Ne treba da sečemo granu na kojoj svi sedimo. Možda je krajnje vreme da se iz fioka izvuku te strategije i dobro prouče i da se spasi ono što se još uvek može spasiti
Zvuči skoro neverovatno kada danas neko podseti na činjenicu da je Sveti Stefan 1972.godine dobio Zlatnu jabuku kao najbolji hotel na svetu u tom trenutku i to za servis i ambijentalnu celinu.
Veliki tur operatori poput TUI, Nekermana ali i mnogi drugi tih godina tražili su da iznajme samo dve sobe kako bi njihove ekipe mogle da borave u hotelu i forografišu našeg Sveca i da te slike objave u svojim katalozima na naslovnim stranama.
Bile su to godine kada je Budva, ali i Crna Gora imala dobru i diverzifikovanu ponudu kojom je uvezala sve svoje resurse i potencijale od juga do severa. I nije bilo prazne priče o elitama, samo se znalo da treba imati ponudu za svačiji džep.
A priča je počela desetak godina ranije. Kada je pod nadzorom UNESKOa započeta izrada Strategije razvoja za južni Jadran (Crnu Goru i Dubrovnik), tačnije 1964.godine.
Taj dokument je bio u to vreme toliko napredan da je prema rečima lorda Thomsona, osnivača velike globalne agencije Thomson koji je ovu firmu predstavio 1968.godine, Crna Gora ( regija Južni Jadran) bila u tom trenutku turistički najuređenija mediteranska zemlja.
So, what the fuck had happened to us??
Nakon razornog zemljotresa iz 1979.kada je 90% turističkih kapaciteta bilo srušeno, nakon samo par godina vraćamo se na turističku mapu da bi krajem osamdesetih imali oko 40 000 smještajnih jedinica u hotelima.
A onda je došla tranzicija i ratne godine. Zanimljivo je da je i Hrvatska imala značajno traumatičnije ratno iskustvo ’90.tih ali je nakon toga nastavila da se razvija.
Za to vreme, mi smo izgubili 10 velikih hotela. Spomenuću AS, Fjord, hotele u Herceg Novom i Ulcinju.
Umesto hotela, naša razvojna strategija se orijentisala na apartmanizaciju. Što je na kraju dovelo do toga da je u ovim neboderima praktično nemoguće izvršiti kontrolu i inspekciju niti njihovo poslovanje uvesti u legalne tokove. Što opet vodi ka tome da je značajan deo prihoda od turizma u svoj zoni.
Zakon o turizmu je ujedno i najveći kancer razvoja ove grane zato što je uveo pojam kondo hotela. Tre Canne su najtipičniji primer toga. Na desetine hiljada stambenih kvadrata dođe oko par stotina za tzv.hotelski smeštaj, desetak soba i jedna recepcija sa svega desetak zaposlenih. I na sve to, investitor je oslobođen plaćanja komunalija. I nije samo novac izgubljen. Trajno je izgubljen i prostor.
Poređenja radi, TN Slovenska Plaža ima trostruko više smeštajnih kapaciteta i pratećih sadržaja i zapošljava oko 1000 ljudi u sezoni.
Neverovatno, zar ne?
Imamo šetalište u Budvi koje je očišćeno od diskoteka ali ni približno nije kao lungo mare na drugim destinacijama. Dok kod nas još uvek vrte giros i pljeskavice(značajno manje moram priznati ) dotle je u svim ostalim državama koje žive od turizma to mesto rezervisano za najveće svetske brendove.
Imamo barem 4 Strategije razvoja turizma od 1998.na ovamo ali ni jedna nije nikada zaživela. Osim izgradnje kondo hotela. A šteta, jer je turizam grana od koje se nisu odrekle ni zemlje sa značajno slabijim potencijalima. On daje ogromnu bazu za razvoj i raspodelu sredstava od uslužnih delatnosti do proizvodnje hrane, ali i tekstila.
Da, treba nam reindustrijalizacija zemlje, ali nam treba i turizam. Na zdravim osnovama.
Ne treba da sečemo granu na kojoj svi sedimo. Možda je krajnje vreme da se iz fioka izvuku te strategije i dobro prouče i da se spasi ono što se još uvek može spasiti.
Iva Bajković
Izvor: in4s.net
