Danas se član Predsedništva SNS i gradonačelnik Novog Sada, Miloš Vučević, obratio članovima Predsedništva SNS jednim, više nego dramatičnim pismom. Šta je tu dramatično, teško je da se razume, ali iz ukupnog obraćanja provejava da se nad SNS strankom i njenim liderom nadvila neka užasna opasnost. Reklo bi se i gora od one kada je negdašnji PPV (danas premijer) svojevremeno iz sveg glasa zalelekao „da mu se približilo“ (niko nikada nije saznao šta).
Ipak, više od same panike gradonačelnika Novog Sada, zabrinjava nas njegova neobaveštenost i dezorijentisanost, najpre u vezi štrajkova, gde tvrdi da prosvetni radnici „traže povećanje plata iako znaju da u budžetu nema para“, što nema nikakve veze sa stvarnošću. Prosvetni radnici traže da im se ne smanjuju plate koje danas imaju, a nikakvo povećanje plata nisu imali od 2007. godine. Takođe, prosvetari traže da im se ne ukida minuli rad i da se poštuje kolektivni ugovor.
Eto, lamentuje gradonačelnik Vučević, ispada da je Vučić kriv zato što je za „poslednjih pet meseci doneto više reformskih zakona nego u prethodnoj deceniji“. A šta narod ima od tih „reformskih“ zakona? Samo jad, bedu, sirotinju, kazane. Alo, bre, Vučeviću, probudi se, mogao je Vučić da donese i za pet dana više zakona nego što je doneto u poslednjih petsto, a ne pet godina, pa šta? Da li toga gradonačelnik Novog Sada nije svestan ili se pravi naivan? Pre bi moglo biti u pitanju ovo drugo, jer paranoja nije zarazna bolest, tako da se nije mogla direktno sa šefa preneti na sve potčinjene.
Ipak, nije dobro ni ako se čovek uživi u tuđu „tragičnu sudbinu“. Pogotovo kada se takva „sudbina“ koristi da bi se stalo u odbranu gazde. Tridesetih godina prošlog veka, odbrana kulta vođe vodila se po pivnicama, gde su čitana slična saopštenje, o potrebi da se, po svaku cenu, zaštiti „prvi među nejednakima“. Mislili smo da su vremena velikih vođa iza nas, ali smo se, izgleda, prevarili. Ili je sve ovo jedan specijalni eksperiment onih koji danas iza zavese upravljaju Srbijom?
Inače, kako objasniti jedan pokušaj da se događaj na dan gej parade, kada je pretučen brat Aleksandra Vučića, stavlja na jedan tas, a da se na drugi stavlja sudbina zemlje. Naravno, policija ne bi trebalo nikoga da bije, osim u slučajevima kada je to neizbežno. A kada je neizbežno, tada svaka policija bije, bez obzira u kome delu sveta se nalazi. Vučević saopštava, gotovo plačno, da ga je srce zabolelo dok je gledao snimak na kome se vidi kako žandarmi prebijaju Andreja Vučića „ni kriva ni dužna“. Dakle, Vučevič prejudicira nalaze policije, tužilaštva i suda, čime vrši i indirektan pritisak na tzv. nezavisne organe vlasti. Hajde ti, brale, stisni, pa sutra kaži da gradonačelnik nije u pravu!
Konačno, kao da se radi o nekoj igri na granici pameti, Vučević se iznenada udara šakom po čelu i grozničavo se pita: Ko su oni? To su sve namestili oni s jahtama (kao, eto, on i njegov šef su puka sirotinja), a to su oni koji preferiraju DS. Svako normalan ovde se bi se morao zapitati, da li je s gradonačelnikom sve u redu. Tajkuni i političari DS-a – nastavlja Vučević prestravljeno – žele „glavu predsednika“ i u političkom smislu, ali, moguće, i u bukvalnom? Valjda biznismeni su toliko nerazumni, pa da se svrstaju uz one koji su izgubili izbore? Tajkuni su uvek išli vlastima niz dlaku; tako je bilo oduvek i svugde (ne samo u Srbiji) – i ne postoji razlog zbog kojeg bi danas trebalo da bude drugačije.
Vučević se u svojoj silnoj revnosti toliko „zabrojao“, da je u poslednjih nekoliko nedelja uspeo da vidi „nebrojeni broj štrajkova“. Očigledno, počelo je da mu se priviđa i ono što je nemoguće, jer nebrojeni broj može postojati samo u naučnoj ili hiperaktivnoj (pretpubertetskoj) imaginaciji; ili, pak, u onom što se uvek završava „srećnim življenjem do kraja života“. Vi kako hoćete – vrišti Vučević na svoje „saborce“ – ja odoh da stanem na poprište uz bok našeg velikog vođe! Braniću ga i vlastitim životom, tako mi Bog pomogao! Zar i ta bruka – da nam se Vođa bori sam?
D.G./Koreni
________________________
Nеćеmо оstаviti Vučićа dа sе bоri sаm prоtiv svih
Uvaženi članovi Predsedništva Srpske napredne stranke, razlog zbog kojeg vam se obraćam jeste moja uznemirenost zbog stanja u kojem se danas nalazi naše društvo, zbog uverenja da se Srbija danas nalazi na raskrsnici.
Na raskrsnici od koje jedan put vodi u reforme za koje se borimo, koje smo obećali građanima i koje su veoma bolne ali, kao što to neprestano objašnjavamo, neupitno vode ka progresu, ka ozdravljenju naše države u svakom segmentu. Drugi put na toj raskrsnici vodi u mnogo bolji smer, ali samo za političare (pogotovo one koji su na vlasti) i za vladajuću stranku, a to je put stranputice na kojem smo bili poslednjih 20ak godina gde jedino političari žive ugodno, lagodno a narod sve lošije i jadnije.
Pre 14 godina kada se „dogodio“ taj 5. oktobar, narod je imao veru, veru da će posle promene vlasti i dolaska „demokratije“ Srbija krenuti nekim boljim putem, poredeći se sa najuspešnijim državama koje su završile postsocijalističku tranziciju poput Češke ili Poljske. Nažalost, sve što su „eksperti“ iz Demokratske stranke i njenih satelita doneli posle 5. oktobra jeste propadanje zemlje, prodaja kroz trulu privatizaciju svega što su generacije stvarale, doneli su pojavu tajkuna koji su toliko bogati da su posle nekoliko godina odlučili da preuzmu kontrolu nad svakom sferom života uključujući i politički život, direktno kontrolišući najuticajnije političare i vladajuće stranke.
Narod je posle 12 mučnih godina odlučio da želi promene, promene su započele, a da smo na dobrom smeru dobili smo potvrdu 16. marta ove godine, kada je naša stranka dobila nezapamćenu podršku naroda Srbije na parlamentarnim izborima. Taj rezultat kao da je bio prekidač za razne sile, unutar i van Srbije, da nešto mora da se uradi da bi se onemogućilo da naša stranka i naš predsednik od Srbije naprave modernu, zdravu, uspešnu i u svakom smislu čistu državu.
Tu dolazimo do razloga zbog kojeg vam pišem. U poslednjih nekoliko dana i nedelja, primećujem gotovo sinhronizovanu akciju koja mi deluje kao dobro organizovan pokušaj da se onemogući napor Vlade Srbije da nizom mera i postupaka nastavi ozbiljno da reformiše državu.
Štrajk advokata, jedne od najuglednijih grupa u društvu, gotovo da parališe pravosudni sistem.
Štrajk prosvetnih radnika koji traže povećanje plata iako su svesni da u budžetu nema mesta za tako nešto.
U policiji štrajkuju šalterski radnici zbog toga što je država konačno odlučila da ne mogu na isti način da budu tretirani policajci koji na ulici svaki dan rizikuju život i šalterski radnici koji sede i bave se papirološkim poslom.
Kao da je Vučić kriv što je poslednjih pet meseci doneto više reformskih zakona nego u prethodnoj deceniji, kao da je Vučić kriv što je građanima Srbije rekao istinu o posledicama razaranja države i društva od strane Demokratske stranke i njenih političkih satelita.
Dolaskom na vlast, kada je momentalno postalo jasno koliko uvažavanje dobija premijer i predsednik naše stranke od svetskih lidera, opozicija u Srbiji je Vučića nazvala „slugom Zapada“. Nakon toga se ispostavilo da predsednika Vučića na isti način dočekuju i u Moskvi i u Pekingu. I sada su „kritičari“ u problemu, predsednik Putin dolazi za nekoliko dana u Beograd a kako im je posao samo da kritikuju Aleksandra Vučića, isti oni koji su ga nazivali „slugom Zapada“ sada Vučića kritikuju zbog dolaska Vladimira Putina, što je potpuno besmisleno.
Ipak, ono što me najviše uznemirilo prethodnih nekoliko dana i što me je nagnalo da vam se ovako obratim, jeste stanje u policiji. Incident u kojem je prebijen Andrej Vučić jeste nešto za čim treba duboko da se zapitamo šta i kako dalje. Ne želeći uopšte da spominjem uspešno organizovanu paradu homoseksualaca, ostaje mi gorak ukus pri pomisli da smo mi svoju ustavnu, pa i međunarodnu obavezu, organizovali na taj način da nijedno staklo u Beogradu nije polomljeno, a da ću taj dan ceo život da pamtim po snimku na kojem se vidi zversko prebijanje brata premijera, brata gradonačelnika Beograda i dvojice pripadnika Vojske Srbije. Bojim se da nije nikakva greška u pitanju, siguran sam da nije ni bahato ponašanje bilo koga od pomenutih uzrok, bojim se da je sve bilo isplanirano i da je poruka tog brutalnog prebijanja nevinih ljudi trebala da bude da se oni ne plaše nikoga i da se neće predati tako lako.
Ključno pitanje jeste – ko su oni? Stranke koje su posle više od decenije suverenog vladanja delimično izgubile vlast, pošto i dalje bahato nastavljaju pljačku građana Vojvodine, tajkuni koji ne mogu da se priviknu da moraju da žive po pravilima koje određuje država a ne dogovori na jahtama, ugroženi sistemi moći unutar samog državnog aparata kojima je takođe bilo mnogo ugodnije kada nije bilo nikakve kontrole i nikakvih pravila i još mnogi drugi. Utiska sam da tajkuni i političari iz DS-a, žele samo jedno, a to je, glavu našeg predsednika. Nadam se samo, u političkom smislu.
Iako u poslednjih nekoliko nedelja imamo nebrojeni broj štrajkova u državi, pomalo sam nezadovoljan reakcijom kako pojedinaca iz vrha vlasti, tako i stranačkih organa. S tim u vezi, novosadski Naprednjaci pružaju punu podršku premijeru Srbije da nastavi da reformiše državu onako kako je započeo.
Zbog svega navedenog, tražim od članova Predsedništva SNS da se u što kraćem roku sastanemo i sagledamo celokupnu situaciju u državi, i odlučimo u kojem smeru treba dalje ići.
Ili ćemo stati uz Vučića i boriti se za promene, ili ćemo prihvatiti ideje svih štrajkača da Srbija treba da se vrati u stari sistem, sistem koji je inaugurisala Demokratska stranka, a to je sistem pljačke, korupcije i sveukupnog propadanja, ali ne mogu i neću da prihvatim da se krijemo od svojih političkih protivnika koji su ovu zemlju razorili i da ostavljamo Vučića da se sam bori protiv svih.
S poštovanjem,
Miloš Vučević,
član Predsedništva SNS i predsednik GO SNS Novi Sad.
