Da li Vučić kupuje vreme?

Poslednjih nedelja, pa i meseci, povodom stagnacije u pregovorima između Srbije i kosmetskih Albanaca, razlegao se rumor u domaćoj javnosti da predsednik  uspešno odlaže finale ovih pregovora i lukavo kupuje vreme. (Vid. recimo Politika, ovde). Jedni su nesretni zbog toga, jer se odlaže odluka o priznanju Kosova i skidanje tog tereta s leđa evropske Srbije. Drugi, pak, tiho likuju gledajući u ovom odlaganju dokaz svog ubeđenja da je Vučić majstor koji će preveslati zapadne političare, imajući u vidu i činjenicu da se vremena menjaju.

Ni jedni ni drugi, a sa njima ni mediji koji su bliski ovim stanovištima, nisu u pravu. Razume se, nije sporna činjenica da su pregovori izgubili u tempu i čak se prekinuli, već su nerealne obe ocene Vučićeve uloge u tome. Poslednji zastoj u pregovorima, kao što je to bio slučaj i sa nekoliko prethodnih mada kraćih, rezultat je ponašanja i delovanja albanske strane a ne srpske. Čak i ova činjenica može da zavede, jer se stiče utisak da u pregovorima Albanci gube te zato i otežu i odlažu. O čemu je, zapravo, reč.

Pre svega reč o dve različite polazne pozicije u ovim nazovi pregovorima. Kosmetski Albanci imaju maksimalističku, a aktuelni predstavnici Srbije minimalističku poziciju. Ako je reč o glavnoj dobiti u igri, a to je za albansku stranu priznanje od strane Srbije, ona (dobit) zavisi samo od stava srpske strane. Znači, upravo ona drži glavni štih u rukama. A šta je glavna dobit za srpsku stranu? To niko ne zna! Ova vlast za svojih sedam godina to nije jasno postavila ni sebi ni za nas. Ta se dobit mutno isticala, pa menjala, pa vraćala, pa gubila i zamenjivala. Bila je sve drugo samo ne u skladu sa Rezolucijom 1244 i Ustavom Srbije, gurajući ih u zaborav. Setimo se: članstvo u EU, put u EU, mir u regionu, strane investicije, zajednica srpskih opština, razgraničenje, u poslednje vreme „mali Šengen“ sa mudrim ćutanjem o poziciji „Kosova“ u tome, i još mnogo toga. Dakle, dok jedna  strana (Srbija) zna šta druga traži, druga (albanska) ne zna šta prva traži, pa je zato i ne zanima i tvrdoglavo insistira na svom (maksimalnom) dobitku.

Zato albanska strana vodi igru, čak i ako imamo u vidu da je cela pregovaračka situacija u rukama zapadnih igrača – SAD i EU. To se vidi po poslednjem dugoročnom zastoju. Iako zapadnim saveznicima u ovoj stvari prekid ne odgovara, jer se odlaže konačno rešenje na koje je beogradski režim spreman, oni prihvataju ne samo albansku maksimalističku poziciju nego i njihov politički fundamentalizam – ne samo priznanje nezavisnosti, nego to odmah i sada; ako nema odmah, onda prekidamo razgovore. Uvođenje pre godinu dana drakonske carine od sto odsto služi samo tome i izraz je preovlađujućeg političkog mentaliteta.

Dakle, nije Vučić svojim prepredenim lukavstvom kupio ovo vreme produženog status-a quo, već je to posledica albanskog promtnog maksimalizma, što se za njih pokazalo sasvim kontraproduktivno. Štaviše, oborili su Haradinajevu vladu – Albanci a ne Srpska lista koja je bila kaolicioni partner u toj vladi sve rukovođena iz Beograda – a sada ne mogu da sastave novu, zbog čega opet vreme teče. Jedina strana koja se sekira zbog toga je Vučićeva. Njegova čudna nestrpljivost što se posao kod Albanaca ne završava kako bi se nastavilo sa pregovorima, neki će tumačiti kao blefiranje zapadnjaka. Ali, sve će se dobro videti kada Albanci formiraju vladu (ako opet nešto iracionalno ne smisle kao uslov za urgentno priznanja od Beograda). Tada će se videti da Vučić nije blefirao nego se, kao uvek, dodvoravao zapadnim igračima kako bi zbog svoje „dobronamernosti“ za Srbiju dobio bar mrvicu sa pregovoračkog stola. On je državnu poziciju Srbije sveo na tu mrvicu (minimalizam), prethodno predavši za džabe sve čime je Srbija realno raspolagala u okupiranoj pokrajini: četiri severne opštine, određeno prisustvo policije i sudstva, civilnu zaštitu, funkcionalnu elektroprivredu na severu, telekomunikacionu mrežu i još mnogo toga. Stvorio je novu realnost onog „ničega“ kako bi mrvicu sa stola predstavio kao dobitak otet od đavola.

Sada postaje jasno zašto je pozicija beogradskog režima minimalistička. To nije posledica nikakvnog realnog stanja stvari iz kojeg bi proistekla neumitna istorijska nužnost. I ovako ojađena Vučićevim darovnim razmetanjem nečega što nije njegovo, Srbija i danas raspolaže najvažnijom kartom – bez njenog priznanja nema nezavisnog Kosova, jer da je ono nezavisno, Albanci priznanje ne bi ni tražili. Ali Srbija upravo zato ima ogroman istorijski problem. Ta najjača karta u rukama je igrača koji je neće iskoristiti za Srbiju nego za sebe. To je odlučujući ulog ovog igrača za očuvanje unutrašnje pozicije koju je gradio sedam godina – pozicije svemoćnog vladara. Istorijsko nasleđe koje drži u ruci dovoljno je veliki ulog da bude ravan obavezi zapada da Vučića čuva u Srbiji, takvog kakav jeste, još zadugo.

A šta je ono minimalno što karakteriše zvaničnu poziciju Srbije u finalu pregovaračke farse? To je ono „nešto“ čime će Vučić moći da ubeđuje narod da je dobio više nego što je očekivao, uveren da mu je narod poverovao u priču da Srbija sada nema „ništa“. Ako u nečemu taktizira sa zapadnim činiocima, samo je to: taj „dobitak“ mora biti dovoljan za ubistveno ubeđivanje koje sledi, bar dovoljno vidljiv koliko i Glišićeva „glava šećera“.

Eto zašto Vučić nema svoju platformu o Kosovu i Metohiji i nije je nikada ni imao. Sve je u njegovoj glavi, ovako ili onako, ovo ili ono, ali promenljivo prema stanju svemoćnog posrednika od koga treba da dobije ličnu nagradu. I eto zašto on nije ni kočio ni požurivao famozni „dijalog“. Taj proces samo je u vezi sa njegovom ličnom političkom pozicijom a o vremenu neka brinu drugi. Ako proces, pak, Albanci koče, Vučić će u sebi – nije loše budući da tog „nečega“ još nema na vidiku, a za javnost – sram ih bilo kako su neodgovorni prema sudbini regiona.

Slobodan Samardžić
Izvor: Srbija i svet