz trake iz koje nije dozvoljeno kretanje pravo, kolonu koja je čekala na semaforu. U lažiranom sudskom procesu, sa nameštenim sudskim veštačenjima i kada se u policiji ”nije razvio film”, posle devet godina suđenja i sa prelomom lobanje i teškim povredama, osuđen sam ja, ne on?! Tada sam došao da tražim pomoć, a umesto toga sudija Šešić mi je rekao da ”ne pametujem i da neće sa mnom da priča, jer nisam završio pravni fakultet”, i isterao me uz reči „marš napolje“. Na izlazu sam samo rekao „prevaranti“, a on je poleteo za mnom unosio mi se u lice i drao se, valjda da me isprovocira… Završio sam u hitnoj pomoći sa pritiskom 220.

Pre nekoliko meseci sudija Šešić je počeo da se pojavljuje u kraju gde stanujem. Svaki put kada bi se mimoišli on me je provocirao i smejao mi se u lice. U svojoj izjavi priznaje da smo se sretali i da ga nikada nisam napao. Dana kada se desio incident, zbog koga sam proveo u pritvordva meseca, šetao sam psa ulicom Jove Ilića. Gospodin sudija je prolazio kucajući poruke na telefonu, i opet me provocirao i smejao se, a ja sam rekao: „jajaro šta se smeješ“ i prošao. Na snimku sigurnosnih kamera se vidi kako je mahnuo glavom u stilu „Ma sada ću da ti ja pokažem“ i krenuo za mnom… i pretukao me, a ja završio u zatvoru.

Par dana nakon incidenta tužilac Snežana Bilalović je dala, po hitnom postupku, nalog da me pregleda psihijatar – veštak Bojana Kecman. Pregledala je mene, koji sam bio sav krvav, isečen, sa hematomima i po svemu sudeći naprsnućem noge od divljačkog šutiranja, a ne sudiju nasilnika – koji je u ovom predmetu naveden kao oštećeni?! U svom iskazu sudija Šešić je sam priznao da me je prvi udario. Na snimku se vidi da me je on svesno i namerno napao. A zamislite, ja sam uhapšen, optužen, malteretiran, sklonjeni su moji nalazi iz hitne pomoći, nije dozvoljeno da me odvedu na ortopedsku kliniku. Sklonili su i snimak kamere sa lica mesta. Do današnjeg dana Sud ”nije imao tehničkih mogućnosti” da pregleda taj snimak… ali mi smo ga 14.06.2016 pod naslovom ”Sudija Višeg suda Zoran Šešić deli pravdu po ulici batinama”, postavili na Youtub-u.

Sud nema tehničkih mogućnosti da pregleda ovaj veoma važan snimak, a ne sme da gleda Youtub, kao ni da snimak pogleda u sudnici na donetom lap topu. Dakle isti taj snimak mora da bude samo na sudskom kompjuteru, a sa sudskim kompjuterom (nismo znali da imaju samo jedan kompjuter) nije nešto u redu i ne može da očita snimak?

Međutim, sudski veštak Bojana Kecman, koja nije došla na ročište, je gledala snimak. Kako i gde? Kada se svi prave da ga nisu videli, uključujući i tužioca. Komentarisala je moju nasilničku prirodu, jer je navela da sam jurio sudiju i da se u malom delu snimka vidi kako sudija trči i ja za njim. Ali na istom tom snimku se vidi šta se desilo pre toga, odnosno da on hoda, pa se okreće i kreće ka meni, pa se vraća, pa opet kreće za mnom… van kadra mi prilazi i udara me dva puta pesnicom u glavu. Meni su ruke u džepovima i ne uspevam ni da se zaklonim rukama. On priznaje u svojoj izjavi da me je dva puta udario ”doduše šamarima” koji ne mogu da izazovu podlive i rane koje sam imao po celom licu. Sudija Šešić takođe navodi da me je on ”napao zato što se uplašio da ću ja njega da udarim”. Dakle, da ga udarim a ne da sam ga prvi udario! Na snimku se savršeno vidi da nije bio ugrožen i da je napao sa jasnom namerom. U tom trenutku sudija primećuje čoveka koji nailazi ulicom i ide ka nama, pa se onda okreće i počinje da trči vičući „zovite policiju“. Ja u šoku i izbezumljen trčim za njime a u tom času i čovek ulazi u crkvu. Čim je čovek nestao sa ”scene” dešavanja, sudija Šešić se okreće, napada me, udara i divljački šutira. Moja sreća, u nesreći, je da nisam ni jedan jedini put udario sudiju, mada sam shvatio čim se ponovo okrenuo da me udara, šta smera. Veštačeno je da je sudiju ”nešto pecnulo na usni”, kao i da je imao modricu na nadlanici, ali ne mogućnost da je tu modricu dobio kada me je udarao.

Moje teške povrede nije niko veštačio, a i svi nalazi o mojim povredama su sakrivani. Sve vreme, dok me je udarao, pretio mi je i vređao me na najprostačkiji način. U tom trenutku je naišla komunalna policija a ja sam tražio od komunalnog policajca da svedoči o povredama, uvredama i pretnjama, koje su došle od Šešića. Umesto toga, ovaj komunalni policajac je, čim je video legitimaciju sudije, koju mu je Šešić pokazao, seo u kola i pobegao. Načelnik komunalne policije nije hteo da dostavi tražene indentifikacije komunlanih policajajca koji su pobegli sa lica mesta. Tako je sve uvrede koje je on meni izgovorio, u svojoj izjavi Šešić stavio meni u usta, da bi time opravdao to što je uradio.

Stigla je konačno i policija, koja je sačinila zapisnik. U tom zapisniku je navedeno da sam ja prebijen i da ja imam povrede, a da Šešić nema povreda.

Za sudove i sudije to nema važnosti nego samo ono šta kaže ”kolega”, tako da sudija Bajić odlučuje da ja idem u pritvor, bez bilo kakvog činjeničnog osnova. Da bi to išlo ”glatko” sklanja se lista sa mojim povredama, a kada se moja supruga obratila medijima, preti da ja neću izaći iz zatvora a moj advokat mi prenosi da nema šanse da me odbrani i vraća ovlašćenje.

Tužilac, bez imalo blama, piše optužni predlog baziran na psovkama koje je meni Šešić uputio i na njegovoj izjavi da sam ga ja uplašio, pa je on mene napao preventivno. Snimak na kome se vidi da to nije istina – sklanja, tako da snimak ne može da se pogleda devet meseci. Čije naloge on poštuje i ko u srpskom pravosuđu još poštuje zakon, moral, istinu… Tužilac ne navodi ni jedan jedini dokaz, a na ročištu govori o izvođenju dokaza? Kojih? Onih o kojima ćute ili onih koje su sklonili, što je tragikomično. A isto je i sa sudom koji ovu lakrdiju od optužnog predloga posmatra kao ozbiljan document na kome temelji postupak. Ja moram da budem kriv na bilo koji način, jer kako bi mogao da odgovara za nasilničko ponašanje njihov kolega? I to sudija Višeg suda, koji je čak i predlagan za Visoki savet sudstva? Bila bi to, možda, bruka za njihovog kolegu, a koga briga za bruku Srbije, ako zbog kolege osude nevinog čoveka, u ovom slučaju žrtvu njegovog fizičkog nasilja. Sve činjenice o ovome su prosleđene Udruženju sudija – zbog teške zloupotrebe službenog položaja. Nema odgovora ni od njih. Svašta i od mene. Pa oni su ”udružanje sudija”… a ne nevinih građana. Podneta je krivična prijava protiv sudije. Nema odgovora od suda ni na nju. Obratili smo se Antikorupcijskom savetu. Ista stvar. Novinari, sem časnih izuzetaka, se ne usuđuju da pišu o ovom događaju. A da sam ga samo jednom udario, kao odgovor na sva poniženja i udarce, što bi i bilo negde normalno i ljudski, sve novine bi bile pune članaka o napadu na službeno lice, i to sudiju!

Poznati sudski veštak, gospođa Bojana Kecman, treba (u nedostatku dokaza) da bar dokaže da sam lud. Nalaz je normalno u skladu sa sudskim zahtevima pa reče da ja ”… imam nizak prag tolerancije prema sudstvu (stvarno čudno), u procesu sam psihološke razgradnje ličnosti usled starenja”. Kada se psihijatrijsko veštačenje vrši neposredno pošto se desio konflikt, i u situaciji kada je dotični upotrebio sva sredstva svoje sudske struke da situaciju okrene u svoju korist, tj. da sebe predstavi kao žrtvu, komentar veštaka da nemam kapacitete za toleranciju frustracije deluje krajnje cinično i tendenciozno. Da li je moj život manje vredan od Šešićevog i da li treba da pustim da me unakazi i osakati, kako bih pokazao stepen tolerancije koji bi zadovoljio sudskog veštaka? Branio sam se od razjaremog kolosa, a moja odbrana se sastojala u tome da sam stavljao ruke ispred lica, kada je u drugom napadu krenuo da me udari glavom u lice i da mi polomi nos. Možda je tada malo ogreban po usni, a to malo ”peckanje” je veštačeno kao teška povreda.

U izveštaju dalje stoji da u jednostavnim životnim sistuacijama funkcionišem kao korektna socijalna osoba, “međutim komplikovane situacije, koje su opterećene tenzijom ne uspeva da adekvatno razreši.” Koje su to situacije? Ukoliko se ne misli na situaciju u kojoj sam ja napadnut fizički. Konstatacija da “može” da ispolji ishitreno i neodmereno reagovanje, takođe deluje etiketrajuće i okrivljujuće.
Da li sudija Šešić predstavlja celo srpsko pravosuđe, i da li je on i na ulici sudija? Posebno kada se ponaša tako kako se on ponašao. Ja sam imao konfliktnu situaciju sa građaninom Šešićem, van njegove kancelarije, van radnog vremena, van domena ponašanja jednog sudije, i poistovećivanje negativnog naboja koji sam ispoljio prema nekome ko me je napao… Takva konstatacija više liči na naručeni izveštaj i diletantizam (o moralnoj komponenti da ne govorimo), kojom me treba pošto poto proglasiti konfliktnom i neuračunljivom osobom, koja nema sposobnosti shvatanja značenja dela i mogućnost upravljanja postupcima.

Suština svega je da se ignoriše huligansko delovanje jednog sudije, njegova zloupotreba službenog položaja koje je počinio sudija koji bi trebalo da štiti građane i da sprovodi zakon. A to je moguće samo ako se ignorišu dokazi, među kojima su i moje teške telesne povrede koje mi je naneo sudija Šešić. A taj sudija je i dalje sudija i sprovodi ”pravdu” i pored krivične prijave protiv njega. Što je najtužnije, cela institucija pravosuđa ga je podržala i zaštitila. Tužilac je navela stotine poziva koji su joj upućeni sa nalogom da me strpa u zatvor bez i jednog dokaza, osim izjave sudije Šešića. A dokaz o suprotnom, video snimak sa sigurnosnih kamera koji demantuje u potpunosti sve ovo o čemu oni govore, nikako da se učita u sudu. Sve nadležne institucije, kojima sam se obratio, i pored toga tvrde da je sve u redu i po zakonu. Kako i zašto? Možda što je to uredno potpisano od strane nove ministarke Pravde. Naravno da sam frustriran ovakvom “pravdom” u mojoj zemlji i možda je to baš ta moja nesretna “netolerancija prema pravosuđu” – što nikako ne mogu da razumem.

Meni redovno stiže rešenje, od postupajućeg sudije, o zabrani prilaska sudiji Šešiću, koje se produžava na svaka tri meseca. Da me ne bi ponovo prebio. Ja živim na Voždovcu i zabranjeno mi je da se krećem u tom kraju, jer je tu zaboga sudija Šešić prijavljen. On tu ne živi i sud ne postavlja pitanje da je njegova zakonska obaveza da prijavi stvarnu adresu. Priča je da živi u skromnim paviljonima na Voždovcu kod majke, a krije se da je kupio stan na Novom Beogradu i da tamo živi. Ja sam morao da se selim sa Voždovca. Nemam primanja i nemam izgleda da se zaposlim do okončanja postupka – ako to uopšte doživim obzirom na godine i zdravstvene probleme koji su nastali kao posledica ovakve torture. I to će se produžavati ko zna koliko. Do sada je prošlo samo devet meseci, koliko će još? Ko sve neće doći i koliko će se još ročišta održati? To je još jedan način iscrpljivanja i uništavanja ljudi. Ja sam morao da u sudskom procesu o saobraćajnoj nesreći, koji sam pomenu, da se branim sam, jer je tokom devet godina održano bezbroj ročišta na kojima nije bio niko osim mene i mog advokata – dok sam mogao da ga plaćam. Niko nikada nije kažnjen zbog nedolaska. Suprotnu stranu nisu mogli da privedu 2,5 godine i pored njegove prijavljene dve adrese – uredno registrovane u MUP-u? O veštacima da ne govorim.

O kakvom pravosuđu mi onda govorimo? Sam naziv je pogrešan, jer ovo nije pravosuđe. Nije ni čudo što nema ni reči o otvaranju tog poglavlja. Šta se desilo kada je tako pompezno bilo najavljivano? Ipak ta Evropa traži barem elementarne standarde. Kakve veze, sve ovo što se meni dešava, ima sa pravdom i sa suđenjem? Ovo se zove pakovanje i nameštanje i zloupotreba službenog položaja na svim nivoima. I kada se ovakve stvari rade jednom malom čoveku u jednoj maloj nameštaljci, mogu samo zamisliti šta se radi kada su veći interesi u pitanju – novac na primer? Možda bi gospođa Kecman mogla da nas poduči na nekom ročištu, ukoliko se ikada pojavi, kako razviti zdravu toleranciju na ovakve pojave. Možda nam onda bude, posle tih saznanja, svima lakše.

Žarko Grujić