Ako je sudeći po prosečnim platama građana i onome što za taj novac mogu da kupe – prosečnoj potrošačkoj korpi – ovo Vučićevo zlatno doba je drugo zlatno doba Srbije, lošije od onog prvog iz 2008. godine.
Bio je maj 2016. godine, i predsednik vlade Vučić je bio zadovoljan: „Prave, dobre, zlatne godine su tek pred Srbijom“, rekao je sadašnji predsednik. U novembru iste godine je takođe bio zadovoljan – izjavio je da se „potvrđuje njegova najava da je narednih pet godina zlatno doba Srbije“.
Napokon, u maju ove, 2017. godine, ponovo je bio zadovoljan: „Zadovoljan sam radom, trudom i naporom, ali dolaze bolja vremena. Ja ih zovem zlatno doba.“
Nezgodne su ovakve izjave, jer je nemoguće oceniti da li su ovakve tvrdnje tačne, i posledično pozvati na odgovornost za izgovorenu reč. Nadalje, osećaj da se nalazite u zlatnom ili bronzanom ili kamenom dobu je upravo to – osećaj, koji varira među građanima, a predsednik, bivši premijer, nije ponudio dokaze da je išao okolo i pitao građane o tome u kom se dobu trenutno Srbija i njeno stanovništvo nalaze, a još manje da su građani većinom odgovorili „u zlatnom dobu“.
Uzmimo da Srbija zbilja već jeste već godinu dana u zlatnom dobu, kako se to zlatno doba očituje? Da li u utisku da vladajuća većina misli da je – Ustavom zagarantovana – podela vlasti nešto passé, i da u državi i formalno treba da zavlada jedinstvo izvršne, zakonodavne i sudske vlasti?
Jer, kako reče Đorđe Komlenski iz vladajuće koalicije (predsednik skupštinskog Odborа zа ustаvnа pitаnjа i zаkonodаvstvo), „nije dobro odvajanje sudske od izvršne i zakonodavne“, a u tom smeru idu i razne stručne rasprave o položaju pravosuđa u budućem Ustavu Srbije.
Ili, da li je pokazatelj zlatnog doba to što se – kako bi se moglo zaključiti iz poslednjih informacija o povredama novinarki Pinka – medicinske ustanove više ne zloupotrebljavaju u političke svrhe onoliko brutalno, kao u slučaju Kornic, nego nešto manje?
Ipak, sva je prilika da je predsednik i bivši premijer govorio o ekonomskom zlatnom dobu. A tu se stvari već daju uporediti: kako građani žive, koliku platu primaju, i šta za nju mogu da kupe?
Ako pratimo izjave predsednika i bivšeg premijera, došli bismo do zbunjujućih podataka o visini prosečne plate u Srbiji. Jer, po starom lošem običaju, Aleksandar Vučić ili vreme počinje da računa danom kada je došao na vlasti, ili namerno iskrivljuje podatke o prošlosti da bi sadašnjost izgledala uspešnija, dok su planovi i obećanja za budućnost po pravilu „klizni“.
Tako, kao što malo-malo pa pomene da je prosečna plata kada je on postao premijer bila 356 evra – a nije – slično upotrebljava i magičnu brojku od 500 evra i šeta je napred-nazad u vremenu. Naime, u oktobru 2015. je na Pinku tvrdio da smo mi „izmislili da nam je prosečna plata 380 evra“, i da „imamo plate 500 evra prosečne, ili 450 evra, ajd’ nemoj da se lažemo više“ – dakle, već tada, da se „nismo lagali“, znali bismo da u zlatno doba ulazimo sa prosečnom platom od 450-500 evra.
U januaru 2016. je mantru o 500 evra pomerio na početak 2018. godine, a u avgustu 2016. je govorio o kraju 2018. kao periodu kada će prosečna plata biti mitskih 500 evra. U maju 2016. je najavio da će u 2017. realne plate biti „najviše u istoriji“, a u junu da je „prosečna plata u aprilu prvi put prešla 400 evra“, što je tek besmislica svoje vrste, jer je još u decembru 2007. (vidi grafik o mesečnom kretanju plata) prosečna plata iznosila 435 evra, a u aprilu 2008. je bila 406 evra.
I sve tome slično.
No, hajdemo pogledati šta zvanični podaci zapravo kažu – kolike su bile prosečne plate u prethodnih 17 godina, i šta je za te plate moglo da se kupi?
Ukrštanjem zvaničnih podataka o prosečnim mesečnim platama Republičkog zavoda za statistiku i mesečnom kretanju kursa u poslednjih 17 godina vidimo da su pobednici izbora 2000. godine – najpre septembarskih, potom i decembarskih, parlamentarnih – od koalicije socijalista, radikala i julovaca „nasledili“ prosečne plate koje su bile teške tek nekoliko desetina evra (napomena: za period od januara 2000. do decembra 2001. korišćen je kurs od 1,95 nemačkih maraka za evro).
Dakle, u oktobru 2000, kada je promenjena vlast, prosečna plata je ispod 50 evra, tačnije, 48,2 evra. Prosečna plata prvi put prelazi 100 evra tek u julu 2001. U julu 2002. je prvi put iznad 150 evra, a u oktobru 2003. prvi put iznad 200 evra. Tokom cele 2007. plate su u proseku veće od 300 evra, a poslednja godina pred krizu, 2008, je ujedno i rekordna: prosečne plate 2008. bile su 400,5 evra. Tada i nikad više u „novijoj istoriji“ (govorimo o periodu nakon 2000. godine).
No, šta je to uopšte značilo za građane, šta su oni mogli da kupe za te pare? Tu u priču ulaze podaci o tome koliko košta prosečna potrošačka korpa, koje je od septembra 2000. godine vodilo (i dalje vodi) Ministarstvo trgovine u svim pojavnim oblicima.
Dakle, u septembru 2000. prosečna plata bila je nešto iznad 2500 dinara, a prosečna potrošačka korpa blizu 9000 dinara – ni tri prosečne plate nisu bile dovoljne za jednu prosečnu potrošačku korpu, i jaz je iznosio 6320 dinara.
Stvari se, po inerciji, pogoršavaju još neko vreme: najteži je maj 2001, kada je razlika između prosečne plate (4.500 dinara) i prosečne korpe (14.200 dinara) bila najveća, skoro 10.000 dinara. Od tada, ovaj jaz se lagano ali uporno smanjuje. U decembru 2006, prvi put od kada postoji potrošačka korpa, jedna prosečna plata bila je dovoljna za jednu prosečnu potrošačku korpu (ostao je još i „kusur“ od 2.000 dinara).
No, s obzirom da su plate po pravilu najveće u decembru, zbog dinamike isplate i isplate različitih dodataka i bonusa, prosečna plata je odmah u januaru 2007. ponovo počela da zaostaje, ali se i ta razlika ubrzano smanjivala: tokom 2007. (prosečna) plata je za (prosečnom) korpom (prosečno) zaostajala samo 338 dinara mesečno.
No, u 2009. svetska ekonomska kriza stiže u Srbiju, što se očitava u oštrom padu plata na prosečno ispod 340 evra. Sledeće, 2010, plata dodatno klizi na dole (330 evra), nakon čega znatno skače u 2011. na više od 370 evra i nadalje osciluje između 365 i 390 evra.
Zanimljivo je uporediti i stopu rasta BDP sa prosečnim platama – plate beleže snažan rast u periodu 2008, kada su i stope rasta visoke, prate pad BDP-a 2009, i potom osciluju na približno istom nivou već godinama, kao i stopa rasta BDP. Valja reći da su u ovom periodu (2000-2008) plate porasle sa prosečnih 45,4 evra u 2000. na prosečnih 400,5 evra u 2008 (skoro devet puta). U isto vreme, BDP je kumulativno uvećan za oko 70 odsto (kao osnova uzet kraj 1999), a potrošačka korpa je porasla sa u proseku 175,6 (u četiri meseca 2000. godine) na 398,6 evra u 2008. godini (uvećanje 2,27 puta).
No, onda se, osim krize, dogodila još jedna stvar – promenjena je metodologija za računanje prosečne potrošačke korpe. Novo računanje je počelo od januara 2008, tokom tri pune godine računale su se paralelno stara i nova potrošačka korpa, da bi se od januara 2011. računalo samo „po novome“.
Izvor: Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija i Republički zavod za statistiku
Kako za „Istinomer“ kaže Mladen Radović iz Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija, glavni razlog za promenu bio je što je Popis iz 2002. pokazao da prosečna porodica više nije četvoročlana nego tročlana, a potrošačka korpa se formirala prema četvoročlanom domaćinstvu:
„Anketa o potrošnji domaćinstva koju sprovodi RZS pokazala je da je ta korpa punija, da ljudi troše više, ali i da je postala raznovrsnija. Tako da smo mi tu korpu inovirali, i zato je vrednost te nove korpe – i prosečne i minimalne – veća od vrednosti stare korpe.
Nama se ljudi javljaju i kažu – zašto je korpa tako mala i siromašna, zašto u njoj nema više stvari? Ja im kažem – nije stvar u korpi, stvar je u platama i u tome koliko ljudi troše. Kada se poveća prosečna plata, povećaće se i korpa, to je uzročno-posledična veza. Korpa je samo posledica, nije uzrok. Ljudi iz neznanja misle da smo mi projektovali korpu kao nekakav zadatak – evo, toliko građani moraju da kupe namirnica“, kaže Radović.
Dakle, od januara 2011. nema više stare prosečne potrošačke korpe – računa se nova, koja u odnosu na staru ima 75 umesto 50 namirnica, i koja je u januaru 2011. bila za 30-ak odsto veća od starih prosečnih potrošačkih korpi tokom 2010. Stoga, nije moguće uporediti period pre i posle 2010. godine.
No, moguće je da se vratimo u 2008, kada je počela paralelno da se računa i nova korpa, pa da uporedimo taj period sa današnjim zlatnim dobom. Te, 2008, prosečnoj plati je nedostajalo oko 137 evra do nove prosečne potrošačke korpe. Nakon naglog pada plata u 2009, ta razlika se povećala na oko 167 evra, 2012. je bila 160,5 evra, a 2013. prosečna potrošačka korpa 2013. raste za skoro 50 evra u odnosu na 2012, a prosečna plata za samo 24 evra, pa razlika između korpe i plate raste na 185,4 evra.
Takođe, te 2013, u vreme vlade Ivice Dačića koju naprednjaci i Vučić sve češće propuste da vide kada govore o vremenu svog dolaska na vlast, prosečna plata bila je 388,6 evra, gotovo u dlaku isto kao i u prvih 10 meseci 2017. godine.
Nakon 2013. smanjene su plate u javnom sektoru, prvo onim „solidarnim porezom“, a potom i svima linearno, tako da prosečne plate padaju na 379,3 evra u 2014, pa na 368 evra u 2015, da bi potom polako počele da rastu – 374,1 u 2016. i 388,7 u prvih 10 meseci 2017. godine.
Istovremeno, od 2012. na ovamo oštro je porasla razlika između prosečne potrošačke korpe i prosečne plate. Naime, prosečna potrošačka korpa 2013. raste za skoro 50 evra u odnosu na 2012, a prosečna plata za samo 24 evra.
Tako, od 2013. razlika između plate i korpe iznosi pomenutih 185,4 evra, pa 183,3 (u 2014. godina), pa 186 evra u 2015. godini.
U 2016, godini u koja je prethodila početku zlatnog doba, razlika između korpe i plate smanjuje se na 173,3 evra, da bi u 2017. godini, poznatoj i kao prvoj godini zlatnog doba, ponovo skočila na 181,1 evro u prvih osam meseci.
Stoga, mogli bismo da sumiramo: prosečna plata u 2008. godini bila je 400,5 evra, a prosečna potrošačka korpa 537,2 evra. Devet godina kasnije, u prvih deset meseci 2017. prosečna plata je 388,7 evra, a prosečna korpa (podaci samo do septembra) 569,3 evra.
Dakle, ako ovo jeste zlatno doba, onda – gledajući po prosečnim platama i onome što za njih može da se kupi – ono nikako nije prvo, i malo je lošije od onog prethodnog. Uostalom, postoje starije i mlađe kameno doba, zašto ne bi postojalo starije i mlađe zlatno doba Srbije.
Radmilo Marković
istinomer.rs
