U svim društvenim grupama, počevši od porodice, gde se članovi oslanjaju na ovo pravilo, događaji će se odvijati u pravcu da će se u delo sprovesti volja onoga ko je uporniji u svom naumu. A šta je taj neko naumio – drugo je pitanje.
Nema svaki mač dve oštrice, ali ovaj princip, definitivno bi se mogao tretirati tako. Bar u našem društvu, počevši od vaspitanja dece, kad im to usađujemo u glavu kao najbolje rešenje, naročito u situaciji kad bismo da na brzinu rešimo neki problem, koji je za nas odrasle nebitan ili minoran u datom trenutku. Ne razmišljamo da li je akterima događaj važan i koliko.
Deca uče od nas i postepeno prihvataju to pravilo, koje u nekim sitacijama, zaista, ima smisla, dok u nekim, dajemo prednost ljudima koji je ne zaslužuju, pa umesto da ispadnemo pametniji, mi ispadamo kukavice, sagovornici bez argumenta, čudaci, a neretko ostajemo lišeni onoga što nam realno pripada (ocene, unapređenje, nagrade, pohvale…).
Da li ljudi koji uvek popuštaju ovo pravilo koriste kao izgovor za nedostatak hrabrosti da se suoče sa izazovom ili problemom, ili jednostavno, misle da tako treba? Koliko su usvojili ovaj princip kao istinit, a koliko im služi za skrivanje i koliko je, zapravo, pametan onaj koji (ne) popušta? Gde su granice kad treba odustati, jer bi nas istrajavanje u nečemu dovelo do besmislene situacije? Da li je uporniji uvek i gluplji? Ko snosi posledice postupka onog koji je popustio, jer je pametniji? Satisfakcija za „pamet“ i satisfakcija za „upornost“, da ne kažem glupost?
Mnogo pitanja nameće rečenica koja zvuči jednostavno i koju gotovo svakodnevno slušamo i u koju, što je najvažnije, verujemo.
Ako bismo uključili u sve ovo i pitanje samopouzdanja, sposobnosti, ideologije, to bi otvorilo mnoge polemike. Činjenica je da oni uporni imaju mnogo samopouzdanja. Da nije tako, ne bi ni ostvarili svoje ciljeve.
Posebno su interesantni oni koji svoju upornost grade na samoproceni koja nije realna. Oni veruju u svoje znanje, bez obzira što je oskudno; veruju u svoj sud, bez obzira što je nelogičan; imaju pozitivnu sliku i visoko mišljenje o sebi, ne dozvoljavajući drugima da kažu bilo šta što se kosi sa njihovom percepcijom! Koliko će oni biti dominantni, zavisi od toga koliko je onih koji će popustiti, jer tako rade pametniji. Ovo je slučaj gde su znanje i samopuzdanje, obrnuto proporcionalni. Na jednoj strani su oni koji znaju koliko ne znaju, a na drugoj su oni koji misle da baš sve znaju, a popuštanje im, bez daljnjeg, u prilog. I tako u nedogled negujemo njihovu sujetu.
U Srbiji, definitivno, dominira ova druga grupa ljudi – od predškolskih ustanova do predsednika države, a nama, kao nacijom, vlada tzv. Daning-Krigerov efekat, koji se svodi na ono rečeno na početku: pametniji popušta.
Ima prostora da se i to promeni, ali treba volje, jer malo je onih pametnih koji nisu popustili i otišli odavde. Tužno ali istinito.
Nataša Đurović
konkretno.co.rs
Nataša, svaka Vam čast na ovom tekstu. Mada, sve ovo o čemu ste pisali, odavno sam primetila i ja i odavno o ovome govorim. O ovome govorim i u svojoj porodici, a i svima oko sebe. Odavno sam primetila da je teza kako pametan čovek popušta do apsurda zloupotrebljena među našim narodom. U našem narodu ovo pravilo je zaživelo među agresivnim, krajnje prostim i neukim poltrona, kao izgovor da bi oni vladali. Videvši to, takvima sam morala svoje i opšte moralne, logične i tačne stavove stavove da branim tako što sam na te agresivno besvesne komentare odgovorala kako zbog popuštanja pametnih i moralnih načela, preovladava glupost. To je istina!! Gde god se okrenemo, oko nas svuda sijaset gluposti. Kad to javno saopštite svi samo ćute. Retko koga sam srela da želi da učestvuje u promeni, da kaže ajde da to menjamo. Zbog toga sam veoma srećna što pročitah ovaj vaš tekst. Ohrabruje me da nisam sama i da, ipak, ima ljudi koji bi da na bolje menjamo sebe, situacije i u slove u kojima živimo.
Glupost, tj. glupi ljudi su, pored stravične sujete koju poseduju i veoma agresivni, te na osnovu takvih nastupa oni stvaraju privid upornih. Oni nisu ni malo uporni, već su tvrdoglavi kao mazge. Po tom principu, onda bi i za mazgu, svako od nas, mogao da kaže da je inteligentna životinja.
Tačno je da ima prostora da se ova situacija promeni. U stvari, ako želimo da opstanemo i da živimo u Srbiji, svako od nas, bar nas svesnih ovog stravičnog poroka, treba da ostane nepokolobljivo dosledan u istrajavanju moralanih i pametnih životnih stavova i principa.
Uzgred, da u kontekstu ovog teksta i komentara, navela bih još dva velika masovna poroka našieg naroda. Na žalost, pakost i ljubomora masovno izjedaju naše ljude. Dugo sam razmišljala zbog čega nam se sve ovo dešava, i kako smo dospeli u ovaj bezdan. Posle dugo vremenena zaključila sam da su ove dve osobine glavni krivci koji su nas skoro bukavalno zakopali, u stvari koji su nas dovele do istrebljenja. Na osnovu ovih karakternih osobina koje medicina kvalifikuje kao bolest, može se reći da smo mi Srbi bolesni i da pod hitno moramo da se lečimo. Kao i u vezi prethodnog problema, tako i u vezi ovih, svako od nas mora da uloži trud da ne popusti i istraje u borbi sa ovim bolesnicima. Ako želimo da opstanemo kao narod i da nam Srbija ostane domovina, odmah moramo da se uhvatimo u koštac sa ovim problemima. tj. pametni više ne smeju da popuštaju pred najezdom agresivno-sujetnog, ljubomornog i pakosnog dela našeg naroda.
Nataša sve najbolje.Tekst je odličan i pravi. Što više i što ceše treba pisati o ovim našim velikim problemima, kako bi narod počeo da obraća pažnju na ove mane, a samim tim i da se ispravljamo.
Nisu ni priblizno toliko bitni oni koji su popustili i otisli, kao oni koji su ostali i popustaju. Sto se tice njih, sve je relativno, pa i ovo pravilo: popustiti je pametnije dok je ulog mali, ali postaje ne samo sve gluplje nego bukvalno i neprihvatljivo sto se ulog vise priblizava zivotno vaznom. Posto smo mi zasigurno iznad nivoa malog uloga, pravilo se menja u „gluplji popusta“.