Slučaj petogodišnje Tijane Ramani iz Gornje Koznice kod Surdulice koja je priznala da često do podneva ne jede ništa , jer u njenoj kući retko kad ima nečega što bi moglo da joj utoli glad, izazvao je mnogo pažnje. Brojni su se sažalili na devojčicu kojoj je najveća želja da ima da jede, jadikovali nad njenom tužnom sudbinom proklinjući i život i maćehu Srbiju. Naravno, nisu propuštali da stave do znanja na društvenim mrežama „kako je to strašno”, „kako niko, a posebno dete, ne zaslužuje da odrasta u tako teškim uslovima”, „kako svi imamo pravo na dostojanstven život”…. I rekli su istinu.
„Neko mora da pomogne” vapili su pojednici misleći da je njihov poziv na akciju „tamo nekom” već dovoljan i da su oni na taj način već nešto uradili. Neka neka pomogne, samo da ne pomognem ja.
Bilo je i onih koji su otvoreno prozivali druge: „Novače pomozi” tagujući Đokovića na društvenim mrežama ispod priče koja nikoga nije ostavila ravnodušnim.
„Ceco, dosta si kupovala bunde, sad pokaži humanost!”, „Breno,hvalila si se jahtom, hajde sada da te vidimo”…
Mnogo je onih u koje je uperen prst i zaista ne bi im ništa falilo da odvoje mali deo svog bogatstva – odreknu se ručka u skupom restoranu, frizera ili ko zna čega i doniraju novac kako bi ovoj devojčici ili nekom drugom kome je pomoć potrebna koliko-toliko olakšali život. Ali isto tako je istina da to može da učini baš svako od nas- koliko može.
Da se odreknemo dve kafe, nepotrebnog karmina, pete crne rokle koja će da tavori na dnu ormara, jednog odlaska u pozorište ili bioskop, iako ni sami ne idemo prečesto. Ako vam je do humanosti, budite humani ne čekajte da neko drugo umesto vas nešto reši ili uradi, čak i ako je bogat, uspešan i poznat. Ako želite da nešto bude urađeno uradite ga sami, pa ne mora niko ni da zna.
Goca Savković
У књизи “Поуке Божанствене Љубави“ /Београд, 2001./, Старац
Пајсије Светогорац каже:
“Једина животна вредност је породица. Кад пропадне породица,
пропашће и свет… Кад пропадне породица, пропашће све: и
свештенство и монаштво. “ /тачка, став 12., стр. 178/
“Лако је родити дете, ли га је тешко васпитати.“ /тачка , став 14., стр 178/
“Држава се често од орла. каква би требало да буде, претвара у врану
која кида своје грађане. На речима је спремна да умре за њих, док у ствар-
ности ништа не чини.“ /тачка, став 15. , стр. 178/
Да комунисти нису против Бога ја бих се сложио са њима. Лепо је да њиве
и фабрике припадају свима, а не да неко нема ништа а други да се разба-
цују.“
“Ако се материјална добра не буду делила по јеванђељу на крају ће се
делити ножем“. /тачка, став 86. стр. 212/
Драган Славнић
Na zalost, ljudi su postali otudjeni i sebicni.
Pripadam posleratnoj generaciji i to onoj koja nije okretala glavu od gladnih, od nemocnih, od starih.
Moja generacija je generacija u kojoj decaci nisu aplaudirali nekom mangupu koji udari druga ili drugaricu vec su mu slozno izvukli usi i opalili po dupetu da se pusilo danima.
Nikad nismo bili sebicni, nije se desavalo da na autobusu sedis dok bakica ili dekica stoje, ustajali smo trudnicama, pomagali invalidima, prevodili manje od sebe i starije preko ceste.
Ako smo videli da je neko siromasan delili smo sa njima sve sto smo imali.
U selima se znalo, imucni domacini su brinuli o onim siromasnim porodicama, davalo im se kad god je trebalo a siromasni domacini su se oduzili radom pomagali kad se moglo.’
Danas je zavladala sebicnost i pohasa.
Dali su bogati duzni pomagati siromasne?
– Mislim da je pitanje pogresno formulisano.
Covek je bogat onoliko koliko daje, onoliko koliko mu malo treba da bude srecan, onoliko koliko mu je ruka vise ispruzena u davanju nego u primanju.
Ne moras biti materijalno bogat da bi pomogao nekom ko nema ni za hleb, dovoljno je biti covek i imati ceo hleb umesto komadica pa ga zeleti podeliti sa onim ko nema ni mrvicu.
Nedavno ovdje citam clanak o siromasnoj devojcici koja svako jutro doruckuje hleb i mast i koja kaze da joj ne treba nista, ima sve.
Ona je pojam bogatog deteta, ciste duse, zdravog uma i razuma. Ima baku i deku, vise gladni nego siti, trosna kucica ali, ONA IMA SVE.
Pitajte neku od onih nasilnica koje nose firmiranu odecu obucu najnoviji tablet sta im treba, nece uspeti u roku pola sata da nabroje sta im fali.
Svaki dobar covek koji moze da pomogne trebalo bi da pomaze. Pomoc je i kad nekom obezbedis skolovanje, kad nekog zaposlis kad ga danas nahranis i naucis da sutra on kad stane na noge nahrani nekog ko ce tada biti gladan.
Pomagati druge je nacin zivota, to je neke vrste molitva, blagoslov.
Zato, nije pitanje dali smo duzni pomagati siromasne vec, dali smo jos uvek ljudi sa plemenitim srcem i dusom.
Neka nam ravnodusnost pojedinih ne bude zvezda vodilja.