Da li su se Milo Đukanović i Slobodan Milošević posle dvadeset godina sreli u Beranama?!

0
795
Milo Đukanović / Foto: printscreen (NSPM)

E moj Milo, crnjane moj. Svo ti se lice od laži izobličilo. Lagao si dugo i istrajno. Moglo se, bio si i mlađi i luđi. Sada si samo luđi. I tebi se čini, kao što se uvek svim ludacima činilo, da su svi oko njih ludi, sem njih samih. Tako i ti, mili moj Milo. Toliko ti je uobrazilja jaka, da ti se čak i luda deca priviđaju! No, da manemo ludost! Laž je gora! Laž ostavlja teške posledice na duši, ali i na telu čoveka. Počele su oči, usta, uši i nos, da ti beže jedno od drugog. Na šta ćeš ličiti, mili moj Milo, kad ti oči, nos, uši i usta potpuno napuste lice! A duše u tebi odavno nema, ako ju je ikada i bilo! Otišla je tvoja duša onda kada si se odlučio za privid bogatstva ovozemaljskog života, i zauvek ponosno proterao iz sebe, sve trajne životne vrednosti onozemaljskog (nebeskog) života.

Gledam te onomad u Beranama kako se znojiš i mučiš, kako glumiš da si i dalje jak i moćan, kao što si nekada bio. Kao olinjali bezubi mačor čije je vreme prošlo. Možeš sebi sličnih istomišljenika još uvek da nađeš dovoljno da napunite bar jedan omanji sobičak u svakom crnogorskom gradu (ko ti onomad u Beranama). Polako ali sigurno ideš ka onolikom broju svojih  istomišljenika, u svakom crnogorskom gradu, dovljnom samoda popunite po jedan astal. No, polako samo Milo, ne predaj se, ne popuštaj, gazi samo napred sigurnim korakom ko i do sada, i doći će sigurno vreme kad ćeš u nekim crnogorskim gradovima biti sam za tim svojim stolom. A sa setom se nekom setim, kako si samo nekada bio moćan…

Gotovo je dragi moj Milo. Nema se više kud. Prošao je tvoj vakat. Činilo se bezbeli, da nikada tvoje neće proći, i da si jak kao crna zemlja. Pre samo mesečak dana, osećao si da si jači i od neba. Ali tako ti je to sa ovozemaljskim bogatstvom i moći, uvek je trenutno i prolazno,i  ode i nestane u trenu, i to uvek kad se najmanje nadaš. U treptaju oka se promeni slika čitavog sveta oko tebe, i ode život kakav si imao, kao da ga nikada nije ni bilo…

DŽaba si se sada uzvrteo, ko dete na noši, džaba pokušavaš da se po Crnoj Gori „razletiš“, da nekako ubediš i ohrabriš svoje nekadapšnje „slepe“ sledbenike, da je sve u najboljme redu. Iluziju svoje snage i moći, i sliku koju si o sebi sam stvarao decenijama, više ne postoji ni kod njih! Jer i oni su samo jedno jutro ustali, protrljali oči bunovne, i trepnuli,  a sva tvoja moć i snaga je nestala u tom jednom jedinom trenu, u tom jednom jedinom treptaju! Čudo Božije!Progledali su moj Milo, i ti tu više ništa ne možeš učiniti. Tako ti je to sa ovozemljskim životom. Danas ga imaš, sutra ga nemaš. A najgore je moj Milo, što si ovozemaljski život, kakav si najviše voleo izgubio, a za onozemaljski život nisi uopšte spreman, jer kao prvo, za njega ti treba duša, a ti nje nemaš, jer si je, ko što rekoh, davno prodao kao poptuno nepotrebnu i zaostalu (šta će komunisti duša i vera), za bleštava buduća vremena 21. veka, koja su pred tobom i Crnom Gorom.

Dragi moj Milo, ne sekiraj se i ne traži uzalud neki razlog ili sopstvenu grešku u svom ponašanju, koji su te doveli dovde. Nećeš ih naći, i nemaš šta ispraviti. To je tako Milo, od Boga je, i normalno je tako! Ne boj se moj Milo, nisi ništa učinio pogrešno sada, već ti je ceo život u grešci prošo, i nema se tu šta posebno ispravljati! Taman da se nisi ni rodio – tek bi tada možda srećan bio!Ali ti si se rodio – i tu ispravke nema!

Šta se desilo, pitaš se Milo? Pa ništa posebno, radio si sve kao i uvek: kinjio slabijeg i nemoćnijeg, udarao na onog ko nema nikog da ga zaštiti, ko mora da pogne glavu i ćuti, seirio si i iživljavao se nad onima koji ti nisu mogli nikako uzvratiti, ili su bili u tako teškoj nemilosti tebe i tvojih najmoćnijih i najbogatijih gospodara sveta kojima si se „obećao“ – onih koji su bili tvoj „bogovi“ na nebu, ali i na zemlji crnogorskoj! Slušao si i služio tvoje ovozemaljske gospodare, vernije od bilo kog psa. Lajao si i ujedao, cepao i rastrzao sve one na koje su te tvoje gazde napujdavali.

Da Vas podsetimo:  Pismo sa Kosova ili o uzurpaciji srpske imovine

Nisi ništa pogrešio moj Milo. Za te usluge, oni su te dobro plaćali. Plaćali te nisu svojim bogatstvom niti bogatstvom svojih država i naroda, plaćali su te mnogo mnogo skuplje moj Milo- plaćali su te teškim siromaštvom i bedom tvog sosptvenog naroda! Kako to – pitaš se! Pa lepo Milo, nagovorili su te da možeš uzeti od svog naroda koliko god hoćeš, i možeš i želiš! Rekli su ti, da je to tvoje pravo, koje ti pripada! Plaćali su te moj Milo, siromaštvom tvoje sopstvene države i naroda, plaćali su te njenom slabošću, ljenom nemoći, plaćali su te njenim ropstvom, plaćali su te očajom tvoj mučenog naroda! Zato ti moj Milo, nikada tvoji gospodari nisu hteli ni ruku pružiti, a i ako bi je pružili, odmah bi je posle tebe brzo oprali! Oni se takvih ljudi u životu klone! Oni beže oda takvih ljudi! Sad znaš moj Milo, zašto se onomad Tramp onako javno ponese prema tebi i tvom čaušu Dušku! S prezirom, i ciničnim osmehom, ne htede vam ni ruku pružiti, nego vas samo osorno odgurnu! A Njegoša, časnog, poštenog, siromašnog i umnog – beše velika čast u dom svoj primiti – i za njegovo društvo se i carevi otimaše! A tebe, dragi moj Milo, Tramp pred sobom ukloni, nako kako bi i svaki čovek u Crnoj Gori, poslom nekim svojim zauzet, kakvo obesno pseto pred nogama svojim uklonio! Činilo ti se moj Milo, da im je stalo do tebe, i zato si bio tako siguran da ti niko ništa ne može. Činilo ti se moj Milo, da te vole! A ustvari držali su te samo na kratkom lancu, i puštali te sa njega, samo kada si im trebao.

I sada je bilo isto. Ne brini se, nisi ništa pogrešio, samo si bio tuđe pseto, koje služi da nekog olaje i otera, kao i uvek, ali je sada i tome iznenada došao kraj moj Milo. Nisi više valjan, ni za pseto tuđe! Vidi Milo, možda bi te ubogi narod  Crne Gore poštedeo i iz samilosti te ostavio i dalje na tom mestu, ili nekom drugom počasnom (zbog svoje časti i časti Crne Gore kao države!), i sve tako dok ne umreš, ali neće te oni moj Milo, neće te tvoji pravi gospodari! Šta ćem im tako bezubo pseto koje je toliko onemoćalo, i koga se zbog toga više niko, pa ni ovce ne boje! Njima treba neko jak, a to više nisi ti! Nažalost Milo, ti se sada bojiš ulice i litija, misliš, skinuće te, ali neće, jer skinuće te oni koji su te i do sada na tom mestu postavljali i držali! Već poodavno oni drugo pseto, umesto tebe, pokušavaju da nađu! Ali, ispostavlja se, da nije lako, i da je veoma teško naći veliku džukelu poput tebe! Da se kladimo moj Milo, da te gazde više i ne zovu, i da ti se i na telefon vrlo retko jave, a kad ih ti pozivaš -oni se i ne javljaju više! Ne trebaš im više moj Milo!

A znam Milo, sve je krenulo tako obično, kao i uvek: komanda ti je izdata, okovratnik ti je skinut, znao si tu situaciju, jer je ista kao već dve decenije. Ništa novo za tebe. Samo što je ovaj put, sve ispalo nekako čudno i neverovatno. Tvoje nekadašnje žrtve se uopšte nisu razbežale kada su te ugledale, tvoje žrtve se ovaj put nisu čak ni uplašile, nisu se čak na tebe ni osvrnule. Besno si lajao i režao, kao i uvek, ljutito si se kezio i čeljusti pokazivao, a  nekoliko si puta u njih besno zario i svoje ogromne zube. Ali ni te ujedene žrtve se nisu ni osvrtnule da te pogledaju. Krv im je liptala, a oni ništa. Sva ta gomila nepreglednog naroda, kojom si činio šta god si hteo, nije se ni okrenula prema tebi. Strah od tebe iskeženog i agresivnog je odjednom nestao. Kao da te uopšte nema – kao dao- dalje ga bilo – uopšte ne postojiš! Sve tvoje uobičajene žrtve su sada gledale na drugu stranu, mirno i u potpunoj tišini prolazile pored tebe, kao pored groblja. Uzalud si im ti pokušavao na sve načine privući pažnju svojim lajanjem, režanjem i ujedanjem. Ne! Odjednom, te se više nisu plašili, dok su nasmejani gledali u nebo, kome su svoje duše odavno predali i obećali (oni svi za razliku od tebe imaju dušu), i u čiju moć jedino bezrezervno veruju! Zato je tvoja moć nestala u trenu!

Da Vas podsetimo:  Prestati sa toksičnom retorikom, bol srpske i albanske majke je podjednak

Tvoje večite žrtve, koje su skoro dvadeset godina bile obespravljene i maltretirane, odjednom nisu uopšte regaovale ni na tvoje prisustvo. Nisu te primećivale. Izgubio si živce, i poslao da udare na njih, sve svoje najvernije pse, iz onog tvog omiljenog „čopora“, pse koje lično ti hraniš, timariš i neguješ, skoro kao sebe samog! Opet ništa! Ne reaguje narod ni na njih. Ponašaju se kao da nema nikog pred njima. Prolaze u mimohodu pored njih, i još ih pažljivo obilaze i preskaču, da prostiš, kao da im je glavna briga, da paze samo da ne ugaze u ta tvoja g…..a !

Pouka Milu za kraj ili Berane za Milov kraj!

E moj Milo…setih se, kako si pre neki dan otišo u Berane, da svoje sledbenike ohrabriš, da ih probudiš, da ih onako uplašene i zgrčene, digneš ponovo na noge lagane. Izvini Milo, ali ništa od onoga što si želeo planirao nisi ispunio. Samo si ih uverio da je istina ono što su već svi čuli da se više ne šapuće, već priča na sav glasi, a to je da je tvoj vakat prošao i da si gotov! Uzalud si se u Beranam držao u sili i kočio, uzalud si logoreično govorio, uzalud sve, kad se videlo da si u grču, da glumiš i da ti sve to predstavlja ogroman napor kao nikada do sada. Moć se ne može glumeti moj Milo! I onako kako je Čarli Čaplin glumeo Hitlera u filmu „Veliki dikataror“, ti si glumeo Mila Đukanovića – ali do zla Boga komično! Jer moć, mili moj Milo, dolazi od samog Boga! A ti u Boga – ponosno si to nekoliko puta izjavio – ne veruješ! Znoj te je oblivao na sve strane, uzalud si ga brisao, kada se iz tebe samo cedila i cedilo i cedilo! Izgledalo je kao da su vatre iz pakla, specijalno za tebe, već naložene, i da se sistem za tebe spremljenog vrelog ulja i lonaca, upravo ispituje na tebi kako radi – da kad stigne sve bude besprekorno! Da si za onom govornicom u Beranama tada krepao, ne bi te uopšte morali, kao svakog mrca „kupati“, toliko si se puta obrisao, da si po prvi put, u zadnjih dve decenije svoga života, bio potpuno „“čist. Podsećao si me tada, kada si se onako znojo, na jednog mog prijatelja, nažalost narkotinskog zavisnika, koji se tako kao ti znojio, uvek kada nije ništa od droge uzeo, ili kada bi dejstvo narkotika bivalo pri samom kraju, pa je organizam tražio još…

Da Vas podsetimo:  FEJSBUK GA ZABRANIO: Srbin iz Francuske napisao tekst o Kosovu

Dragi moj Milo, u Beranima su ti se putevi ukrstili sa dva tvoja bliska prijatelja, i na žalost – pokojnika: Momom Bualtovićem i Slobodano Miloševićem. Ne znam da li si se ti toga setio, ali meni je to odmah palo nap pamet! Slobodan Milošević je svoj zadnji politički miting u svojoj političkoj karijeri, održao upravo u Beranama. Tačnije, 20.09.2000. godine, govorio je na jednoj velikoj poljani blizu Berana, pred oko 30 000 ljudi. Tu se Slobodan Milošević praktično opraštao od svoje političke krijere, bolje reći od „dotadašnje političke moći“, a da to nije ni ni znao, čak ni pretpostavljao! Bojim se dragi moj Milo, da nisi i ti tamo došao po isto takvo „parče“ Berana!

Sve mi se čini, dragi moj Milo, da u tome ima neke simbolike. I ti si izgleda, posle 20. godina, ove 2020. godine, došao po to isto parče karijere i slave, u Berane! U tom istom gradu, i ti se oprostio od svoje „dosadašnje političke moći“, i krenuo si u slobodan pad. Šta te je to nagrdilo, šta te je to oborilo, pitaš se? Ništa, dragi moj Milo. Oborilo te je ono isto što te je na to mesto pre 30. godina i dovelo! Ulica i narod na njoj! Tada ti je taj narod na ulici, i čak i tuča tog naroda sa policijom, da bi ti tvoju tada „komunističku guzicu ubačio“ u fotelju, odgovarala. To tada nije za tebe bio „ludački pokret“, već si to zvao „dešavanjem naroda“ i „antibirokratskom revolucijom“. E moj Milo, samo da znaš: taj narod onda i ovaj narod sada je potpuno isti: i digao se na noge zbog istih razloga, jer je osiromašen i jer je politički obespravljen.

Moj Milo, Slobodan Milošević je u Beranama, bio udaljen samo dve nedelje od pada sa vlasti, a uspeo da skupi tolike ljude iz tog dela Crne Gore i pograničnog dela Srbije. A ti si moj Milo skupio ljudi, taman za u jedan sobičak, a koliko ti je još dana, nedelja ili meseci ostalo – to ne znam. Znam samo da je Hejgel bio u pravu kada je rekao: „Istorija ima tendenciju da se ponavlja: prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa.“

A taj Slobodanov govor, kao da opisuje tebe dragi moj Milo. I odmah da znaš, dragi moj Milo, za razliku od tebe, ja nikada nisam u svom životu podržavao Slobodana, a ti, svi to znamo, jesi i te kako! A Slobodan, pre 20 godina, u Beranam ti nešto reče, i te njegove tadašnje reči odjekivaše u okolnim brdima oko Berana, ravno 20 godina, i sada te dočekaše! Verujem da si ih sada po prvi put jasno čuo, jer ne beše u beranama mnogo ljudi na tvom dočeku da prave larmu i galamu. A Slobodan ti je tada uputio sledeće reči:

Nikada izdajnici domovine nisu sebe smatrali izdajnicima. Svo oni do reda su smatrali da je saradnja sa potencijalnim i tekućim okupatorima izraz jednog racionalno, pametnog, takoreći vizionarskog shvatanja interesa malog i siromašnog naroda…„.

„Moćnici hoće u Crnoj Gori da postave na vlast ondulirane pudlice, sa kojima mogu da se poigraju, onda kada im je dosadno“! (Zar se Tramp ne poigrava sa tobom i Duškom, kada mu je dosadno? I to baš grubo, sram ga bilo!)

“ Političari dovedeni, odnosno navedeni, u situaciju da budu lopovi je lako i već isprobano sredstvo za postizanje pasje lojalnosti! sa potkupljivanjem može da ide još lakše u zemlji iscrpljenoj čitavu deceniju ratovima i sankcijama i velikim prilivom stanovništa i izbeglica…U takvoj zemlji, u svim njenim sredinama lako je naći kandidate koji će za nešto deviza pristati na razne sporazume sa njihovim naručiocima! Pa i na sporazum sa samim sobom! Ubediće i sebe, da promena u njihovom mišljenju i ponašanju, nije kupljena, nije plaćena, veće stečena prosuđivanjem!

Milanko Šekler
Izvor: nspm.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime