Bilo je samo pitanje vremena kad će se razotkriti sva dubina i složenost perfidne ruske igre podrivanja vitalnih zapadnih interesa u Crnoj Gori. Samo genijalni um je mogao da prozre mahinacije Kremlja, da vidi ono što je običnom ljudskom oku izmicalo, običnom ljudskom umu bilo neshvatljivo. Um koji je uspeo da, ni iz čega, stvori novu istoriju sopstvenog naroda, i podari mu novo ime i novi jezik. Koji je, jedini na svetu, osnovao crkvu u policijskoj stanici. Koji je preko četvrt veka uspeo da se održi na vlasti. I to sa pričom da predstavlja paragon demokratije i napretka.
Dakle, tek je Milo Đukanović uspeo da razbije „rusku šifru“, da običnom svetu rastumači svu zlu nameru prema Crnoj Gori koja dolazi iz pravca Rusije, da pred celim svetom raskrinka prave namere i pravce rada ruske diplomatije.
I to je uradio na sebi svojstven način. Majstorski.
Prvo je krenuo sa provokacijama, tako što je danima optuživao Rusiju i sirotog Sergeja Lavrova lično da stoje iza antivladnih demonstracija u Crnoj Gori, bez nuđenja ikakvih konkretnih dokaza. Oni neiskusniji su možda u tome videli dozu amaterizma, pomešanog sa strahom, pa čak i primer grube i sirove propagande koja pripada nekim prošlim, manje sofisticiranim vremenima.
Jer, davno su prošla vremena lansiranja neutemeljenih optužbi i njihovog besomučnog ponavljanja, bez potrebe pružanja bilo kakvih dokaza. U današnje, napredno doba, napredna publika ipak zahteva neku vrstu dokaza. Tipa onih koje Bela kuća redovno nudi protiv Rusije, pozivajući se na tvitove anonimnih tviteraša, ili viralne postove na Fejsbuku postavljene pod neidentifikovanim nikovima.
Ali Milo nije nudio čak ni to. Nigde npr. senzacionalnih fotografija postavljenih na društvene mreže koje pokazuju zaplenjeno oružje ruske proizvodnje na neidentifikovanoj lokaciji, ruske konzerve sa suvom hranom pronađene u kontejnerima blizu mesta okupljanja demonstranata, tipove sa fantomkama koji poziraju za kameru ispijajući flaše ruske vodke jednom rukom dok u drugoj drže spreman molotovljev koktel, vodiče za organizovanje anti-NATO demonstracija na ruskom jeziku slučajno pronađene na plaži Jaz, nigde izjava anonomnih očevidaca koji govore o povećanom broju „Lada Niva“ punih sumnjivih tipova viđenih u gradu poslednjih sedmica. Ništa od toga.
I to nije zavaralo samo običan svet, koji je već počeo da sumnja da Đukanović možda nije izgubio nešto od svoje oštrine i lucidnosti, da ga je obuzeo egzistencijalni strah pa mu se Rusi svuda priviđaju. Mnogo više od toga – to je, kako se činilo, zavaralo i samu rusku diplomatiju.
Ipak, na kraju se pokazalo da su strahovanja bila uzaludna, da je to još uvek onaj isti Milo, oštar kao britva, okretan kao vidra, bistar kao planinski potok, neuhvatljiv i nesalomiv.
Jer, ruska diplomatija je, činilo se, nasela na njegove provokacije. Posle subotnjeg prebijanja demonstranata u Podgorici, rusko ministarstvo spoljnih poslova je izrazilo sumnjivo preveliku zabrinutost zbog „neumerene primene sile crnogorskih vlasti protiv mirnih demonstranata“.
I tu ih je Milo čekao. Sad je imao, napokon, i krunski dokaz. Usledila je munjevita kontra, u vidu saopštenja:
„Izjava Odjeljenja za informacije i štampu Ministarstva vanjskih poslova Ruske Federacije, koje je izrazilo zabrinutost zbog navodne prekomjerne upotrebe sile protiv ‘mirnih demonstranata’, bez podsjećanja da su ti ‘mirni demonstranti’ gađali policiju molotovljevim koktelima i pokušali da na silu zauzmu parlament i izvrše prevrat, o čemu su izvještavali brojni svjetski mediji, samo potvrđuje utemeljenost izjave predsjednika Vlade Mila Đukanovića o umiješanosti Rusije u proteste protiv NATO-a“, glasilo je pobedonosno saopštenje iz Službe za odnose s javnošću Vlade Crne Gore.
Korpus delikti. Rusi uhvaćeni na delu. Šah – mat.
E, sad, kao i uvek, ima zlobnika i hejtera koji stvar tumače nešto drugačije. Pitanje je da li ih uopšte treba udostojiti odgovora, da li im uopšte dati na važnosti… Možda ipak treba, čisto da bi se pokazalo koliko neki ljudi mogu nisko da padnu, kako ne umeju da ljudski pretrpe poraz i čestitaju boljem, lepšem, pametnijem.
Dakle, ti pametnjakovići, ti zlobnici i hejteri, ti kočničari svega naprednog tvrde da su, u stvari, Rusi preveslali Mila. Kako?
Pa, lepo. Rusko ministarstvo spoljnih poslova je jednostavno upotrebilo retoriku koju NATO, SAD i ostale zapadne sile godinama i decenijama koriste protiv vlasti drugih država koje im nisu po volji. Šta god da te vlasti urade u odbranu državnog ili ustavnog poretka protiv demonstranata ili opozicije – odmah se na njih sruči lavina kritika i osuda iz zapadnih i vazalnih prestonica.
Ne ulazimo sad u to da li su Rusi u svojoj oceni demonstracija i reakcije vlasti bili u pravu ili ne, već da su, jednostavno, izrazili onu vrstu zabrinutosti koju smo navikli da slušamo isključivo od zapadnih zvaničnika.
A to je upravo ono što je Milo osudio, odnosno naveo kao krunski dokaz mešanja u unutrašnje stvari svoje države. I time faktički dezavuisao ključnu zapadnu metodu – kako u prošlosti, tako i u sadašnjosti i budućnosti. Na kraju – i zapadne ambasade su, slično ruskoj, osudile nasilje koje je izbilo na demonstracijama u Podgorici 24. oktobra, predvođene američkom ambasadom.
Rusija je samo jedna, a zapadnih ambasada ima više. Ako svi osuđuju nasilje na protestima, po Milovoj logici bi to značilo da su, u stvari, svi umešani u njegovo rušenje, a zapadne sile srazmerno daleko najviše. Ako je izraz zabrinutosti nad primenom sile ili izbijanjem nasilja na demonstracijama kriterijum na osnovu kojeg se može „dokazati“ nečije učešće u destabilizaciji ili rušenju vlasti neke zemlje – onda to predstavlja tešku optužnicu protiv NATO zemalja. I to ne samo u Crnoj Gori, već širom sveta, u svakoj prilici.
Međutim, ima i onih kojima je već pala na pamet i sledeća misao: šta ako je, u stvari, Milo upravo i želeo da postigne takav efekat? Šta ako je, prividno optužujući Rusiju, on zapravo i hteo da optuži zapadne sile, odnosno NATO – a da za to niko od njegovih evroatlantskih prijatelja ne može da ga optuži?
Šta ako je to, ipak, ipak – perfidna ruska igra, šta ako je Milo u stvari ruski igrač, koga su Rusi tek sad aktivirali radi maksimalne kompromitacije ključnog današnjeg zapadnog metoda koji se koristi za smenu nepodobnih režima? Šta ako je, navodno prozivajući Ruse, Milo zapravo prozvao i raskrinkao – NATO?
Možda pravi odgovor, kako i dolikuje velikim igrama, nikada nećemo saznati. To je problem sa genijem. Kad je isuviše veliki, često ume da ostane neshvaćen, sve dok ne bude kasno…
Aleksandar Pavić
Fond Strateške Kulture
