Epilog hrvatske izborne drame pokazao je da američke obaveštajne službe nisu stvorile ovaj i ovakav HDZ da bi bio u opoziciji.
Novu hrvatsku vladu formiraće HDZ zajedno sa koalicijom Most jer je sakupila 91 potpis saborskih zastupnika, daleko više nego što je potrebno. To garantuje da će buduća vlada biti stabilna. Sve izgleda čisto, jer na regularnost izbora u Hrvatskoj nema primedbi. Ako se zagrebe dublje po hrvatskim predizbornim dešavanjima, može se videti da izbori nisu bili regularni jer je itekako bilo stranog mešanja koje je direktno uticalo na rezultat. Na izborima se dogodio i takav presedan da najjača politička stranka uništava svoje izborne šanse zarad tuđih interesa. Tako se može reći da je pod američkim uticajem ili pritiskom političko rukovodstvo SDP dovelo HDZ na vlast u Hrvatskoj. Detaljnija analiza pokazuje da to nije bio samo običan uticaj, kakav velike sile ostvaruju na svakim izborima u svakoj maloj zemlji, nego smišljena akcija, kao deo velike operacije ovladavanja Balkanom.
Jasno je da je ovakav HDZ deo dugoročnog plana SAD kojim će pod punom kontrolom držati Hrvatsku, a preko koje će kanalisati politička zbivanja na Zapadnom Balkanu. U tu svrhu iskoristile su ustaški pokret, koji je još od kraja Drugog svetskog rata bio deo njihovih specijalnih snaga za borbu protiv komnističkih zemalja. Dobro su ih organizovali i uvezali sa separatističkim komunističkim snagama u Hrvatskoj. Sve je realizovano preko najjačih američkih obaveštajnih službi po precizno razrađenom planu – prvo da zajedno osvoje vlast maskirani u HDZ, stvore nezavisnu državu, da bi kasnije eliminisali komunistički deo ove stranke i svoje interese provodili preko proustaškog krila, koje je bilo i ostalo potpuno pod njihovom kontrolom. Zato je pogrešno mišljenje da se unutrašnja kadrovska politika HDZ vodi u Zagrebu.
ZAHVAT AMERIČKIH SLUŽBI
Eliminacijom komunističkih kadrova HDZ je značajno oslabljena. Dodatno su je oslabile i kompromitovale brojne finansijske afere, tako da bez snažne pomoći SAD ne bi mogla da osvoji vlast u Hrvatskoj. Ta pomoć je samo manjim delom bila očita, dok je odlučujuća podrška bila duboko zamaskirana i teško prepoznatljiva. Sve je ličilo na običnu predizbornu političku borbu, sve dok SDP preko Zorana Milanovića nije počeo da povlači ne samo neočekivane nego sulude poteze. Da se nešto čudno događa sa predizbornom kampanjom u Hrvatskoj, videlo se iz aviona. Niko na Zapadu nije smeo ni kritikovati, a kamoli nešto konkretno učiniti po pitanju ustaškog divljanja, iza koga su redovno stajale pristalice HDZ, znajući da je u pitanju američki tajni plan pod jakim embargom na svako mešanje sa strane.
Tajna američka pomoć HDZ odvijala se kroz drastično slabljenje stranaka u Hrvatskoj koje su udružene mogle osvojiti vlast. Nije to bila ni malo laka operacija iako SAD u potpunosti kontrolišu političku scenu Hrvatske jer je trebalo zbuniti i dezorjentisati dobar deo standardnog biračkog tela nekih stranaka. Pored SDP, na udaru je bila HSS, gde su i danas prisutne turbulencije i svađe da li podržati SDP ili HDZ. Pometnja je napravljena i u nekim manjim strankama kao što je Živi zid, gde je došlo do cepanja i podele. Ipak, operacija je u potpunosti uspela i cilj je potpuno ostvaren, jer jake američke službe, kada je to važno, gađaju u sam centar. Taj centar u konkretnom slučaju bio je vođa stranke koja je imala najveće šanse da HDZ i američkim interesima pomrsi konce – Zoran Milanović.
Amerikanci nisu zaboravili da je SDP nastala iz Saveza komunista Hrvatske prostom promenom imena, bez promene članstva i komunističkih kadrova, i zato je ova stranka za njih neprihvatljiva, ako već mogu da biraju. Nisu oni gadljivi ni na svoje protivnike, pa ni na teroriste, ako mogu da ih prevuku na svoju stranu. Najbolji primer je Al Nusra front, vojno krilo Al Kaide, koja im je trenutno saveznik u Siriji. Ne smeta im što ih je osnovao i organizovao Bin Laden. Međutim, pitanje poverenja je nešto drugo i Al Nusri će trebati puno vremena, kao i ustaškom pokretu, da Amerikanci u njih steknu poverenje i pretvore ih u političku snagu pod svojom kontrolom. Tako i SDP može da im koristi, ali joj ne mogu verovati kao u HDZ, od koje je preostalo samo desno proustaško krilo potpuno lojalno operativcima SAD.
OPERACIJA MILANOVIĆ
Obaveštajne operacije nikada nisu bile tako jednostavne da im se suština vidi već na prvi pogled. Zato u centralama moćnih obaveštajnih službi sede osedeli stručnjaci različitog profila i prave planove kojima se postiže cilj, dok njihova moćna ruka ostaje skrivena. Gotovo je sigurno da iza neočekivanog, čudnog i zbunjujućeg ponašanja Milanovića stoji dobro osmišljena obaveštajna operacija. Čija je to operacija bila, i nije teško pogoditi, pošto obaveštajne službe SAD kontrolišu u potpunosti političku scenu Hrvatske.
Mislili smo da Zapad nije ništa preduzeo povodom dokumentovanih pritužbi srpske vlade u vezi sa divljanjem ustaškog pokreta i otvorenih manifestacija fašizma u Hrvatskoj. Itekako su preduzeli, ali ne onako kako bi to nama odgovaralo – da unište ustaški pokret i sve one koji veličaju fašizam. Uradili su sve da za kratko vreme ulepšaju proustašku HDZ dovođenjem Andreja Plenkovića, i tako ga ne samo očuvaju nego učine favoritom na izborima.
Uklanjanjem Karamarka i dovođenjem Plenkovića uspeli su za samo nekoliko meseci da jednu ekstremnu proustašku stranku prikažu kao umerenu i prihvatljivu za politički život Hrvatske. Karakterne osobine Plenkovića preslikali su na kompletnu HDZ, koja je preko noći veštački postala umerena i za sve prihvatljiva politička stranka. Postigli su neverovatnu stvar: da HDZ odjednom, prvi put, postane prihvatljiva i za Srbe u Hrvatskoj. Da se i u Srbiji na Plenkovića i HDZ gleda kao na bolje i ozbiljnije sagovornike i pregovarače, sa kojima će se lakše postići nekakav dogovor o spornim pitanjima. Kao da nije u pitanju jedna ista stranka i kao da nisu u pitanju isti ljudi koji su do juče divljali sa proustaških pozicija. Naravno, takav utisak nebi se mogao postići bez operacije Milanović.
Da li je Milanović klasično vrbovan na kompromitujućoj osnovi, na osnovu pretnje i ucene, novca i primamljivih obećanja ili na osnovu svega zajedno, sada i nije važno. Važno je da se to gotovo sigurno dogodilo. Jer, više nema dileme, to je političar koji je svesno i namerno uništio svoju stranku i sve učinio da ne pobedi na parlamentarnim izborima u Hrvatskoj. Potezi koje je tokom izbora vukao – a koje mnogi ocenjuju kao iracionalne, pa i ludačke – doveli su SDP u inferioran položaj, jer je Plenkoviću sugerisano da istovremeno bude razborit i staložen.
Antisrpskim izjavama i postupcima kojih bi se postidela i proustaška HDZ Milanović je urnisao svoje biračko telo. Tako se dogodila neverovatna stvar – hajde što su evropske i balkanske zemlje prihvatile ulepšanu HDZ kao nešto pozitivno nego se i kod Srba stvorio utisak da ta HDZ i nije tako loša i da se s njom mogu praviti dogovori. Glasačka mašina SDP u prvi mah je bila zbunjena, a nakon toga je usledila logična reakcija da glasaju protiv sopstvene stranke. Stranka nastala iz Saveza komunista Hrvatske odjednom se našla na čisto ustaškim pozicijama, sa predsednikom koji se hvali ustaškim poreklom. Tako je izgubila glasove Srba iz Hrvatske i antifašističkog dela Hrvatske. To se nije moglo desiti, a da unapred nije postojala smišljenja destruktivna namera Milanovića.
Da je Milanović sve učinio pod pritiskom ili po nagovoru Zapada, postalo je jasno tek po završetku izbora, kada su mu munjevito ponuđene zavidne funkcije u evropskim institucijama. Šta će to biti, još se konkretno ne zna, ali je sigurno da Milanovićeva mesečna plata neće biti niža od 10-15 hiljada evra. Zaslužio je. Ono što se od njega tražilo uradio je više nego dobro i ni za trenutak nije delovalo da to radi pod pritiskom. Još uvek je zagonetka kako su ostali visoki funkcioneri SDP – Tonino Picula, Ranko Ostojić, Milanka Opačić i drugi – ćutke prihvatili Milanovićev proustaški zaokret, jer neki od njih sigurno nisu na proustaškim pozicijama. Da li su i sami bili deo zavere i smišljene akcije ili su ćutali plašeći se za fotelje? Tek sada, birajući novog predsednika, stidljivo izjavljuju da je u pitanju bio propali eksperiment koji se ubuduće ne sme dogoditi.
Tako je osnovna uzdanica SAD u Hrvatskoj – HDZ – pobedila na izborima i došla u priliku da formira vlast koja će provoditi politiku koja se kreira u Vašingtonu. Suviše mnogo novca i vremena uloženo je u stvaranje baš ovakve „nezavisne“ Hrvatske da bi se sada dozvolila neka druga solucija. Jer predstojeći događaji na Balkanu, koji bi mogli biti veoma burni, ne dopuštaju drugačija rešenja sem potpuno pouzdanih.
GDE SU SRBI U RASPODELI VLASTI U HRVATSKOJ?
Dogodilo se ono za šta se verovalo da je nemoguće – srpski zastupnici u Saboru podržali su svojim potpisima novu vladu proustaške HDZ. Doduše, nije to prvi srpski potpis podrške ustaškom pokretu. Na prošlim izborima prvi srpski potpis podrške za HDZ stavio je raskrinkani hrvatski špijun – Srbin Mirko Rašković. Međutim, to je bila njegova lična odluka, dok iza ove odluke stoji srpska manjina.
Podršku HDZ srpski predstavnici pravdaju pragmatičkim razlozima u vidu zahteva koje su postavili na pregovorima. Pregovori su vođeni pojedinačno sa predstavnicima svake manjine posebno. Kako je to medijima preneo potpredsednik SDSS Mile Horvat, minimum ispod koga se neće ići da bi se dao potpis Plenkoviću su:
• Proces obnove;
• Elektrifikacija;
• Jačanje lokalne zajednice na područjima sa većinskim srpskim stanovništvom; i
• Participacija u izvršnoj vlasti.
Formalno gledano, pošto je srpska manjina dala svoje potpise Plenkoviću, to znači da su srpski zahtevi prihvaćeni, jer je rečeno da je to minimum ispod koga se neće ići. Međutim, u praksi to izgleda nerealno, pa i smešno, pogotovo što se tiče onoga što zovu obnova. To bi trebalo da podrazumeva povratak prognanih Srba i obnovu njihovih naselja, a svakom je unapred jasno da od toga neće biti ništa. Ni od samog učešća u vlasti neće biti ništa, jer predstavnici Srba ustvari ništa konkretno nisu ni tražili. Tražili su samo da upravljaju jednim javnim preduzećem kao što su Hrvatske šume, i to je sveukupan domet zahteva.
U praksi neće dobiti ni to. Jasnu sliku položaja Srba u Hrvatskoj daje zahtev za elektrifikacijom srpskih sela, kao da smo na početku 21, a ne u 21. stoleću. Sve je to pomalo tužno – i sami pregovori srpske manjine, i podrška proustaškoj HDZ, i zahtev za elektrifikaciju, i samoobmana da u nečemu aktivno učestvuju.
Mnogi će reći: a šta drugo sada Srbi u Hrvatskoj mogu da učine sem da budu pragmatični. Stvar je prosta. Zastupnici srpske manjine u svim dosadašnjim sazivima Sabora od kada nova Hrvatska postoji i svi Srbi zajedno koji su bili na nekim funkcijama u hrvatskoj vlasti nisu učinili ništa čime bi se mogli pohvaliti. Iseljavanje Srba se nastavilo i dok su aktivno podržavali vlast SDP, a o nekakvom povratku Srba nije bilo ni govora. Nisu prepoznali ni razotkrili perfidnu antisrpsku ulogu Zorana Milanovića, koja je imala pogubne posledice po srpsku manjinu. Nisu prepoznali niti otkrili izdajnike i špijune u svojim redovima, nego su ih uzdizali i forsirali njihovo naperedovanje. I za takav rad i takve neuspehe ne snose nikakvu političku odgovornost. Neki od njih, kao Milorad Pupovac, postali su nezamenjivi i takoreći jedini od Srba čiji se glas čuje, ali bez ikakvog efekta.
ZNAČAJ REZULTATA ZA SRBIJU
Da li smo već zaboravili proustaška divljanja pripadnika HDZ u Hrvatskoj ili nam trenutno odgovara da drugi misle kako smo zaboravni? Utisak je da odjednom svima odgovara da se HDZ stvarno promenila i postala razborita i svima prihvatljiva. A ustvari nema ništa čudno u njihovom najnovijem ponašanju, jer prevrtljiva i nestabilna hrvatska politika prema Srbiji ima svoju zakonitost. Kada izgleda da stvari idu ka pomirenju i rešavanju međusobnih problema i nesporazuma, spremite se za iznenadne drske nacionalističke napade i pogoršanje odnosa. Kada su odnosi zaoštreni i kada pomislite da sve ide ka klasičnom sukobu, spremite se za iznenadne miroljubive i korektne nastupe sa hrvatske strane. I tako ukrug. Namerno se Srbija drži na distanci, a tenzije povremeno podgrevaju i raspiruju. Hrvati sigurno znaju zašto, a mi ćemo to shvatiti kada bude kasno.
Danas se u Srbiji priča samo o Milanoviću kao podmuklom ustaši, kao da nismo shvatili podmetačinu. Milanović se samo pridružio dugotrajnom antisrpskom i proustaškom delovanju HDZ. To što je HDZ dolaskom Plenkovića zaćutala o tom pitanju, a Milanović nastavio grlato i učestalo da napada Srbe, ne bi smelo da nas zavara. Politički stavovi i planovi HDZ sa proustaških pozicija neće se promeniti dolaskom Plenkovića, ma koliko on bio umeren. Ciljevi ustaškog pokreta stari su stotinu godina i nekakva prolazna politička ličnost ne može ih menjati. Znači, etničko čišćenje Srba mora se dokrajčiti a Hrvatska se mora širiti prema granicama biše NDH. Zato se ovakve tendencije u Hrvatskoj ne menjaju, ma ko bio na vlasti i ma koja politička ličnost predvodila Hrvate.
Za očekivati je da se i buduća hrvatska vlast ponaša potpuno u skladu sa ovim ciljevima. Upravo zbog toga se već duže vreme smišljeno širi fama o ugroženosti hrvatske manjine u Srbiji i BiH. Hrvatski predstavnici u evropskim institucijama i nemaju drugih zadataka niti obaveza sem da napadaju Srbiju i srpske zakone i potenciraju ugroženost hrvatske manjine uz redovnu opasku da Hrvatska neće svoj narod ostaviti na cedilu. U poslednje vreme prikazuje se i ugroženost od Bošnjaka koji krše prava Hrvata, kao naprimer slučaj u Stocu za vreme proteklih lokalnih izbora u BiH. Tako se mogućnost hrvatske intervencije prema BiH neprestano drži otvorenom, a dogodiće se, eventualno, na mig SAD.
Veštački problem oko ugrožavanja hrvatske manjine u Srbiji i Republici Srpskoj pokušava se internacionalizovati ne samo preko hrvatskih predstavnika u evropskim institucijama nego i preko katoličke Crkve. Ne bi trebalo zaboraviti da je ovaj izmišljeni problem prvi potencirao biskup Franjo Komarica iz Banjaluke na komemoraciji ustašama u Blajburgu. Istovremeno, ne prestaju napadi na Srpsku pravoslavnu crkvu u Hrvatskoj. Ne prestaju ni pokušaji veštačkog stvaranja nekakve Hrvatske pravoslavne crkve. Tako je i ove godine na komemoraciji ustašama u Blajburgu bila nekakva spodoba u odori glavešine izmišljene Hrvatske pravoslavne crkve, kako bi odala svoju sućut streljanim ustašama.
Što se tiče Hrvatske, njena uloga u pritiscima na Srbiju ima poseban značaj, jer ona, prema razrađenom i dugoročnom planu SAD, poseduje respektivnu vojnu silu koja ima tendenciju daljeg jačanja. Jedino Hrvatska od tri orkestrirana korpusa koje SAD trenutno usmerava protiv Srba ima vojni potencijal koji se može smatrati realnom vojnom pretnjom za Srbiju i Srpsku. Ovo je važno zbog toga što vojno rešavanje spornih pitanja na Balkanu, ne samo da nije isključeno nego je veoma realno i sasvim moguće.
Sadašnja politika Vlade Srbije je iskreno miroljubiva i usmerena na privredni razvoj i prosperitet. U privrednom razvoju postižu se rezultati, ali u miroljubivoj politici ni blizu toga. Kao da nekome smeta da jedna vojno neutralna zemlja ima brži razvoj od zemalja koje su upravo zbog ekonoskog razvoja predale svoj suverenitet u tuđe ruke. Ne bi se trebalo zavaravati – odluka o miru i ratu na ovim prostorima neće se doneti ni u Beogradu, ni u Zagrebu, ni u Sarajevu, ni Prištini. Zato samo kvalitetna priprema za rat koji bi nam bio nametnut može nam obezbediti mir. Jedino možemo računati na našu snagu kao faktor odvraćanja i na naše prijatelje, koji nam sigurno neće pomoći ako se pre toga sami ne angažujemo na sopstvenoj zaštiti. Jasno je šta pokušavaju oni koji nam ne misle dobro – kopaju rov između Srbije i Republike Srpske kako bi razbili jedinstvo Srba i pokušavaju ucenama naterati Vladu Srbije da se odrekne Kosova. Utisak je da u tome neće uspeti.
Zbog očitih zlih namera i beskrajnih destruktivnih pokušaja sa Zapada, vreme je da se traži realna alternativa evropskom putu. Ne zato što evropski put nije dobar, nego zato što je sve očitije da nas tamo ne žele i da su sve izjave o tome kako nas podržavaju samo prazna priča. Već sada, na početku pristupnih pregovora sa EU, postavljaju se zahtevi koji su neprihvatljivi. Šta nas onda očekuje kasnije? U pitanju je naša imovina, naše teritorije i naša neutralnost. Šta će od toga stvarno ostati naše na kraju našeg evropskog puta? Zahtevi će biti sve drskiji i neće imati kraj. Nećemo dugo čekati da se u materijalna i teritorijalna ucenjivanja uključi i Hrvatska po instrukcijama SAD. Ne smemo dozvoliti da nam politika dvostrukih standarda postane normalna stvar, jer tako postajemo nacija drugog reda. Zato je najbolje sve dileme rešiti sad i odmah. Jer samo se tako može odrediti budući put Srbije.
Ljuban Karan
standard.rs
