Koga Srbija pobeđuje

Srpska napredna stranka ima najbrojnije članstvo, gotovo 600.000. Ima najviše poslanika u parlamentu, pripada joj funkcija predsednika vlade, pa i predsednika države. SNS je, dakle, najjača i najmoćnija stranka u Srbiji. Pa ipak, Srpska napredna stranka ne postoji.

Da postoji, imala bi, na primer, ozbiljnu pres službu, koja bi izdavala ozbiljna saopštenja. Analiza tih saopštenja pokazuje da ova stranka – ne postoji. Proanalizirajmo kratko tri elementa ovih saopštenja: jezik, formu i sadržaj. Jezik je vazda ljutit, emocijama nabijen, ton defanzivan, te ovi pismeni uratci više liče na pismo u recimo Politikinoj rubrici „Među nama“, gde se neki gnevni penzioner žali što mu je medicinska sestra ta i ta u domu zdravlja tom i tom grubo zabola iglu u debelo meso, pa je sad ovaj javno denuncira i zbog igle u dupe traži smenu ministra zdravlja.

Forma je uvek naredbodavna: taj i taj da kaže šta je radio, taj i taj da vrati narodne pare, taj i taj da ćuti jer je on onda ono onomad… I sve u tom pravcu, ali opet defanzivno. Sadržaj je uvek odgovor na nešto što je neko drugi rekao i uz to, hajde da budemo nežni u izboru reči – nije inteligentan. Naime, po pravilu se u tim saopštenjima neko iz opozicije optužuje za ozbiljna krivična dela. To je u redu, ali ne za stranačko saopštenje, nego za sadržaj krivične prijave. Nije posao informativne službe da viče „drž’ te lopova“, nego je posao istražnih organa da provere ima li tu nešto. A ko misli ili ima dokaze da je neko lopov, muljator ili nešto slično, dužan je da podnese krivičnu prijavu. SNS to ne čini, nego štancuje saopštenja.

Zvuči preterano? Pogledajmo samo jučerašnju reakciju SNS na izjavu Bojana Pajtića, lidera Demokratske stranke, da će vratiti penzije na nivo pre smanjenja. Info-služba SNS-a je, samo zbog te, klasične predizborne izjave, „srokala“ čak dva saopštenja. Da ponovimo: zbog jedne izjave. Dva saopštenja.

Kako se onda ne zapitati: ima li informativna služba najmoćnije stranke u Srbiji druga posla nego da šizi i divlja u saopštenjima čim neko pipne aktuelnu vlast i ako nema, zašto, bre, nema?

Evo zašto: zato što nema tu nikakve stranke, nikakve organizovane stranačke infrastrukture, podele posla i svega onoga što jednu stranku čini. Ima 600.000 ljudi koji su pohrlili u SNS u nadi da će dobiti posao ili neku funkciju. I ima jedan čovek, Aleksandar Vučić, predsednik ove masovne organizacije, ali na njegovim je plećima teret celog sveta, pa strankom ne stiže da se bavi. A bog mu je svedok da nema kome da delegira poslove stranačke prirode, jer je okružen nesposobnima.

Sećate li se onoga kad se odrekao saopštenja svoje stranke? Beše to u onom istorijskom „Utisku nedelje“ koji je emitovan u utorak, godine 2014, kad je Vučić rešio da raspušta vladu i ide na nove izbore. Saša Radulović podneo je ostavku na mesto ministra u vladi čiji je Ivica Dačić bio samo formalni premijer, dok je prvi potpredsednik Vučić zapravo obnašao ovu funkciju. Elem, Radulović je podneo ostavku, a SNS izdao saopštenje u kom ga proziva „da kaže kako je upropastio FAP“, te šta je radio kao stečajni upravnik ovoga i onoga i sve u svemu da kaže kako je kriminalac. Ček’ malo, samo nekoliko sati ranije još uvek je bio ministar u vladi, kao nestranački kadar, ali na predlog SNS-a. Naravno da će svako normalan da pita: što staviste kriminalca u vladu. Otud siroti Vučić nije mogao ništa, osim da se ogradi od saopštenja svoje stranke i kaže: rekao sam im da prestanu to da pričaju. Odao se tako, još pre dve godine, i slučajno razotkrio da SNS ne postoji, te da je tu samo on.

Da SNS postoji, ne bi Vučić patio za ove četiri godine svoje vlasti što nikako da dobije podršku tzv. elita. Sad, jadan, misli da je doskočio tom problemu tako što je formirao neku svoju elitu, pa turio na izbornu listu nestranačke ličnosti vrste Miroslav Lazanski, Jadranka Jovanović i Ljiljana Habjanović Đurović. Prvo dvoje bi mogli po izborima da objedine svoje specijalnosti i da zajedno vode Ministarstvo za pevanje i pucanje. Ono ničemu ne bi služilo, ali ni ova ministarstva koja sad imamo ničemu ne služe, jer se za sve pita Vučić. Pa eno, ministar unutrašnjih poslova, „Nebojša iz Beograda“ nikad ništa nije izgovorio, a da nije pomenuo premijera, a isto važi i za sve ostale ministre i ministarke, nema veze iz koje su stranke.

Da SNS postoji, ne bi morao da bude raspušten odbor ove stranke u Kragujevcu. Ovi su, uzgred, raspušteni jer su zabrljali nešto sa potpisima na izbornoj listi za lokalne izbore. Bilo je nevažećih potpisa, pa su morali to da zakrpe u roku od 48 sati, zeznuli ih „oni Verkovi“ i predali listu prvi. A SNS ima interno naređenje da na svim listama bude prvi. I ajde sad nek neko objasni kako stranka sa najviše članova ne može u rekordnom roku da skupi dovoljno ispravnih potpisa za predaju liste. Pa tako što tu nikakve stranke nema.

Kada bi stvarno postojala Srpska napredna stranka, ne bi se na lokalnim izborima u svim gradovima gde se glasa 24. aprila, njihova lista zvala „Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje“. Ima valjda po tim gradovima nekih viđenijih naprednjaka, svaka od tih lokalnih lista ima nekog ko je na njoj prvi, valjda njegovo ime nešto znači? Izgleda da ne. Liste se moraju zvati „Aleksandar Vučić“, jer nema nikog drugog, nema uglednih članova na lokalu. Ima samo satrapa, poslušnika, ulizica, šićardžija i nesposobnjakovića. Te su liste koalicione, ali opet, nigde u nazivu liste nema naziva nijedne stranke, pa ni SNS. Zašto? Pa, zato što SNS ne postoji.

Jadan čovek, taj Aleksandar Vučić, sve mora sam. Ili ipak: jadni mi, kad smo svi u rukama jednog čoveka.

Јелена Глигоријевић

Vreme